Istinoljubivost, nehinjena oholost i moralni apsolutizam Dragana Markovine
Markovina tvrdi da sam ja slagao da se on i Plenković slažu da je rat u Hrvatskoj bio „velikosrpska agresija“, a da je „Oluja“ bila „legitimna vojna akcija“. Kako to Markovina demantuje, kako dokazuje da ja lažem? Tako što kaže: Da, ja mislim da je rat bio velikosrpska agresija i da je „Oluja“ bila legitimna vojna akcija
"Istinu koja se uvlači samo u tanane uši on naziva lažju i običnim ništa. Doista, on veruje samo u bogove koji prave veliku buku na svetu."
Fridrih Niče
U starom Rimu se govorilo da ono što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu. Hrvatski povesničar Dragan Markovina ima, izgleda, sklonost da u sebi vidi Jupitera, a u svima drugima volove.
Dan nakon debate povodom knjige "Trenutak kad je meni počeo rat" u beogradskom Dorćol placu u kojoj je učestvovao, objavio je na jednom ovdašnjem portalu impresionistički feljtončić na tu temu. U tekstu se bavio i mojim učešćem na tribini, selektivno i ne do kraja korektno. Nešto je pogrešno razumeo, nešto je pogrešno interpretirao, ali najgora u svemu je bila ta umišljena slika o sebi kao o otelovljenoj benevolenciji; kao, eto, iako su mu mnogi prijatelji sugerisali da sa mnom uopšte ne debatuje, on je ipak pristao.
U svom tekstu povodom iste tribine, objavljenom na ovom istom mestu, pre nedelju dana, ja Markovinu jedva da sam pomenuo, dok se njegovim tekstom uopšte nisam bavio. Njega je, međutim, moj tekst nasekirao dovoljno da natipka odgovor skoro duplo duži od moje dotične kolumne koja je tu polemičku reakciju izazvala.
Tekst je predug i zbrkan, ali je naslov dobar: "Laž, hinjena naivnost i moralni relativizam Muharema Bazdulja". Pa da krenemo po stavkama.
Kad sam video da me optužuje da sam nešto slagao, pomislio sam da ga je pecnula ona fora o njegovom mogućem partijanju na plaži Zrće i da će reći da on letuje samo na Korčuli i Šolti. Ali, avaj! Markovina zapravo tvrdi da sam ja slagao da se on i Plenković slažu da je rat u Hrvatskoj bio "velikosrpska agresija", a da je "Oluja" bila "legitimna vojna akcija".
Kako to Markovina demantuje, kako dokazuje da ja lažem? Tako što kaže: da, ja mislim da je rat bio velikosrpska agresija i da je "Oluja" bila legitimna vojna akcija.
Puki voluntarizam
Bilo je u polemikama raznih strategija, ali da neko kaže: Slagao si da ja mislim da je A = B, a ono što ja zaista mislim jeste da je A = B, to je, zaista, rekao bih, priličan novum. Uz to je poželeo da ja "argumentirano demantiram jedno ili drugo". U normalnoj polemici, on bi prvo nešto "argumentirano dokazao", na šta bih ja eventualno ponudio neke kontraargumente. Sve što je dosad ponudio kao potvrdu svojim tezama je, međutim, puki voluntarizam, tako da nemam šta da demantujem. Dodaće Markovina malo posle da on osim toga misli još ponešto, ali to je samo figa u džepu, pošto aksiomatsko konstantno ponavljanje fraza "velikosrpska agresija" i "legitimna vojna akcija" obesmišljavaju svako kasnije tobožnje nijansiranje.
Koliko sam shvatio, hinjeno sam naivan kad tvrdim da se u svetu manje zna o nevinim srpskim civilnim žrtvama, nego o bošnjačkim i hrvatskim. Možda je to i tako, duma Markovina, ali razlog je "stvarna narav ratova za jugoslovensko nasljeđe". Ovde je delimično u pravu, samo što je trebalo reći da je razlog za to masmedijska dominacija nedopustivo simplifikovane slike o "stvarnoj naravi ratova za jugoslovensko nasleđe". To je nešto o čemu bi vredelo raspravljati kad bi bilo prave spremnosti.
Međutim, nema je, a ono čega ima su poznati refreni nalik na ustaljene epitete u narodnim pesmama: Gde je istinsko suočenje službene Srbije sa Vukovarom, Sarajevom, Srebrenicom, Prijedorom, Višegradom, Dubrovnikom?
I postavlja se pitanje: Kako Markovina zamišlja to suočenje? Srpski predsednici su se službeno i javno izvinjavali, srpska Skupština je usvajala neke deklaracije, može li službenije od toga? Šta se još tražilo: posipanje pepelom, javno samobičevanje? Nećemo se valjda opet igrati dosadne dečije igrice "Gde je Vili Brant?".
I sme li se, makar u fusnoti, sasvim tiho, upitati gde je istinsko suočenje službenog Zagreba i Sarajeva sa Siskom, Pakračkom Poljanom, Sijekovcem, Kazanima, Varivodama, Mrkonjić Gradom?
Vojska uvek priča o skraćenju
Naposletku, dolazimo do "moralnog relativizma". Zanimljivo je kako se tipovi poput Markovine uvek pozivaju na "moral". Ima naš narod jednu poslovicu gde kaže kako vojska uvek priča o skraćenju. Nema potrebe da je citiram u celosti. Malo mi je stvari odbojno kao ta "moralna patkometrija". Svaka njemu čast na njegovom moralnom apsolutizmu kad kaže da NDH nema veze sa Starim sajmištem osim što je bilo na njenoj teritoriji. To je dosta lukava strategija i mogu zamisliti da je u budućnosti razni počnu primenjivati.
Ima još jedna stvar koju nerado otvaram, ali, eto, namestilo se pa moram. U jednom manevru koji je već napravio i na samoj debati i u svom prvom tekstu posle debate, on mene postavlja u mejnstrim, valjda da bi sebi uzeo ulogu marginalca. On kaže da ja iskačem iz paštete. Čovek koji ima četiri-pet stalnih kolumnističkih angažmana, svoju televizijsku emisiju, koji skakuće od tribine do konferencije i od seminara do vorkšopa, koji se u sve meša više od bilo kojeg margarina, proziva nekog drugog za "sveprisutnost". Hajde, dobro.
Treba mu, međutim, takvo pozicioniranje mene da bi ismevao istinski nezavidnu egzistencijalnu situaciju u kojoj sam se našao kad sam ni kriv ni dužan izgubio angažman u "Oslobođenju". Ima tu jedan detalj koji ovdašnji čitaoci možda ne znaju. I sam Markovina je, naime, dugogodišnji kolumnista "Oslobođenja". Ne piše još, kao što ja jesam, više od dvanaest godina, ali Bože zdravlja, možda i hoće.
"Cimeri" na desetoj stranici
Kad su neki drugi autori ostajali bez angažmana u "Oslobođenju", bilo je protestnih tekstova za zbornik od 500 stranica. Moj odstranjivanje je bilo praćeno samo šutnjom i odobravanjem, kao i propratni linč i hajka (za koju sada i Markovina, i hvala mu na tome, potvrđuje da je bila vrlo "realna") uz izuzetke koje mogu da nabrojim prstima jedne ruke: Vuk Bačanović, Ozren Kebo i Dino Šakanović.
I moram ovde da priznam jednu instancu svoje vrlo stvarne, a ne hinjene, naivnosti. Prvih pet-šest dana nakon početka hajke, očekivao sam da bi se mogao oglasiti Dragan Markovina, da on ima dovoljno širine da reaguje na linč čoveka-neistomišljenika koga razularena rulja simbolički likvidira. Da se razumemo, ne mislim da je Markovina dužan da reaguje na svaku svinjariju, ali ovo se dešavalo na njegovom terenu; godinama smo, uostalom, bili "cimeri" na desetoj stranici istih novina na kojoj smo se pojavljivali različitim danima. On je, mislio sam, čovek koji ima smisla za moralne nijanse. Da, bio sam naivan.
