Natalija Timoševskaja: Kako sam preživela raketni udar "točkom U"

Natalija Timoševskaja, Donječanka i umetnički fotograf, neko vreme neće moći da se posveti svom poslu. Nakon ranjavanja u raketnom udaru na centar Donjecka, u kojem je od razornog dejstva "točke U" poginulo više od 30 civila, njoj je amputiran deo ruke. Natalija nije odustala od borbe, nije se povukla u sebe niti pobegla od rata. Ona je uverena da je život moćniji od smrti.

Sa njom razgovaramo o tome kako izgleda kada ste meta najrazornijeg oružja, te kako teče život u Donjecku koji važi za ženski grad. 

Šta se dešavalo tog 14. marta 2022. i koliko je civila stradalo u raketnom udaru? Da li je bilo šta ukazivalo da bi ovaj napad mogao da se desi, ili je to nešto što se dešava na dnevnom nivou?

Toga dana sam čula nekoliko eksplozija, ali tek kasnije sam saznala da je bila reč o "točki U".

Prelazila sam glavnu, Univerzitetsku ulicu. Red ljudi, među njima i baka sa detetom, čekali su na ulazu u banku. Obični ljudi... Kada se upalilo zeleno svetlo na semaforu, pošla sam ka drugoj strani ulice, i to mi je spasilo život. Ljudi koji su stajali u redu na Univerzitetskoj ulici, skoro svi su mrtvi.

Koliko znam, bilo je više od 20 mrtvih, i više od 30 ranjenih. Dok sam još bila pri svesti, videla sam oko sebe mnogo leševa oblivenih krvlju, a imala sam utisak da je i mnogo ranjenih. Dodatno, na Bulevaru Puškina gde su odleteli geleri rakete, takođe je bilo povređenih.

"Točka U" ima razorno dejstvo. U kom trenutku shvatate da se približava najsmrtonosnije oružje, i da li ostaje prostora da reagujete, možda pokušate da se sklonite?

Nijedne sekunde, jer, dok slušate zvižduk rakete, geleri prodiru u vaše telo. Celo moje telo bilo je izrešetano gelerima.

Koje emocije su vas preplavile kada ste shvatili da povrede nisu bezazlene?

Ćerka se pokazala jaka duhom. Ona mi nije dozvolila da pomislim na odustajanje.

Da sam posle operacije, kada sam saznala da nemam lakat i da više neću moći da fotografišem, da mi je ruka razdrobljena i da sam invalid, osetila tugu i sažaljenje, sručila bih se u provaliju. Prvo što sam rekla ćerki kada sam je nazvala bilo je da ću ostati invalid i da više nisam funkcionalna. 

Rekla je: "Misliš? Prestani! Da, mi ćemo staviti najbolju protezu, a ti ćeš biti najbolji umetnik i fotograf!"

Osetila sam takvu sigurnost u njenom glasu!

"Odakle nam novac", opirala sam se.

"Ne razmišljaj o novcu, postavi ciljeve! Preživela si, to je važno."

Ove reči bile su snažna podrška i podsticaj. Mislim: da, stani, da, zaista, staviću protezu, biću autentičnija nego ranije. I sada idem ka svom cilju. Čini se da je nerealan – proteza u okolnostima kada nemate novac i posao deluje nadrealno, ali nekako, ljudi su tu i vera koju je moja ćerka posejala u meni daju rezultat. Na računu imam 25.000 od neophodnih milion rubalja, ali iz nekog razloga sam sigurna da će sa mnom sve biti u redu.

Nakon hospitalizacije, i bolnica u kojoj ležite postaje meta Oružanih snaga Ukrajine...

Bolnica u kojoj sam ležala gađana je mnogo puta i mi smo se krili po hodnicima. Međutim, tokom poslednjeg granatiranja ranjeno je 19 ljudi. Upravo tog dana je trebalo da uradim snimak ruke ali sam zakasnila, i, eto – moj anđeo čuvar je ponovo bio pored mene.

Tada je granatirano čitavo područje, ne samo bolnica – i autobuska stajališta, trgovi, zatvorena pijaca, Vaznesenjska crkva, škole, vrtići, sve prodavnice... Bilo je mnogo mrtvih. Nešto dalje, gde živim, uopšte više nema kuća – porušene su. Čak i Kalinjinska pijaca koja nikada ranije nije gađana. Poslednja je granatirana petospratnica koja se srušila. Potpuno.

Kako moćna raketa, a gađa infrastrukturu grada i civile.

Bolnice su postale meta granatiranja i to u svim reonima, i mislim da nijedna nije pošteđena. Pogođena je i glavna bolnica – regionalni traumatološki centar – koji se nalazi u samom centru, u Ulici Artjoma.

Video na TikToku koji snimate iz bolnice izazvao je veliko interesovanje. Kakve poruke ste dobijali i sa kojih adresa?

Na TikToku sam snimila video o tome šta mi se dogodilo jer sam imala potrebu da to podelim sa porodicom, prijateljima i poznanicima. Razlog je bio i taj što su mnogi zvali i pisali, a ja, u bolnici, okrenuta ka zidu, razgovarala sam telefonom samo sa ćerkom.

Nisam mogla da pretpostavim da mi se ovo može dogoditi. Morala sam da prihvatim. Shvatila sam da su ljudi iskreno zabrinuti, i noću, kako nisam spavala, snimila sam video i ispričala šta se desilo, da sam živa...

Ujutro je već bilo 250.000 pregleda, a podrška je stigla i od stranaca. Na sve poruke koje sam dobijala dok sam ležala u bolnici, u kojima mi žele zdravlje, snagu, nazivaju me herojem i osobom koja je imala sreće, odgovarala sam sa: Hvala. Svima sam odgovarala. Iz nekog razloga ovo mi je bilo veoma važno.

To "hvala" i osećaj zahvalnosti što sam živa omogućili su mi da sa ove pozicije posmatram sve što se desilo.

Niste poklekli i napustili Donjeck. Danas, kada idete gradom, da li osećate strah, bojazan da bi moglo da se ponove raketni udari?

Poslednja godina bila je pakao i centar grada je mnogo stradao. Gađane su bolnice, obični, mirni ljudi...

Tokom svih ovih godina, mi smo se nekako privikli na život u Donjecku, razumeli da postoje područja fronta koja zahtevaju oprez, ali centar je podrazumevao kakav-takav normalan život za nas, civile. Sada je ovaj život nestao.

Naravno, strah je prisutan i kada sam u stanu, ne samo kada šetam gradom. Svaki minut očekujete smrt, spremni ste na nju, ili nešto gore... Živim u petospratnici, na poslednjem spratu, i savršeno razumem da kad da uđem u stan nisam zaštićena.

Prosto, nigde ne postoji osećaj sigurnosti. Dok šetam gradom ili pijem kafu u kafiću, odlično razumem da svaka sekunda može biti poslednja.

Da li među poginulim civilima za ovih osam godina ima i vaših prijatelja, poznanika? Kako se smrt percipira u Donjecku – da li se čovek može navići na prisustvo smrti?

Ljudi su se promenili i odnos prema smrti je drugačiji. Mi je doživljavamo kao datost, sa nekim smirenjem.

Druga su stvar prateći detalji rata, recimo, nedostatak vode. Voda je, po rasporedu, dostupna svaki treći dan, ali pritisak nije dovoljno jak tako da, budući da živim na petom spratu, vodu nisam imala skoro godinu dana.

Kada sam bila ranjena, sa jednom rukom, išla sam po spratovima ili čekala da mi donesu vodu. Sada je delimično lakše jer smo ranije skupljali vodu u reci Kalmius koja nije toliko blizu.

Dostavljana je i voda za piće, ali da bi došli do nje bilo je neophodno stajati u nepreglednim redovima dok vas sa neba zasipaju granate. Bilo je strašno.

Sada vodu imamo svaki treći dan i dešava da ponekad dođe i do gornjih spratova.

Donjeck važi za ženski grad. Kao tipična Donječanka, koja pitanja, dok gledate sva ova stradanja, postavljate sebi? 

Mnogo puta sam sebi postavljala pitanje kako je moguće da sve ovo dešava u najlepšem gradu, tako modernom, razvijenom.

Živeli smo srećno u gradu koji je bio poznat u svetskim okvirima – u najboljem, pozitivnom smislu. Fotograf sam, umetnički fotograf, i sve izložbe, moj kreativni, kulturni život je bio toliko bogat u našem gradu da, gledajući ovaj potpuni pakao od rata, ponekad sebe zateknem u neverici.

Ne znam odakle crpim snagu, ali pokušavam da u svemu pronađem podsticaj za život, da budem pozitivna, uživam u životu. A ljudi pomažu jedni drugima, živimo nekako, svi smo solidarni i svi čekamo mir. Ponekad, razmenjujemo nadanja sa "pa, da, sledećeg meseca će se sve definitivno završiti"... Samo još malo, pa samo još malo... Ljudi se nadaju, a kraj rata se odlaže od meseca do meseca i tako devet godina. Pomalo smo umorni.

Sudeći po izgledu žena u Donjecku, stiče se utisak da život uspešno prkosi ratu...

Žena uvek mora biti žena. I to mnogo pomaže. Jaka žena neće odustati od sebe bez obzira na okolnosti. Čak i ako nemate vodu, možete nabaviti nekoliko litara i oprati kosu.

Čim sam izašla iz bolnice nakon dva meseca ležanja, nije bilo vode, ali prvo što smo ćerka i ja uradile bila je kupovina kante vode od pet litara i jednom, levom rukom, ofarbala sam kosu. Čini mi se da je biti lepa u prirodi jake žene. To znači da ne odustajemo.

U ovom trenutku maštate o…? 

Sanjam da mogu da pokrećem ruku. Sanjam punoću života. To je moj cilj i moj san. To nije nemoguće. Na konsultacijama u klinici za protetiku u Voronježu rečeno mi je da je operacija u mom slučaju moguća i da postoji šansa da se vrati veliki procenat mobilnosti.