Jurij Barbašov: Kako sam postao ruski "terorista"?
Posle svega što je marionetski kijevski režim uradio mojim sunarodnicima i sugrađanima, mojoj zemlji, ponosan sam na počasnu titulu otvorenog protivnika te bande
Klicu ideje o preporodu Rusije i ujedinjenju Jurij Barbašov je, po sopstvenom priznanju, uzeo u Sevastopolju gde su se 2008. okupili ljudi iz cele Ukrajine kako bi zaštitili spomenik carici Katarini Drugoj. Reč je o onim istim ljudima koji će 2014. podizati ruske zastave nad Krimom, Sevastopoljem i mnogim gradovima na jugoistoku Ukrajine. Učesnik ruskog proleća i dobrovoljac u prvom talasu opolčenja, Barbašov je svedok mnogih događaja koji imaju istorijsku vrednost. Danas je deputat dume Hersonske oblasti i glava administracije Snigirjovskog rejona koji se nalazi u sastavu Hersona. Na listi "neprijatelja" Službe bezbednosti Ukrajine (SBU) - zauzima visoko mesto.
Da li vas optužnice SBU na bilo koji način obespokojavu? Za šta vas tačno terete?
Još u proleće 2014. SBU je pokušala da me optuži za terorizam iako moji postupci i govori na mitinzima ruskog proleća, svi dokumentovani, nisu izlazili iz okvira zakona. Dobili smo tri suđenja i odbranili pravo na legalan protest. Čak i nakon što su 7. aprila 2014. militanti dovedeni sa Majdana, napali naš kamp i izvršili masakr - sud, uz najveći napor, nije našao osnova za optužnicu.
Međutim, nakon onoga što se dogodilo 2. maja 2014, nakon pažljivo organizovanog masovnog ubistva naših sunarodnika i istomišljenika u Odesi, meni i mnogim mojim drugovima postalo je jasno da, čak i kretanje u okvirima zakona nije nikakva zaštita i da nas jednostavno mogu ubiti. Cinično i tako otrežnjujuće.
Još ne shvatajući u potpunosti šta se dogodilo, otišao sam u Lugansk, gde sam na skupu društvenog pokreta "Jugoistok" digao glas za referendum koji se tih dana održavao u Donjeckoj i Luganskoj oblasti Ukrajine. Federalizacija, stvaranje pravno punopravnih entiteta u regionima, činilo nam se tada kao potpuno funkcionalan mehanizam samoopredeljenja stanovništva kojim bi se mogao izbeći građanski rat. Odmah posle ovog glasanja raspisana je poternica za mojim hapšenjem u Nikolajevu. Tih dana u Lugansku sam sreo zemljaka iz Odese koji je preživeo masakr u Domu sindikata. Ispričao mi je šta se zaista dešava unutra - o zverskom masovnom ubistvu nekoliko desetina ljudi od strane nacističkih militanata i o ubistvima ruskih aktivista 2. maja i narednih dana širom Odese. I desilo se da je bukvalno pred mojim očima došlo do napada jurišnog aviona Su-25 na zgradu Luganske oblasne administracije.
Da li je to trenutak kada shvatate da je proces nepovratan, da sve klizi u građanski rat i da su pred vama dva izbora - ulazak u opolčenje ili odustajanje, napuštanje zemlje?
Potvrda je stigla sutradan kada su jurišnici grupe Alfa iz Dnjepropetrovska ušli u hotel "Družba" u Lugansku, gde su se nalazili predstavnici svih gradova Novorosije. Po ličnom naređenju Igora Kolomojskog. Da nismo bili evakuisani nekoliko sati ranije, ne bi nas bilo.
Nekoliko dana kasnije, zajedno sa predstavnicima pokreta Rusko proleće iz Dnjepropetrovska, uzeo sam oružje i pridružio se luganskoj miliciji.
Posle ovoga, ukrajinski režim je još jednom pokušao da mi sudi po optužbi za terorizam. Optužen sam da sam učestvovao u predaji donjeckog aerodroma vlastima proglašene Donjecke Narodne Republike. Istina je da sam bio na aerodromu sa grupom pregovarača 17. aprila, ali svi smo bili nenaoružani i jedini argument je bila reč. Reč je bila ubedljiva, a uprava aerodroma je pristala da se povinuje vlastima DNR. Bilo je to više od mesec dana pre nego što će se na aerodromu desiti krvavi sukob a u Donjeck doći građanski rat.
Treću optužnicu protiv mene ukrajinski režim je podigao 2023, nakon što sam postavljen na čelo Vojno-civilne uprave u Snigirjovskom okrugu moje rodne Nikolajevske oblasti. Oni koji su izvršili državni udar, pokrenuli građanski rat, žrtvovali zemlju i njeno stanovništvo interesima Zapada, optužili su mene, tada već ruskog državljanina, za kolaboraciju. Ovo je već bilo smešno. Posebno spisak optužbi, koje uključuju uspostavljanje infrastrukture, isplatu pomoći i distribuciju humanitarne pomoći lokalnom stanovništvu.
Posle svega što je marionetski kijevski režim uradio mojim sunarodnicima i sugrađanima, mojoj zemlji, ponosan sam na počasnu titulu otvorenog protivnika te bande.
Koliko je Majdan uticao na to da se ideja ruskog proleća proširi po ostalim regionima Ukrajine?
Dan nakon što su militanti Majdana preuzeli vlast u Kijevu, u Nikolajevu, omladina koja je učestvovala u Antimajdanu okružila je lokalne pristalice puča koji su slavili pobedu i počela da skandira "Rusija!" A nekoliko dana kasnije, desetine hiljada ljudi u Sevastopolju, na Krimu, u svim gradovima Novorusije ispunile su ulice pod ruskim zastavama i odjednom se videlo koliko zapravo ima Rusa, onih koji sanjaju da se vrate u Rusiju, da se ponovo ujedine sa svojim narodom.
A za gomilu entuzijasta-romantičara, koji su godinama ranije pokušavali da se upuste u neku vrstu proruske aktivnosti zasnovane na fanatičnoj veri i ličnoj istrajnosti, ovo masovno ispoljavanje ruskosti postalo je otkrovenje, trenutak divnog oduševljenja.
Ali bilo je kasno. Jer oni koji su došli na vlast u Kijevu zauzeli su je upravo da bi uništili sve nas Ruse.
Za pravo da ostanemo Rusi izrečena je strašna cena – da ovo pravo branimo sa oružjem u rukama. Protiv specijalnih službi, vojske, onoga što je juče bila naša država, i bandi obučenih, brutalnih ubica koje nas ne smatraju ljudima. Druga solucija je bila zauvek napustiti rodnu zemlju.
Pristajete na tu cenu?
Ostaviti svoj dom, porodicu, rodbinu, decu i ići goloruk protiv vojske, obaveštajnih službi, kaznenih bandi, ne samo Ukrajine, već čitavog kolektivnog Zapada nije delovalo ni najmanje privlačno. Trebalo je započeti ličnu beskompromisnu borbu protiv zla sa malim izgledima za pobedu. Vrlo malo ljudi je bilo spremno na taj korak. Oni retki po kvalitetima i uverenjima, okupili su se u miliciji Donbasa u leto 2014. godine.
Dolazak Rusije u Donbas i Crnomorski region je kao ostvarenje sna.
Javnost ste upoznali sa postojanjem koncentracionog logora u blizini Odese u kojem se smeštaju oni koji odbijaju da ratuju protiv ruske vojske. Šta znamo o ovom logoru i da li slične "ustanove za kažnjavanje" postoje u Hersonu?
Znam da su neki od privedenih, nakon bezuspešnog pokušaja da ih nateraju da potpišu ugovor sa Oružanim snagama Ukrajine, vraćeni svojim kućama osakaćeni. Oni ne vole da pričaju o tome šta im se dogodilo, da ne bi dželatima dali povoda da ih ponovo posete. Na kraju krajeva, čak se i takav povratak već može smatrati srećom u poređenju sa sudbinom onih koji nisu uspeli da pobegnu iz ruku lovaca na ljude.
Poznati su slučajevi gde su oteti ljudi bili premlaćivani na smrt i primoravani da potpišu ugovor. Oni koji su imali sreće da prežive na frontu hvataju novo topovsko meso za ukrajinske oružane snage. Osakaćeni posttraumatskim sindromom, oni preziru sve one koji se nisu borili i žestoko mrze one koji odbijaju da se bore. Sudeći po njihovom delovanju, režim im je dao najšira ovlašćenja i garantovao potpunu nekažnjivost. A istovremeno njihov neuspeh podrazumeva kaznu povratka na liniju fronta. Naći se u rukama onih koji se rukovode principom "ti umireš danas, a ja ću umreti sutra", motivisani sopstvenim preživljavanjem, zaista je strašno i bežanje od njih, pa čak i do fronta, izgleda kao spas.
Kako izgledi za pobedu bivaju manji, mere protiv onih koji odbijaju da se bore biće sve oštrije. Rasprava o novom zakonu o mobilizaciji u Vrhovnoj radi je politička igra između Zelenskog i Zalužnog i odvraćanje pažnje javnosti. Već duže vreme ljudi sa invaliditetom, očevi više dece, čak i samohrani očevi šalju se na front.
Koliko ljudi je uhapšeno a koliko likvidirano u Snigirjovskoj oblasti od trenutka održavanja referenduma?
Pouzdano znamo za sudbinu šestorice zaposlenih u administraciji koje je SBU pozvala na odgovornost, uhapsila i osudila za "kolaboraciju" zato što su obezbeđivali opstanak stanovništva koje se više meseci nalazilo na prvoj liniji fronta - delili humanitarnu pomoć sa hranom i utvrđivali isplatu socijalne pomoći. Trojica su osuđena na zatvorske kazne od pet i šest godina.
Za učešće na referendumu osuđeno je još nekoliko ljudi koji nisu povezani sa administracijom.
Odmah nakon što su ukrajinske oružane snage ušle u Snigirjovku, grad je predat kaznenim odredima. Dva dana kasnije saznalo se da je 11 ljudi navodno dignuto u vazduh minama koje je ostavila ruska vojska. Iz pouzdanih izvora saznali smo da je jedan od poginulih, koji je navodno stradao od mine, nakon mučenja streljan u sopstvenoj garaži. A onda su kazneni odredi primorali forenzičara da kao uzrok smrti navede - eksploziju mine. Isto se, očigledno, odnosi i na ostale mrtve.
Poznato je da su najmanje jedna porodica, majka i sin, pretučeni na smrt u svojoj kući. Najpre su ih tukli, iznuđujući novac, a onda su se vratili kako bi ih dokrajčili. Snimak premlaćivanja i ruganja ljudima na ulici postao je viralan.
Prvih dana nakon okupacije Snigirjovke od strane ukrajinskih kaznenih snaga, 30-40 ljudi počelo je da se vodi kao nestalo.
Da li su ljudi i u ovom regionu bili podvrgnuti brutalnim racijama u svrhe mobilizacije?
Neposredno nakon okupacije područja od strane Oružanih snaga Ukrajine, muško stanovništvo Snigirjovke i cele Hersonske oblasti podvrgnuto je pojačanoj i prioritetnoj mobilizaciji. Navedeno je da moraju da se "iskupe krvlju" što su bili pod ruskom vlašću i dokažu lojalnost Ukrajini. Spiskovi seoskih stanovnika koji su bili podvrgnuti mobilizaciji dostavljani su predsednicima seoskih veća. Kao rezultat ovakve politike, u selima gotovo da i nema odraslih muškaraca. Preživeli se kriju.
Socijalna situacija je takođe veoma napeta. Mnoga preduzeća ne rade. Nema posla. Računi za komunalije su nedostupni za mnoge porodice. Sistematsko deminiranje borbenih područja nije vršeno, a eksplozije se redovno dešavaju dok lokalno stanovništvo obrađuje njive ili sakuplja drva za ogrev.
Postoje li u ovom trenutku kanali za komunikaciju i da li možemo pretpostaviti šta se dešava na teritorijama koje kontroliše Ukrajina?
Kanali za komunikacije nisu mnogo aktivni, ali postoje. Zahvaljujući njima, znamo da se Snigirjovka i cela oblast pretvaraju u logističko čvorište Oružanih snaga Ukrajine i ključni čvor za mobilnu odbranu Desne obale Dnjepra. To je iz razloga što su terenska i komunikaciona petlja dosta udaljene od linije fronta. Obnovljeni su mostovi preko Inguleta, što omogućava ukrajinskim formacijama da prebacuju opremu i ljudstvo duž Dnjepra na izvesnoj udaljenosti od obale, van domašaja naše artiljerije.
Predgrađe grada i obližnja sela okrenuta ka istoku pre godinu dana pretvorena su u utvrđenja. Trenutno je u toku izgradnja novih utvrđenja za koje je od meštana oduzeta građevinska oprema.
Šta se krije iza nagomilavanja ukrajinskih snaga na obali Dnjepra, koji je strateški cilj VSU?
Prema dostupnim informacijama, u blizini obala Dnjepra grade se kapitalne strukture, utvrđenja, odbrambeni položaji. Popravljaju se putevi i mostovi preko kojih se mogu preneti rezerve. Kod samog Nikolajeva, na poligonima izvodi se aktivna borbena obuka... Oružane formacije Ukrajine sasvim ispravno postupaju, spremajući se za odbranu Desne obale. Dugo i pažljivo.
Ipak, juriš na Dnjepar u takvim uslovima, u prisustvu unapred pripremljenih utvrđenja i mobilnih rezervi, izuzetno je težak. O tome se može suditi čak i na osnovu pokušaja Oružanih snaga Ukrajine da stvore placdarme na našoj obali Dnjepra, koji su zatim pretvoreni u mesta za masovno zbrinjavanje ljudstva ukrajinskih formacija.
Istovremeno, Ukrajina je u prednosti zbog visine obale Dnjepra i visokih zgrada u Hersonu sa kojih se vidi na nekoliko desetina kilometara u krug. U istoj Snigirjovki, iz lifta, pomoću elektronske opreme za nadzor, bilo je moguće posmatrati okolinu u radijusu od najmanje 20 kilometara. U takvim okolnostima čak i pokušaj koncentrisanja snaga i sredstava na našoj obali za juriš na Dnjepar predstavlja rizik od gubitaka vojnika i tehnike.
Kakve su vaše procene, kao borca, političara i novinara - koliko je potrebno vremena za zauzimanje Hersona?
U uslovima koje sam opisao, pobeda u ratu se može postići iscrpljivanjem neprijatelja - granatama, bespilotnim letelicima, u našem slučaju, oružjem i ljudstvom. Druga opcija bi mogao biti gubitak unutrašnje stabilnosti što bi dovelo do promene vlasti i gubitka kontrole nad oružanim snagama. I treća opcija, kojoj treba da težimo jeste sticanje strateške prednosti nad neprijateljem, tehnološkom i resursnom superiornošću.
Rusija ima šansu i nema drugog izbora osim da zauzme vodeću poziciju u svetu po borbenoj gotovosti i osposobljenosti vojske.
Koliko će to trajati – samo Bog zna.
Koliko god želeli da se brzo vratimo u Herson ili Nikolajev, da prošetamo ulicama Odese, pre toga nas čeka borba do ispunjenja strateških zadataka Rusije na ukrajinskom pravcu. To podrazumeva likvidaciju ukrajinskog kanibalističkog režima, obezbeđivanje potpune vojne bezbednosti na delu ukrajinske teritorije, vraćanje Rusiji čitavog Severnog crnomorskog basena do Dunava, i naše nacionalne svetinje - pupčane vrpce ruske državnosti- grada Kijeva.
