Kroz Semberiju i Majevicu
Ne pamtim kad sam u kraćem vremenu upoznao više povratnika iz Amerike, i to ne ljudi koji su se vratili zato što tamo nisu uspeli u životu, nego naprotiv, ljudi koji su se ostvarili, zaradili neki novac i odlučili da se vrate
Ima i sada taksista u Beogradu, obično starijih, opreznijih i onih koji igraju na "siguricu" te izbegavaju svako potencijalno mušterijsko nezadovoljstvo koji će vam ako, recimo, u sitne sate na Novom Beogradu uđete u vozilo i kažete "Idemo u Kosovsku ulicu" odmah postaviti potpitanje: "U gradu ili u Zemunu?", pošto, je li, ulice po imenu Kosovska postoje i u opštini Zemun i u opštini Stari grad. Teorija informacija nas uči da jezik u pravilu teži izbegavanju konfuzije. Otud postoje Sremska i Kosovska Mitrovica, Gornji i Donji Milanovac, kao što su postojale Užička i Slavonska Požega dok su Srbija i Hrvatska još uvek delile zajedničku državu.
Dva Priboja
U starijoj literaturi, rodni grad legendarnog Mustafe Hasanagića obično je nazivan Priboj na Limu. Danas većina ljudi govori samo Priboj. Ja sam veliki deo prethodnog vikenda proveo u Priboju, ali ne na Limu, nego u naselju onomad poznatom kao Priboj Majevički, mestu koje se danas pripada opštini Lopare, u Republici Srpskoj, u Bosni i Hercegovini.
U Priboj sam stigao za Vidovdan, na stotinu i desetu godišnjicu Sarajevskog atentata. U priču o Sarajevskom atentatu Priboj je upisan velikim slovima. Pomalo aforistično moglo bi se reći: ni manjeg mesta, ni većeg učešća. U znamenitoj sarajevskoj grobnici Vidovdanskim herojima, koju je dizajnirao Aleksandar Deroko, među jedanaest sahranjenih čak četvorica dolaze iz Priboja i okoline: Mitar i Neđo Kerović, Veljko Čubrilović i Jakov Milović.
Želeći da sačuvaju uspomenu na ovaj događaj, ljudi iz lokalne zajednice odlučili su da osnuju kulturni festival "Principfest" sa sadržajima koje bi činila predavanja, promocije, izložbe, koncerti i sportske manifestacije. Za tu priliku su takođe na zidu stare škole u Priboju, u kojoj je učiteljevao Veljko Čubrilović, napravljeni murali Čubrilovića i Principa. Moj zadatak je bio da održim predavanje o ulozi Priboja Majevičkog i celog tog kraja u Sarajevskom atentatu.
Osam dana maja i juna
Predavanje je bilo planirano za salu stare škole, međutim broj ljudi koji se odazvao bio je prevelik da bi svi stali u salu, pa smo se premestili ispred škole, na prostor predviđen za koncert. Vreme je bilo lepo. Ljudi su stajali ispred stejdža, a ja sam odozgo pričao prvenstveno o osam dana maja i juna 1914, o putovanju Gavrila Principa, Trifka Grabeža i Nedeljka Čabrinovića od Beograda preko Šapca, Loznice, Lešnice, Isakovića Ade, Trnove, Priboja i Tuzle do Sarajeva. Ljudi su pažljivo slušali, a posle sam upoznao i direktne potomke nekih od ljudi sahranjenih u grobnici Vidovdanskim heroja, a meštani su se prisećali usmenih legendi o "učitelju Veljku" pošto je on predavao njihovim dedovima i pradedovima.
Majevica je prelepa, brežuljkaste padine u punom zelenilu deluju opojno, vazduh je čist, a krajolici blistavi. U svemu tome, međutim, najbolji utisak ostavljaju ljudi. To je neki fin svet vezan za svoju zemlju, svoj narod i svoj zavičaj.
Ne pamtim kad sam u kraćem vremenu upoznao više povratnika iz Amerike, i to ne ljudi koji su se vratili zato što tamo nisu uspeli u životu, nego naprotiv, ljudi koji su se ostvarili, zaradili neki novac i odlučili da se vrate.
Svestan sam da to nije statistički relevantan uzorak, ali su te priče opet impresionistički ohrabrujuće. I nemoguće mi je bilo ne prisetiti se onog predivnog "tvista" sa završetka "Na Drini ćuprije". Nikola Glasinčanin nagovara učiteljicu Zorku, u koju je zaljubljen, da pođu skupa u Ameriku i da tamo, u zemlji "u kojoj se mnogo i pošteno radi, a dobro i slobodno živi", zasnuju porodicu. Kad počne rat, Zorka s tugom kaže "Ništa od Amerike", a Nikola da je možda i bolje ovako, da ćemo sada ovde da pravimo našu Ameriku.
Život je drugde
Ta Amerika koju iz Nikoline perspektive vredi praviti je upravo zemlja "u kojoj se mnogo i pošteno radi, a dobro i slobodno živi". Naši ljudi su ovde nekoliko puta pokušavali da prave takvu zemlju, ali, nažalost, naposletku bi po pravilu dolazilo do toga da bi mnogi pomislili da zemlju "u kojoj se mnogo i pošteno radi, a dobro i slobodno živi" valja tražiti drugde. Ipak, svaka generacija se nada da će imati sreće i to je dobro, to je način na koji se život nastavlja.
Sutradan sam slično predavanje, ovaj put uz odličnu moderaciju novinarke Nikolete Vračević, održao u Bijeljini, u Gradskoj galeriji u kojoj je istovremeno otvorena izložba arhivske građe o Sarajevskom atentatu. Bijeljina je danas neupitno središte majevičko-semberske regije, pre rata je, naime, majevički deo mnogo više gravitirao ka Tuzli.
Novonastale geopolitičke okolnosti nastale raspadom Jugoslavije Bijeljina je odlično iskoristila i jedan je od retkih postjugoslovenskih gradova koji su danas mnogoljudniji nego 1990. godine. Koliko se sa starog regionalnog puta može videti, sa sremske strane, od Kuzmina prema Rači, novi auto-cesta se već uveliko gradi. Daljim razvojem infrastrukture, ovaj grad će u praktičnom smislu biti još bliži Beogradu i Novom Sadu, a već im je blizu.
U svakodnevnom životu, Semberija i Majevica već su na mnoge načine isprepletene sa Sremom i sa Mačvom, održavajući istovremeno veze sa Tuzlom, Čelićem, Teočakom i Brčkom, sa severozapadnom Bosnom i bosanskom Posavinom, na Bijeljinu se u mnogo čemu naslanja i Zvornik, a takođe, nakon završetka auto-puta od Doboja do Banja Luke, Krajina im je sve bliže i bez bajpasa "via Hrvatska". To je ona vrsta "regionalizma" koja nije u neskladu sa idejama Mlade Bosne.
