Trudnica iz Marijupolja, najpoznatije lice zapadne fabrike laži

Malo koja fotografija iz rata u Ukrajini je do te mere i tako brutalno eksploatisana u propagandne svrhe kao ona na kojoj Marijana Višemirska, u jeku uličnih borbi, izlazi iz razrušenog marijupoljskog porodilišta posle tobožnjeg vazdušnog napada. Preko noći, ona je postala najprepoznatljivije lice svetske medijske scene i, kako su tvrdili zapadni propagandisti, neporecivi dokaz zločinačke prirode ruske vojske.

Stvari ipak nisu tako stajale...

Kako je zloupotrebljena vaša fotografija?

Kada smo izašli iz porodilišta, tamo su stajali dopisnici koji su fotografisali. Ovu fotografiju nije pratio nikakav komentar – nije moglo ni biti mojih komentara, jer niko nije razgovarao sa mnom. Jedino što je na moje molbe da ne slika, reporter u hodu rekao "Da, da, ja ne slikam“, držao kameru u ruci i snimao. Jedini naš dijalog bilo je njegovo pitanje da li je sve u redu, i moj odgovor da jeste. I to je sve.

Sutradan je publikovana moja  fotografija sa dopisanim komentarom. Odnosno, ispod moje fotografije stavili su informacije. Naravno, sva negativnost, sva agresija sručila se na mene jer sam ja bila na fotografiji. I to nije bila živa reč, i nisam imala nikakve veze sa onim napisanim ispod ove fotografije.

Jedna od fotografija iz porodilišta nagrađena je Pulicerovom nagradom za "hrabro izveštavanje iz opkoljenog grada Marijupolja koji je bio svedok klanice civila". Bili ste u komunikaciji sa novinarima AP-a? Da li je njihov materijal odgovarao istini?

Pročitala sam informaciju o nagradi, ali nije me to interesovalo. Iz drugih izvora videla sam da su dobili nagradu za izložbu fotografija, a pobedila je fotografija sa devojkom na nosilima. Reč je o devojci koja je umrla, i njeno dete je umrlo. Prema tome, ako postoji ista fotografija, onda nemam nikakve veze sa njom.

Što se tiče novinara AP poslednji put sam razgovarala sa njima po dolasku, kada sam pokušala da dobijem punu verziju intervjua koji sam naknadnao dala i u kojem sam rekla da nije bilo vazdušnog napada. Oni su me tada pitali i ja sam odgovarala na njihova pitanja. Zatim su isekli razgovor.

A nedavno sam razgovarala i sa čovekom koji me je fotografisao, Jevgenij Maloletkoj – zapravo, on me nije fotografisao, ali su fotografije potpisane njegovim imenom. Našla sam njegov kontakt, nazvala ga, i pitala: „Zašto si mi tako namestio? U razgovoru sa vama, pitali ste me da li je bilo vazdušnog napada, i moj odgovorio je bio da nije, ali vi ste to isekli.” On je odgovorio: „Da, bilo je tako, ali ja nisam ništa isekao, ja sam samo fotograf i snimatelj, intervju je poslat uredniku u potpunosti. Pitam ga: ”Ispada da su ukrajinski izvori isekli intervju da bi se uklopio u njihov narativ?”

On to, naravno, nije potvrdio. Rekao je da ne zna ništa. Postoji snimak našeg razgovora.

Da li su vam dali priliku da opovrgnete rečeno, da demantujete, ukažete na nedoslednosti?

Dva puta sam razgovarala sa njima – kada su me slikali kod porodilišta, tada nismo ni komunicirali, i sutradan, kada su pokušali da uzmu intervju gde sam rekla da nije bilo vazdušnog napada. Oni su to nonšalantno isekli.

Lično sam kontaktirala njega dok je moj bivši muž na Fejsbuku pisao Mstislavu Černovu, koji je snimio fotografije koje je kasnije potpisao Jevgenij Maloletkoj. Kada smo ih zamolili da objave ceo intervju – prestali su da odgovaraju.

Porodilište, kažete, nije bilo granatirano, kako su prikazali svetski mediji. Šta se tačno dešavalo tog dana?

Bio je 9. mart, vreme ručka. Tišina je bila i tog dana, i dan ranije. Čak ni gradske borbe nisu bile bučne u blizini porodilišta. Bile su dve eksplozije. Odnosno, nije bilo vazdušnog napada, bilo je eksplozija – prvo jedna, a zatim druga. Posle druge eksplozije, udarni talas je izbio skoro sve prozore na porodilištu. Prozori su poleteli unutra, u odeljenja, a povređeni su imali povrede od stakla koje je izazvala eksplozija.

Kako objašnjavate okolnost da se toliki broj novinara našao ispred porodilišta svega nekoliko minuta posle prvih detonacija?

Da, novinari su bukvalno odmah bili na licu mesta. Jer kada je prva devojčica, koja je bila na nosilima, evakuisana, oni su uspeli da snime trenutak kada su je spuštali niz stepenice sa drugog sprata. Onda su objavili i snimak u kojem navode da su se, sasvim slučajno, našli bukvalno preko puta porodilišta kada su se začule eksplozije, i odmah pretrčali.

Tužili ste oligarha i opozicionog aktivistu Mihaila Hodorkovskog. Da li možete navesti najmarkantnije reči iz optužnice? Gde se u ovom trenutku nalazi predmet?

Ovde reč prepuštam svom advokatu, i doslovno vam prenosim šta je za potrebe ovog razgovora rekao. "Trenutno je tužba podneta Basmanskom sudu u Moskvi. Tužba za zaštitu časti i dostojanstva Marijane. Tužba je podneta protiv Mihaila Borisoviča Hodorkovskog, gde je on odgovorno lice. Tužba je zasnovana na činjenici da je na svom Instagram nalogu Marijanu predstavio kao osobu. koja je stradala od ruske agresije u Marijupolju, u porodilištu, sa čime se, naravno, Marijana ne slaže, a na sudu će opovrgnuti informacije koje je Hodorkovski širio o navodnoj ruskoj agresiji od koje je Marijana stradala i privesti Mihaila Borisoviča Hodorkovskog građanskoj odgovornosti.“

Dok ste boravili u zgradi porodilišta, da li ste viđali ukrajinske vojnike ili ranjenike smeštene u ustanovi?

U našoj zgradi nije bilo vojnika. Vojnici su bili preko puta, u susednoj zgradi onkologije. Tamo je bilo dosta vojnika. Prozori na prvom spratu su bili obloženi vrećama peska. Kada sam ušla u porodilište, prošla sam pored zgrade onkologije i videla veliki broj vojnika u blizini zgrade. Imam i video na svom kanalu, jer sam snimala put od zgrade do porodilišta.

 Koliko su tačne tvrdnje da su pripadnici Azova i Teritorijalne odbrane držali civile kao žive taoce? Da li je civilima bila omogućena evakuacija?

Što se tiče evakuacije civila – ne, nije bilo evakuacije. Ljudima nije bilo dozvoljeno da odu. Možda je prvih dana, nekome bilo dozvoljeno, ali pouzdano znam da su naše komšije više puta pokušavale da odu, i da su se vraćali sa rečima da je nemoguće izaći iz grada. Više puta je bilo zborova u blizini Dramskog pozorišta, kada su se u određeno vreme okupljali ljudi koji žele da pobegnu. Ljudi su dolazili, dolazili, ali nije organizovana evakuacija.

 Kako i u kom trenutku napuštate Marijupolj?

Napustila sam Marijupolj kada su se pojavili prvi zeleni koridori. Bio je kraj marta 2022. Pre toga nije postojala takva mogućnost, jer su se u gradu vodile borbe i bilo kakve koridore je bilo nemoguće organizovati jednostavno fizički.

 Kakav je odnos vojske DNR bio prema građanima Marijupolja?

Mogu da ispričam kakav je bio odnos vojske DNR prema onima koji su bili u bolnici.

Nisam se porodila u porodilištu već u bolnici gde smo evakuisani. Bolnica je imala osam spratova, i na krevetima smeštenim u hodnicima, ležali su ljudi. Kada su nas dovezli, bolnica je bila pod ukrajinskom vojskom. Onda su Oružane snage Ukrajine u toku noći napustile bolnicu, a sledećeg jutra je ušla ruska vojska.

Ruska vojska nam je dala svoje suve obroke i čistu vodu, jer smo u to vreme pili tehničku vodu i nije bilo skoro ništa za jelo. Davali su nam flaše, pa, čuturice vode – punili su te čuturice ključalom vodom i davali trudnicama, porodiljama i majkama sa decom da nam ne bude hladno.

Na odeljenjima su bila polomljena sva stakla, bila je promaja u hodnicima gde smo ležali, a napolju je bilo minus 10 i bilo je jako hladno. Dali su nam i termofore za grejanje. Kada je ruska vojska zamenila vojsku DNR, odnos se nije promenio. Brinuli su o nama. Dok su ljudi krali jedni drugima čistu vodu, naše trudnice su imale čistu vodu. I, naravno, stali su u našu odbranu, pokušali da razumeju naše stanje i kontrolišu red.

Kakav je odnos bio prema zatečenim ranjenicima ukrajinske vojske?

Kada su vojske DNR i Ruske Federacije ušle u bolnicu, gde su Ukrajinci ostavili svoje ranjene borce, oni ih nisu streljali, niti izgladnjivali u podrumima... Razgovarali su njima, ali im nije učinjeno ništa loše. Mnogi su se odmah vraćali sa razgovora i nastavljali lečenje, koliko god je to bilo moguće; lekova nije bilo, ali su ipak bili pod nadzorom lekara.

Vaša ćerka ima godinu dana. Strepite li za život? Sa čim se budite, kojim nadama, kojim očekivanjima?

Sada ne živim u Donjecku, živim u Moskvi. Stalno sam na relaciji Moskva – Donjeck – pripojena teritorija LDNR. Putujem sa humanitarnom pomoći. Nedavno smo išli u Gorlovku, Pervomajsk, Lugansk, Marijupolj, Donjeck.

Član sam Nacionalnog fonda Rodina, jedan sam od rukovodilaca i obavljam funkciju šefa odbora za društvene inicijative i programe. Tako da sam zauzeta, nemam vremena da se plašim za svoj život. Za šetnju i razgledanje treba imati vremena.

Sa kakvim mislima se budim? Budim se pitajući se kada će se sve ovo konačno završiti. Razumete, ljudi koji su iz Donbasa – ja nisam iz Marijupolja već iz Donjecka – navikli su se, jer ovo traje već devetu godinu. Ljudima je to već postalo uobičajeno. Oni se samo probude i žive svojim normalnim životom. Ali, naravno, čekaju da se sve završi.