Cveće i zagonetka
Logično je da, usprkos svesti o Staljinovim čistkama i zločinama, njegov grob za neke ljudi bude mesto hodočašća
Tokom prošle nedelje, potpredsednik srpske vlade Aleksandar Vulin položio je venac na grob Josifa Visarionoviča Staljina. To je privuklo veliku pažnju javnosti. Za sve one kojima je Vulin antipatičan i koji, što je još važnije, imaju jake rusofobne emocije, ovo je bilo nalik na hipotetsko ostavljanje, da parafraziramo famozni naslov Leonarda Koena, "cveća za Hitlera". Slavoj Žižek je davno rekao da svi oni koji izjednačavaju Hitlera i Staljina zapravo implicitno tvrde da je Staljin bio gori, pošto se onda Hitler može posmatrati kao puka "reakcija" na Staljina.
Navedena vest i različiti komentari na nju potaknule su me da se vratim knjizi na koju mi je pažnju skrenuo jedan prijatelj, knjizi "Moskovski agenti" francuskog autora Alena Brosata s podnaslovom "Staljinizam i njegova senka". Knjigu je u originalu objavio pariski "Galimar" 1988, a prevod Melite Volf objavila je sarajevska "Svjetlost", u to doba vodeći jugoslovenski izdavač, samo godinu dana kasnije. Knjiga je objavljena u ediciji "Refleksi", a urednički je potpisuje Ivan Lovrenović.
Knjiga se otvara predgovorom pod naslovom "Zagonetka staljinizma" (u kojem autor efektno objašnjava zašto je agent "amblematska ličnost staljinizma"), dok je ondašnjeg jugoslovenskog čitaoca odmah na početku mogao posebno zainteresovati moto prvog poglavlja u vidu samog početka "Grobnice za Borisa Davidoviča", famozne knjige Danila Kiša: "Priča koja sledi, priča koja se rađa u sumnji i nedoumici, ima jednu nesreću (neki to zovu srećom) što je istinita...". Daleko od toga, međutim, da je to jedina srpsko-jugoslovenska referenca u knjizi. Najzanimljivije u tom smislu je drugo poglavlje knjige, poglavlje pod naslovom "Ubica mimo uloge" u čijem središtu se nalazi Egon Špilman, trgovac iz Ciriha za koga će se ispostaviti da nije iz Ciriha nego iz Požarevca i da se ne zove Egon Špilman nego Andrija Piklović (ili Biklović).
Špilman alijas Piklović je uhapšen zbog ubistva Bečlije Georga Semelmana 1931. godine. Nekih šest godina ranije, Semelman je počeo da radi za Kominternu. Od novčanih doznaka koje dobiva iz SSSR-a, on počinje da živi, pa i osniva porodicu sa Elizabetom Semelman. Njegova bliskost sa sovjetskim službama ide do te tačke da neko vreme i provodi na Krimu. Po povratku u Nemačku i Austriju, međutim, stiže depeša preko koje se s njim raskida saradnja. Semelman je razočaran politički, a egzistencijalno je ugrožen. U takvoj situaciji, deluje da je spreman na sve. Međutim, Kominterni ne odgovara da neko ko je bio uvezan s njima, a više nije, bude spreman na sve. U skladu sa Staljinovim diktumom "nema čoveka, nema problema", nestalo je Semelmana, pa je nestalo i problema, a Semelmana je ubio Špilman alijas Piklović.
Brosat piše: "Na suđenju, još više negoli pri istrazi, Piklović ispada dvostruk čovek, čovek od mramora i naivna sitna riba. Čovek od mramora: priznaje se krivim za sve zbog čega ga optužuju, preuzimajući odgovornost za svoj čin ustrajno i dostojanstveno. Na jedno jedino pitanje s nepokolebljivom odlučnošću ustrajno odgovara 'ne', iako je to u očiglednoj suprotnosti sa istinom: da li ga je neko treći nagovorio na zločin? Sitna riba: na predsednikovo pitanje o njegovoj prošlosti i motivima koji su ga doveli do zločina, Piklović se otkriva s naivnošću koja razoružava. Rođen u građanskoj sredini, kao nedorastao mladić zanosi se nacionalističkim idejama, neobično snažnim među srpskom omladinom. (...) Njegov deda se zvao Andrej Bikl, pa je dakle bio više germanske nego slavenske pripadnosti. Njegov otac slavenizovao je prezime u Biklović ili Piklović, pa je studirao na Beogradskom univerzitetu. Piklović se, po svemu sudeći, služi nemačkim kao maternjim jezikom."
Piklović ima solidnog advokata, Korkesa, koga dobro plaćaju Piklovićevi "prijatelji". Austrijska štampa opisuje ubicu kao "krhkog mladića, s naočalama i visokim čelom intelektualca koga izjeda tuberkuloza". U tamošnjem društvu neki otvoreno "navijaju" za ubicu, a neki za žrtvu. Čudnom igrom slučaja, Piklovića naposletku osuđuju zbog nekih manje-više sitnih prekršaja, tipa nošenja pištolja bez dozvole, ali što se tiče ubistva, po toj tački optužnice je oslobođen. Iz austrijske komunističke štampe su se brinuli da će Piklovića izručiti Jugoslaviji, gde bi mogao imati problema, no to se nije desilo. Piklović je uspeo da otputuje u Moskvu gde će nekoliko meseci kasnije umreti od upale pluća.
Osim u Brosatovoj knjizi, ime i prezime Andrije Piklovića zna se pronaći u biografskim delima o Mustafi Golubiću i Pavlu Bastajiću. O svoj trojici tih ljudi s prezimenima koja završavaju na "ić" mogla bi se citirati famozna pesma Bertolta Brehta: "Onaj koji se bori za komunizam/ mora se znati tući i mora se znati ne tući/ kazati istinu i ne kazati je, učiniti uslugu i odbiti usluge (...) Onaj koji se bori za komunizam/ od svih vrlina ima smo jednu/ vrlinu da se bori za komunizam."
Epilog Brosatove knjige napisan je dok Hladni rat još traje, dok Berlinski zid stoji, dok niko ne sluti istorijski rasplet koji će zapravo brzo da dođe. A taj epilog završava frazom: "Neznane ruke će i dalje polagati cveće podno spomenika Ričarda Zorgea podignutog u Moskvi 1945". I kao što nikom ne pada na pamet da obeležava Hitlerovu rodnu kuću, dok je Staljinova rodna kuća u Gruziji – muzej, tako je i logično da usprkos svesti o Staljinovim čistkama i zločinama, njegov grob za neke ljudi bude mesto hodočašća. Brosatovim rečnikom, staljinizam o(p)staje kao zagonetka.
