Andrej Korobov-Latincev, oficir-filozof: Crna misa za Ukrajince

Sukob u Ukrajini je fundamentalni sukob u kome je nemoguće ne izabrati stranu. Ako ste za čoveka, tj. za to da čovek ostane čovek, onda ste za Rusiju u ovom ratu, kaže u razgovoru za RT Balkan Andrej Korobov-Latincev, filozof, oficir i predavač na Višoj komandnoj vojnoj akademiji u Donjecku.

Vi ste oficir i filozof.Kako biste ukratko opisali filozofiju ovog rata i da li je moguće odrediti joj prave okvire bez pogleda iznutra i svedočenja samih događaja?

Rat u Donbasu, ili donbaški rat, i Specijalna vojna operacija, kao njegov logičan nastavak, naravno, nova je vrsta rata. Teško je odrediti početak ovakvih ratova, a ako se oslanjamo na zapadne stručnjake za nove ratove, onda je teško odrediti i kraj takvih ratova. To je blisko istini.

Za sada se ovom sukobu ne nazire kraj. Govorim uopšteno o novom svetskom sukobu, čiji je deo SVO.

Zapravo, ovo je još jedan svetski rat, već četvrti po redu, a filozofija ovog rata, kao i filozofije svakog rata uopšte, jeste da su se u istoriji sukobile suprotne ideje: s jedne strane, ovo je zapadnjačka ideja liberalizma kao oslobođenja čoveka od svih oblika kolektivnog identiteta i u granicama od same ličnosti, tj. ovo je ideja posthumane budućnosti, kako je rekao Fukujama, a s druge strane, ovo je ruska ideja, koja nije u potpunosti izražena, ali ipak podržava čoveka i čovečanstvo kao takve.

U tom smislu, to je fundamentalni sukob u kome je nemoguće ne izabrati stranu. Ako ste za čoveka, tj. za to da čovek ostane čovek, onda ste za Rusiju u ovom ratu. I nije bitno da li je u pitanju Rus, Srbin ili Španac, pravoslavac ili musliman – glavno je da je to osoba, a ne kiborg, usavršen uz pomoć genetskog inženjeringa sa memorijom prebačenom na fleš disk i devedeset devetog pola...

U kom trenutku odlučujete da se preselite u Donjeck, sa kakvim emocijama i ubeđenjima?

Odlučio sam da odem u Donbas 2018. Upravo, shvatio sam da ako to ne uradim, onda neću moći da nastavim svoje moralno postojanje. U nekom trenutku nije mi bilo dovoljno da javno podržavam Donbas u štampi, postalo mi je nedovoljno da putujem humanitarnim i akademskim poslovima, i odlučio sam da moram sasvim da odem odavde. I otišao sam.

Avaj, nisam imao prilike da odem direktno u rat, nije bilo aktivnih neprijateljstava od 2018, tako da mi se nije dalo da se borim. Ipak, stupio sam u vojnu službu, služio godinu dana kao redov, zatim sam dobio čin oficira. Sada sam poručnik oružanih snaga Donjecke Narodne Republike i ponosan sam na ovaj čin.

Neću reći da je sve ovo povezano sa nekim jakim emocijama. Ja sam fatalist, stoik. Prosto sam uradio ono što sam smatrao svojim dugom.

U kojoj meri se vaš pogled na život promenio, možda vrednosne koordinate, od kada živite u stalnom kontaktu sa ratom?

Da budem iskren, nikako. Činjenica je da je filozof po svojoj profesiji posvećen ratu, polemosu. Zapamtite, Heraklit je rekao da je rat otac svih stvari. Filozofija, koja se pita o poreklu, neminovno vodi u rat. Filozof, takoreći, ima profesionalni interes za rat jer se bavi istorijom ideja, a ideje se uvek sudaraju jedna sa drugom.

Svaki rat na svom izvoru je sukob ideja. Dakle, filozof se samo bavi ratom. Prema tome, moj sistem vrednosti se uopšte nije promenio zbog rata, već je ratom verifikovan, njime testiran.

Kakav je odnos između etike i rata?

Neraskidiv. Mi, nažalost, najčešće govorimo o političkoj dimenziji rata, ispovedajući Klauzevicevu dogmu "rat je nastavak politike drugim sredstvima". To se odnosilo na klasične ratove, međutim, i dalje funkcioniše, ali ne u punoj meri.

Novi ratovi su složeniji. Postali su totalni. Ovde više nije tako lako povući granicu između kraja politike i početka rata...

Ipak, ne smemo zaboraviti da rat ima ne samo političku ili ekonomsku dimenziju, već i etičku, egzistencijalnu, metafizičku, istorijsku...

Mi pojednostavljujemo pitanje rata, profanišemo ga. O tome je dobro pisao ruski filozof Vladimir Sergejevič Solovjov. Napisao je da o ratu treba postaviti ne jedno, već najmanje tri pitanja: 1) koji je opšti moralni značaj rata, 2) šta je smisao rata u istoriji i 3) kako bih konkretno ja, građanin svoje države, sin svoga naroda, trebalo da reagujem na rat ukoliko on dotakne moju državu i moj narod? Ovo treće pitanje smatram suštinski važnim, a to je upravo etičko pitanje.

Mnogi su 2014. godine odgovorili ovako: u drugoj državi, koja je donedavno bila u sastavu moje države, počeli su prvo da ugnjetavaju, a onda da otvoreno ubijaju moj narod, i ja ne mogu da stojim po strani već idem da branim svoj narod, čak iako je formalno gledano, ovo već druga država...

Tako su odgovorili ruski opolčenci koje su iz Rostova, Voronježa, Moskve i Sankt Peterburga, iz Sibira i Urala došli da brane Donbas. Odgovor je bio jednostavan. Kovao ga je Motorola: "Ovde su Rusi – zato sam i došao".

Dakle, veza između rata i etike je ogromna. Etička dimenzija rata je jedna od najvažnijih.

Šta je za vas lično bilo dragoceno iskustvo iz ovog rata, nešto što je uticalo na vašu vizuru, temeljno preispitivanje ili dalo novi uvid u "iščitavanje" smisla?

Zapanjio me je donbaški karakter, južnoruski tip ljudi koji su, ovde, na periferiji ruskog sveta, na njegovim granicama ponekad više Rusi od onih koji žive u Moskvi ili Sankt Peterburgu. Nazvao bih to iskustvom Donbasa, iskustvom opštenja sa bićem.

Kako je pisao Dostojevski, biće je istinsko samo onda kada mu preti nebiće. Ovde, u Donbasu, ruskost ili rusko postojanje je koncentrisano na ovaj način jer mu je upravo ovde najviše pretilo nepostojanje.

Jer Donbas je tačka koncentracije ruskog postojanja, tačka okupljanja nove Rusije, probuđene iz sna, probuđene... Ovo je neverovatno važno iskustvo, iskustvo Donbasa, iskustvo bitisanja ovde.

Ukrajinska televizija je spaljivanje ljudi u Odesi prikazivala uživo–kao novi vid rijalitija. Da li u ovom činu, kao i kasnijim brutalnostima prepoznajete elemente ritualnosti, i na šta oni upućuju?

Pa, naravno, to nisu ni elementi ritualizma, već prava mračna misa. Zavisni od krvi kao od droge, Ukrajinci su prinuđeni na to.

Znate, kada se razgovor povede o Ukrajincima i "ukrajinčenju", a ovo nije ista stvar, uvek se setim Tolkinove, profesorove priče o orcima. Orci su nekada bili mali svetli narod vilenjaka, ali ih je mračni gospodar uhvatio, zbunio, mučio. I kao rezultat, stvorio je ogorčeni i osakaćeni oblik života koji diše mržnjom prema svojoj prošlosti: orci mrze one koji su i sami nekada bili.

Potpuno je isto i sa Ukrajincima: uostalom, kao i Tolkinovi orci, oni mrze Ruse, najviše od svega u njima postoji vrsta nesvesne mržnje...

Bodrijar je jednom rekao o ovome: oni koji su izgubili svoj identitet najviše će mrzeti one koji su ga zadržali. I tako Ukrajinci, koji su prodali svoju ruskost i odrekli je se, najviše mrze Ruse. Bolno je videti kako je nekada bratski narod jednostavno odveden i opčinjen, trovan, a sada sa njim prave crnu misu...

Primer Ukrajine pokazuje da za identitetsku konverziju jednog naroda nisu potrebni vekovi, pa ni decenije. Da li možemo datirati kada je počela "fina" priprema derusfikacije ovog prostora, i da li su njeni akteri i tada računali na rat, kao konačnu opciju obračuna sa Rusijom?

Ukrajina ima dugu istoriju. Ona počinje ne od raspada Sovjetskog Saveza, kada je bivša ukrajinska SSR dobila svoju državnost, pa čak ni od 19. veka, kada je otvoreno tzv. "ukrajinsko pitanje".

Na kraju krajeva, ovo je periferija naših krajeva, granica, a identiteti se uvek sudaraju na granici, što se onda oštrije ispoljava. A pritisak na nas u ovim zemljama je oduvek bio ogroman: od Poljaka, Nemaca, od mnogih ljudi...

Dakle, "Ukrajina" se na našim periferijama zametnula veoma davno, mnogo pre nego se pojavila sama reč "Ukrajina"...

Kada kijevski režim progoni UPC koja je duhovno vaspitavala generacije Ukrajinaca, da li on otvara novi front u ovom ratu, ali između samih Ukrajinaca?I zašto je presudno važno pre samog potčinjavanja(stavljanja teritorije pod kontrolu) oteti dušu narodu?

Zato što je ovo rat za duše i umove. Da, i ovaj front je zapravo otvoren veoma davno. Uostalom, u Ukrajini se raskolnici nisu pojavili pod Porošenkom. Poznavaoci crkvenog pitanja će vam reći da je sve to bilo devedesetih godina, svi ti snovi o autokefalnosti, nezavisnosti od Moskve, raskolničkim pseudopatrijarsima i tako dalje. Zli dusi.

Ovo je rat umova, noomahija (sudar nomosa), kako kaže Aleksandar Dugin. Oni se bore protiv samog ruskog identiteta, koji je vezan za pravoslavlje. Stoga je logično da napadnu pravoslavnu crkvu...

Da li se Ukrajinci koji poklanjaju poverenje režimu koji je svoju vlast skopčao sa nasleđem Stepana Bandere mogu deindoktrinisati?

Odgovoriću kao realista. Još 2017. sam verovao da Ukrajinci sada zaista mogu da se ostvare kao nezavisna nacija, ako prožive metanoju, svrgnu huntu i pokaju se za ono što su uradili u Odesi i drugim gradovima...

Ali iskustvo pokazuje da Majdan nastupa kada se finansira. Niko nije finansirao proruski Majdan, pa se to nije dogodilo, pa Porošenko i njegovi poslušnici nisu oterani iz zemlje, nisu pometeni metlom svi nacisti zajedno sa njihovim Jarošem...

Zato je moj odgovor – ne. Sami Ukrajinci više nisu sposobni za ovo, previše su priklješteni mengelama i neće ih pustiti.

Kako je Zapadu pošlo za rukom da "privatizuje" teoriju pravednog rata i da li smatrate da je vreme, nakon svih rezultata zapadnog intervencionizma, da terminima vratimo stara značenja?

Apsolutno se slažem, vreme je. Ovo nazivam velikom ruskom ispravkom imena: vreme je da se sve stvari nazovu pravim imenom i da se onda dovedu u saglasje sa onim što bi trebalo da budu. To važi za sve, pa i za teoriju pravednog rata, koju je, kako ste tačno primetili, Zapad privatizovao i pretvorio u političko oruđe za opravdavanje ratova. Koje raznosi po celom svetu...

Zapravo, iste instrumente možemo i mi da koristimo. Samo sa više prava. Ako rat u Donbasu ili čak SVO posmatramo sa stanovišta teorije pravednog rata, onda možemo lako videti da i donbaški rat i SVO ispunjavaju skoro sve kriterijume i principe pravednog rata, počev od "pravo na rat" i "pravo u ratu" i završavajući sa "zakon posle rata".

Ovi kriterijumi se mogu dugo analizirati i zahtevaju čitavo predavanje "Rat u Donbasu sa stanovišta teorije pravednog rata", ali u intervjuu, možda, za to nema dovoljno prostora. Ali vaši čitaoci mogu i sami da se uvere u to ako uzmu klasične kriterijume teorije pravednog rata i primene ih na rat u Donbasu...

I onda, naprotiv, mogu ih primeniti na, recimo, rat u Iraku ili na bilo koji drugi rat koji su pokrenule Sjedinjene Države, na primer, NATO agresiju na Jugoslaviju.

Kakav ćemo svet zateći kada se ovaj rat jednom završi?

Ovaj svet bi trebalo da bude pravedniji, multipolarni, slobodniji. "Predivan i besan",  kako je napisao Andrej Platonov. Ali za njega se još moramo boriti.