Anatomija vrhovništva
Protagonist romana Roa Bastosa živeo je u 19. veku. Na samom kraju dvadesetog, na pragu dvadeset i prvog, Franjo Tuđman je u Hrvatskoj sebe prozvao "vrhovnikom". Roman Roa Bastosa se tako ispostavlja i kao transgeneracijska, transepohalna, transgeografska i transkontinentalna priča o anatomiji vrhovništva
Vreme je poslovično "majstorsko rešeto", a unutar stvaranja nekog umetničkog kanona period od pet decenija već ima indikativnu vrednost. Ako neka knjiga i pola veka nakon prvog izdanja ima dobru reputaciju, čitaoce, komentatore i tumače, to je zasigurno dobar znak da bi mogla da ostane umetnički živa i u narednih pola veka.
Ove godine navršava se pola stoleća od knjiga prvi put objavljenih 1974. godine. Jedna od "najživljih" je roman "Ja, Vrhovni" paragvajskog pisca Augusta Roa Bastosa (1917–2005).
Hispanoamerički roman
Jedan od velikih izdavačkih poduhvata SFRJ izdavaštva osamdesetih godina prošlog stoleća bila je fenomenalna edicija "Hispanoamerički roman" koju je osmislio Milan Komnenić. Edicija je objavljena u zajedničkom izdanju nekoliko beogradskih izdavačkih kuća ("Prosveta", "Rad", "Narodna knjiga", "Književne novine") i sarajevske "Svjetlosti".
Uz romane pisaca poput Ernesta Sabata, Marija Vargasa Ljose, Hulija Kortasara, Karlosa Fuentesa, Gabrijela Garsije Markesa, ta je edicija bila nezamisliva bez romana "Ja, Vrhovni" paragvajskog pisca Augusta Roa Bastosa. Taj je roman u prevodu Jasne Bunjevac-Sotelo objavljen 1984. godine i po njemu je ovaj pisac poznat našoj čitalačkoj publici.
Diktatorski režimi i diktatori jedna su od velikih tema hispanoameričkog romana. U nisku sjajnih romana na ovu temu spadaju, među ostalim, Asturaisov "Gospodin predsednik", Markesova "Jesen patrijarha", Ljosino "Jarčevo slavlje" te, naravno, "Ja, Vrhovni" Roe Bastosa.
Taj sjajni roman o Gasparu de Franciji gurnuo je svog autora još pre pedeset godina među svetsku književnu elitu, priskrbio mu Servantesovu nagradu, a zahvaljujući najviše upravo njemu Roa Bastos je decenijama smatran jednim od najizglednijih budućih nobelovaca, sve do njegove smrti 2005. godine. Umro je u svom rodnom gradu Asunsjonu, gde se rodio 13. juna 1917.
Sin čovečiji
Iza njega je ostao, dakle, jedan od velikih romana prošlog stoleća, roman čiji je naslov već stekao globalno prepoznatljivu simboličku "težinu".
Izuzev ovog romana, njegovo je delo nažalost slabo poznato na južnoslovenskim prostorima. Roman "Sin čovečiji", naprimer, u Jugoslaviji jeste preveden, no samo na slovenački jezik. Šteta je što se ovde malo čita Rou Bastosa, i zbog univerzalnih književnih vrednosti, ali i zbog činjenica da je vlast i kod nas kao i u Latinskoj Americi najčešće tek "upotreba čoveka".
Njegovi fanovi mogu ipak pronaći i jednu njegovu kratku priču ("Privatni prijem") u antologiji hispanoameričke priče "Večita smrt od ljubavi jača" u izdanju "Tanesija" iz 2011. Roa Bastos je svojim političko-beletrističkim narativom uticao na pisce širom sveta, ali ne samo na "klasične" pisce. Na tu tematiku su se naslanjali i stripovski autori.
Unutar recentne istorije devete umetnosti, upravo na žanrovskim osnovama romana o diktaturi i stilskim postupcima magijskog realizma počiva strip "Noć bez kraja", scenariste Karlosa Trilja i crtača Dominga Mandrafine, čije se izdanje pojavilo pod krovom zagrebačke izdavačke kuće "Fibra".
Ne treba, međutim, biti u zabludi da se ovde autori rutinski pozivaju na već razrađene književne obrasce. Paralelno sa procvatom latinoameričke književnosti, na istim prostorima se dešavala i renesansa stripa, posebno u Argentini. I Triljo i Mandrafina su strip autori iz ove generacije. Čuveni teoretičar književnosti Zdenko Lešić dao je efektnu definiciju hispanoameričkog romana u decenijama nakon Drugog svetskog rata: "Ništa nije onakvo kako nam izgleda, glavni je efekt tih dela koja na taj način dovode u pitanje osećaj sigurnosti koji imamo u svetu koji navodno znamo". Roman "Ja, Vrhovni" u tu definiciju se uklapa bez problema.
Godišnjice
"Ja, Vrhovni" je, rekosmo, u originalu objavljen pre pedeset godina. Tačno deceniju kasnije, pre četrdeset godina, dakle, objavljen je prevod na srpski.
Jugoslavija je tada bila sila u književnoprevodilačkoj delatnosti. Po nekim statistikama, u odnosu na broj stanovnika ni u jednoj zemlji na svetu nije se toliko prevodilo. U odnosu na srpski, prevod na engleski je kasnio.
Ipak, 1986, o ovom romanu, i to za "Njujork tajms", piše Karlos Fuentes. U nadahnutom ogledu on govori o "očajničkom vakuumu diktatora" koji se koleba: "Razum ili magija, zakon ili praksa". "Vrhovnog" nerviraju pisci. On bi ih smanjio i smežurao "sve dok ne budu dovoljno mali da se stave u flašu". Ipak, dok se bori sa rečima koje će mu produžiti život izvan njegovih dela, Vrhovni sve više zavisi od Roa Bastosa. Protagonist romana Roa Bastosa živeo je u 19. veku. Na samom kraju dvadesetog, na pragu dvadeset i prvog, Franjo Tuđman je u Hrvatskoj sebe prozvao "vrhovnikom". U tom kontekstu, roman Roa Bastosa se ispostavlja i kao transgeneracijska, transepohalna, transgeografska i transkontinentalna priča o anatomiji vrhovništva.
Roa Bastos postaje jako čitan pisac u Jugoslaviji osamdesetih godina, skupa sa Gabrijelom Garsijom Markesom, primera radi. Potonji je jedanput rekao:
"Delim mišljenje da nas Evropljani ne razumeju kad nas čitaju polazeći od vlastitih šema. To se odnosi naročito na Francuze. Ali, smatram da bi komunikacija s Evropom kroz umetnost mogla biti odlična. Kažu mi da se moje knjige u Jugoslaviji mnogo čitaju, da se prodaju kao viršle. Zašto se baš tu moji romani više razumeju nego u drugim zemljama Evrope? Postoje, očito, neke tačke identifikacije..."
Tih tačaka identifikacija ima, bez sumnje, i u prozi Augusta Roa Bastosa.
