80 godina kraja partije: Kako je Crvena armija provalila u istoriju

Ima prvih rečenica koje su savršeno pamtljive i koje na neobično efektan način otvaraju važne knjige. U srpskoj književnosti svako će se lako setiti prve rečenice "Derviša i smrti" ili "Dnevnika o Čarnojeviću" ili "Grobnice za Borisa Davidoviča". Ipak, navedeno pravilo ne važi samo za beletrističke knjige. Stilsko majstorstvo Milorada Ekmečića kao istoričara, recimo, sjajno se naslućuje iz prve rečenice njegove rane knjige "Ustanak u Bosni" kad kaže: "U bosanskom ustanku 1875-78. došla je do izražaja provala seljačkih masa u politiku."

Setio sam se Ekmečića povodom jedne novije istoriografske knjige koja ovih dana privlači veliku pažnju u anglosaksonskom svetu. Ona se zove "Kraj partije 1944: Kako je Staljin pobedio u ratu", a napisao ju je Džonatan Dimblibi.

Da se razumemo, Dimblibi nije, naravno, istoričar Ekmečićevog formata. On je vešt kompilator i publicista koji se zapravo proslavio kao radijski prezenter, a kasnije je dodatnu pažnju privukao celim nizom istorijsko-publicističkih knjiga. Za asocijaciju na Ekmečića odgovoran je zapravo jedan izuzetno zanimljiv novinar i pisac po imenu Nil Aščerson koji je o pomenutoj Dimblibijevoj knjizi pisao za "Gardijan", a prikaz je objavljen pod naslovom: "Provala Crvene armije u istoriju". (Parafraza Ekmečića je po svoj prilici koincidencija, mada mi nije nezamislivo da je Aščerson čitao Ekmečića)

Prvi junski dani u godinama čiji redni broj završava sa četiri poslednjih decenija na Zapadu su rezervisani za vrlo pompezna podsećanja i prisećanja na "Operaciju Overlord", odnosno na iskrcavanje američkih i engleskih trupa u Normandiji 1944. Važnost tog iskrcavanja nipošto nije za potcenjivanje, no prenaglašavanje njegove važnosti često služi za potcenjivanje svega što se istovremeno događalo na Istočnom frontu.

Ono što Dimblibi u ovoj knjizi radi je upravo skretanje pažnje na istovremene događaje na Istočnom frontu, odnosno na "Operaciju Bagration". U najkraćem, radilo se operaciji Crvene armije na teritoriji Belorusije čiji je ishod bilo uništavanje nemačke grupe armija Centar, odnosno jedan od najvećih poraza Vermahta u Drugom svetskom ratu.

Sa više od milion ljudi, Staljin je napao na frontu koji se prostirao praktično od Baltika do Crnog mora, a već u avgustu Crvena armija je bila pred Varšavom. Za jedva osam nedelja, Sovjeti su front pomerili na nekim mestima i šest stotina kilometara prema zapadu. Prati Dimblibi i napredovanja i događaje na Zapadnom frontu, ali na jednom mestu u svojoj knjizi pošteno priznaje: od juna 1944. pa do kraja te godine iz stroja je izbačeno nešto manje od milion i po nemačkih vojnika (što pogibijom, što težim ranjavanjem, što zarobljeništvom), ali od tog broja oko dve trećine njih, tačnije devet stotina hiljada, stradalo je od Crvene armije.

Za ovu temu se Dimblibi odlučio jer mu se čini da je zanemarena, odnosno da o početku "Operacije Barbarosa", kao i o bitkama kod Moskve, Staljingrada i Kurska, odnosno o opsadi Lenjingrada, prosečno obrazovan Britanac ili Amerikanac zna relativno puno, a u poređenju sa kasnijim pobedničkim hodom Crvene armije.

Zanimljiv je način na koji autor ovde prikazuje razlike u vojničkim pristupima Hitlera i Staljina. Za Hitlera doslovce kaže da je Nemcima bio drugi najveći protivnik, odmah nakon sovjetskog komandanta Konstantina Rokosovskog. Hitler se, naime, svojim generalima, kako se to kaže, previše mešao u posao. Posle svakog, čak i relativno manjeg poraza, nalazio bi mesto koji bi proglasio "poslednjim uporištem", koje se nipošto ne napušta. To je Vermahtu onemogućavalo brojna strateška povlačenja te je Crvenoj armiji olakšavalo opkoljavanje dela protivničkih trupa.

Staljin je takođe imao opsesiju da bude direktno uključen u komandovanje i planiranje operacija, ali je više poštovao vojnu stručnost svojih visokih oficira nego Hitler svojih. Na jednom mestu Dimblibi detaljno opisuje jedno žestoko verbalno razmimoilaženje Staljina i Rokosovskog, gde se Staljin naposletku saglasio sa svojim generalom.

Još je jedan aspekt ove operacije i njenih posledica važan za Dimblibija, naročito iz britanske perspektive, a to je hladnoratovska sudbina Poljske koja je ovim prodorom Crvene armije bila praktično odlučena. Imajući u vidu da je Britanija, makar oficijelno, ušla u Drugi svetski rat zbog Poljske, to britanskoj javnosti nije moglo biti svejedno. Čerčil je, međutim, bio realističan čovek. Znao je da bi Poljsku iz Staljinovog zagrljaja mogao iščupati samo novi svetski rat, a svet na izmaku prethodnog za to nije mogao ni zamisliti dovoljno snage u dogledno vreme.

Poljska je na kraju, posle nekoliko decenija, ishodom Hladnog rata postala deo političkog Zapada. I time dolazimo do današnjeg trenutka, do vremena osamdesete godišnjice događaja o kojima Dimblibi piše.

U krajnjoj liniji, kod ovakvih knjiga tajming objavljivanja nikad nije nebitan. Knjige o Drugom svetskom ratu po pravilu su popularne, ali ova istorijska saga o nesalomljivosti ruskog vojnika koji nakon višemesečnog frontovskog zastoja nezaustavljivo kreće ka Zapadu danas ne može, makar u dalekom podtekstu, da se ne čita i dnevnopolitički.

Uostalom, ni Aščerson to ne krije, pa eksplicitno pravi poređenje događaja iz ove knjige i aktuelne situacije u Ukrajini, kad u navedenom prikazu doslovno kaže da i sada, kao i onda, ruska ratna snaga ne počiva toliko na neograničenoj količini žive sile koliko na genijalnosti u mobilizaciji resursa.

Ima, rekao bih, nečeg simptomatičnog u takvoj oceni u jednom od vodećih zapadnih mejnstrim medija baš sada, pa makar bila, kao što i jeste, objavljena u rubrici kulture.