Oleg Blohin: Kako se kale najbolji borci

Oleg Blohin je instruktor kroz čije šake je pre ulaska u zonu Specijalne vojne operacije (SVO) u Ukrajini "propušteno" više od 1.000 momaka. Prošao je Siriju i druge konfliktne tačke i tvrdi da samo dobar instruktor od običnog čoveka može da napravi dobrog borca.

Sa Blohinom razgovaramo o tome kako se kale ratnici, kako izgleda obuka i koliko mu je u poslu koji obavlja pomoglo iskustvo života i učešća u konfliktima na Bliskom istoku.

Koliko je činjenica da ste prošli više konfliktnih zona bila presudna za to da se nađete u ulozi instruktora u obuci vojnika pre ulaska u zonu SVO? Da li samo instruktor koji je iskusio rat uživo može da bude valjan instruktor?

Iskustvo koje sam stekao u zonama vojnih sukoba nije presudno uticalo na moju odluku da kao instruktor uzmem učešće u SVO. U svakom slučaju bih učestvovao u SVO, s tim što je podsticaj da budem instruktor došao sa spoznajom da mnogi naši borci nemaju odgovarajuću borbenu obuku, i da se ta situacija mora hitno menjati.

Dobar instruktor može da bude samo onaj koji od običnog čoveka može da napravi dobrog borca. Drugih kriterijuma nema. Da, učešće u vojnim dejstvima daje sopstveno razumevanje i lično iskustvo, ali to nije presudno.  

U tom smislu, koliko vam je značilo iskustvo stečeno u Siriji? Po čemu se borbe u Ukrajini razlikuju od onih koje ste videli na sirijskom ratištu, i, uopšte, od ostalih sukoba u kojima ste učestvovali?

Moje iskustvo u Siriji je isključivo moje. Tamo sam radio samostalno. I tu nije reč samo o učešću u borbenim dejstvima, već i o iskustvu života na Bliskom istoku – od komunikacije sa ljudima, prelaska i boravka u zonama koje kontrolišu različite, često zaraćene, frakcije i na kraju - iskustvo boravka u sirijskom zatvoru.

U Siriji nije bilo takvog intenziteta oružanog sukoba, tako masovnog korišćenja celokupnog vojnog potencijala zaraćenih strana, takvog nivoa zaraćenih armija. Uglavnom su se ljudi sukobljavali naoružani puškama, mada je bilo i artiljerije i avijacije. Ali razmere njihove upotrebe ne mogu se porediti sa sukobom u Ukrajini.

Ostali sukobi su bili nekoliko puta manjih razmera od sirijskog i nisu vredni poređenja sa SVO. 

S kakvim profilima rezervista se srećete na obuci? Da li oni u kojima tinja oganj i strast imaju veće šanse da se prekale u dobre borce, od onih koji učešće u SVO posmatraju kao zadatu obavezu?

Kod nas ne postoji pojam "rezervista", već imamo aktivne vojnike po ugovoru – "regularne", dobrovoljce ili plaćenike, mobilisane, kao i tzv. "poseban kontingent" – bivše zatvorenike.

Definitivno najbolji će biti onaj ko želi da uči, ko je motivisan i posvećen ratu. Od nekoga ko ovaj rat doživljava kao teret teško da će postati dobar borac. 

Kako izgleda obuka, od čega se sastoji?

Započinjemo individualnom obukom borca, zatim sledi rad u malim grupama i taktička obuka, i na kraju koordinacija u velikoj vojnoj jedinici. Nakon svega postoji i temeljna specijalna obuka, ali nju prolaze uglavnom oni borci koji su visoko ocenjeni na obuci i pripremama.

Koliko je potrebno vremena obuke da bi nekog "štiklirali" kao spremnog za rat? 

U idealnim uslovima obuka bi trebalo da traje od tri meseca do godinu dana, ali nije uvek moguće izdvojiti takvo vreme za pripremu.

Šta je najveći neprijatelj čoveku u ratu – strah, neodlučnost ili neopreznost?

Glupost i podlost su najveći neprijatelji. Sve ostalo može da se reši.

Da li sa te pozicije nazirete kraj ovog rata? Koji će korak biti presudan za njegovo okončanje?

Sa kvantitativnom i kvalitativnom prednošću nad neprijateljom, koju moramo znati mudro da iskoristimo i primenimo, pojaviće se i svetlost na kraju tunela, odnosno blizina naše pobede.

Pored toga što se instruktor i borac sa ozbiljnim iskustvom, vi ste i zapaženi bloger i novinar. Koji je to trenutak koji vas je inspirisao da uzmete učešće i na ovom drugom, medijskom frontu?

Slučaj kod Palmire gde smo se borili protiv militanata ISIL-a. Vodio sam novinarku Anna-News (ruska informativna agencija – prim. aut.) do uporišta sirijske vojske koje se nalazilo dva kilometra od linije fronta i duboko ulazilo u neprijateljsku teritoriju. Pomogao sam joj da snimi borbu na ovoj udaljenoj tački i upravi kompanije se dopalo. Tada mi je ponuđen posao snimatelja. Pa, počeo sam da vodim i sirijski dnevnik na Fejsbuku, gde sam opisao događaje koji su se u to vreme dešavali u Siriji. 

Ove beleške su počele da se ponovo postavljaju i citiraju u raznim medijskim publikacijama, i počeo sam da dobijam ponude za saradnju. U suštini, sve je tako počelo.