Aleksej Šorohov: Tektonske ploče ruske istorije su pomerene i ništa više neće biti isto

Aleksej Šorohov je pesnik i borac specijalne dobrovoljačke jedinice "Vihor". U zoni borbenih dejstava proveo je 10 meseci. Ranjen je pod Bahmutom. Njegovi stihovi nisu o ratu, već, kako to formuliše Vadim Kožinov, pisani ratom. Pripada grupi savremenih ruskih pisaca čiji zapisi predstavljaju nastavak tradicije ruske književnosti – ratne poezije, u njenoj aktuelnoj verziji - SVO u Ukrajini.

Kako objašnjavate fenomen "književnosti SVO"?

Zaista, sa početkom SVO pojavilo se dosta dela ruske književnosti tematski vezane za rat. Uglavnom, naravno, poezija. U najvećem broju, reč je o autorima koji nisu učestvovali u ratu, ali koji duboko saosećaju sa našim vojnicima, narodom Donbasa i ljudima koji su se našli pod nacističkom okupacijom, pod čizmom sadašnjeg kijevskog režima. To su majke, žene, ćerke vojnika, Ruskinje koje brinu za svoje muškarce, za decu i starce Donbasa, za sav ruski narod koji na našim jugoistočnim granicama strada od zapadne agresije.

Intervju

Aleksej Žuravljov: Ako bude potrebno - stići ćemo do Berlina

Nažalost, među onima koji pišu o SVO ima dosta i onih koji su se prišunjali ovoj temi, osedlali slovo Z i sada jašu na njemu sve do finansijskog blagostanja. Iskoristivši konjunkturu trenutka.

To su kameleoni koje nikada neće okrznuti ni jedno puščano zrno čak ni zvuk leta himera ili skalpela, ljudi bez dubokog razumevanja tuge i patnje naroda Donbasa, krvi i hrabrosti armije.

Na kraju, možda najduže čekan i najautentičniji deo literature o SVO danas pišu frontovci. Mnogi od njih nisu profesionalni pisci, tek uče da svoju istinu o ratu prenesu rečima, ali to je deo savremenog književnog procesakoji najviše obećava. To je upravo ono što se piše ratom.

U kom trenutku i nošeni kojom mišlju donosite odluku da obučete uniformu i napustite komforman prestonički život? Koje emocije su bile preovlađujuće, na šta tačno niste mogli da se oglušite?

Još 2015. kao vojni dopisnik i volonter počeo sam da odlazim u Donbas i boravim u jedinicama Narodne milicije DNR i LNR. Kada je počela SVO, pesnik Igor Panin i ja smo pokrenuli volonterski projekat "Buhanka za Donbas" (terensko vozilo, prim. prev) u okviru kojeg smo na front dostavljali terence sa opremom za vojnike, kupljene dobrovoljnim prilozima ruskog naroda. Izračunao sam da sam u zoni SVO, radeći na "Buhanki", proveo ukupno dva meseca. Ali to mi se učinilo nedovoljnim.

Kada mi je ponuđeno da se pridružim odredu specijalnih snaga, nije bilo posebnog premišljanja.

Naprotiv, strepeo sam samo da me bez vojne obuke neće uzeti, da će reći "specnaz nije za tebe".

U jedinici "Vihor" stičete prva borbena iskustva. Kakve ljude prepoznajete oko sebe, na kojim tačkama ratujete?

Dobrovoljački odred specijalnih snaga "Vihor" činili su momci sa iskustvom ratovanja od Kavkaza preko Afrike do Bliskog istoka, ali i oni, poput mene sa skromnim vojničkim iskustvom. Mi novajlije smo prošli ozbiljnu obuku kod vojnih obaveštajaca najviše kategorije.

Od prvog dana SVO, naša jedinica deluje na mnogim pravcima ovog najvećeg oružanog sukoba od Drugog svetskog rata. Izvela je izviđačke racije desetinama kilometara duboko u teritoriju koju je okupirao kijevski režim. Fokus je bio na kontradiverzionim aktivnostima, držali smo položaje i odbijali letnju "kontraofanzivu" nacista. Učestvovao sam u borbama na hersonskom pravcu, a zatim u bitkama kod Bahmuta, gde sam ranjen. Posle boravka u bolnici vratio sam se na front. Po isteku ugovora - kući.

Da li vas je ranjavanje pokolebalo, navelo da preispitate odluke ili?

Ni u kom slučaju. Srećan sam što sam mogao da prolijem krv za svoju Otadžbinu. Za muškarca je to normalno: da brani svoju porodicu, otadžbinu, veru. Kao piscu najteže mi je bilo to što sam na frontu uvek bio pod reflektorima, okružen ljudima, i praktično bez vremena da budem sam sa svojim mislima. Ali otišao sam da se borim, a ne da zbrajam refleksije, pa sam se navikao.

Pišete sa "puškom na ramenu" ili zapisi nastaju kasnije, po napuštanju linije fronta?

Na frontu nije bilo vremena za književnost. Goruća želja za pisanjem javila se nakon ranjavanja, kada sam vojno-transportnim avionom evakuisan u Moskvu – tada sam shvatio, jako osetio da moram sve ovo da zabeležim. U bolnici sam imao vremena da o svemu razmislim, a po povratku na front i da (hvala komandantu!) napišem.

Što se tiče borbenih epizoda, trudio sam se da ih u prozi što iskrenije opišem, kao što je bila ona vezana za lov na neprijateljski dron, objavljena u Literaturnoj gazeti pod nazivom "Lov na Babu Jagu". Upućujem vas i na priču "Boračka slava", koja je objavljena u časopisu "Moskva: Sobol". Književni časopis "Moskva", pripovetka "Žirafa" i druge priče, koje bi uskoro trebalo da izađu u zasebnoj knjizi izdavačke kuće "Veče".

Neko je primetio da to što knjiga izlazi u godini obeležavanja stogodišnjica frontovskih pisaca Bondareva, Bogomolova, Bikova, Vasiljeva, Astafjeva, Okudžave - nije slučajnost. Vi na to kažete?

Ovo zapažanje pripada piscu Maksimu Vasjunovu, autoru Ruske gazete i hvala mu na poređenju. Neizrecivo bi me radovalo da mogu da pariram našim velikim "poručnicima" frontovske proze. Mislim da danas zaista imamo generaciju frontovskih vojnika koji će tek zapisati svoju novu i tešku reč o ratu i miru,  ljubavi, čoveku, Rusiji, o Bogu, konačno. To su profesionalni pisci koji su otišli ​​na front - Dmitrij Filippov, Aleksej Polubota, Oleg Černjajev, Dmitrij Artis. Ne zaboravimo i one koji su tek počeli da pišu vođeni željom da svoju frontovsku istinu prenesu drugim ljudima, i koji, u pauzama između bitaka, uče ovu veliku školu umetničkog izražavanja.

Ruska intelektualna javnost bila je oštro podeljena po pitanju Donbasa i uloge Rusije u njegovom oslobađanju. Da li su vaše prestoničke kolege promenile svoje stavove sa početkom SVO ili i dalje u ratnoj književnosti pronalaze "niskorodne vrednosti" koje ne odgovaraju zahtevima tržišta?

Ruska intelektualna zajednica dugo je bila podeljena na "ruske" i "ruskojezične". Pa, tačnije – na patriotsku i kolonijalnu inteligenciju. Na one koji nemaju rezervnu domovinu, i one koji uvek pored pasoša matične zemlje imaju i onaj alternativni dobijen od kolonijalista. Posle poraza SSSR-a u Hladnom ratu - kolonijalnoj inteligenciji je povereno da na teritoriji istorijske Rusije kreira kulturnu i informativnu politike u čijoj osnovi je bila neskrivena rusofobija.

Negde, kao u Ukrajini i Gruziji, rusofobija je iz kulturnog polja zakoračila u javnu politiku, negde (u Rusiji i Belorusiji) to je sprečeno. To je bio uspeh, jer opet, već decenijama, kolonijalnoj rusofobskoj inteligenciji suprotstavljaju se intelektualci drugačije orjentacije, patriote svoje Otadžbine, odani sinovi svojih velikih naroda - Vadim Kožinov, koga ste pomenuli, na primer.

Dakle, sa početkom SVO kada je kolonijalna inteligencija shvatila da je kolonijalni projekat završen, a Rusija, oslobođena spoljne kontrole, odbranila svoje suvereno hiljadugodišnje pravo na nezavisnu civilizaciju, najozloglašeniji rusofobi pobegli su u Izrael, u svoju istorijsku domovinu, ili svojim gospodarima na Zapad, a ostali su se sakrili.

Ali u ovim sakrivenim postoji velika opasnost. Oni žude za kolonijalnom osvetom i vrše sitne sabotaže u kulturi, obrazovanju i informacionoj politici.

Nadaju se da će se sve vratiti na staro.

Ali "isto kao ranije" više nikada neće biti, tektonske ploče ruske istorije su se pomerile, a kuda će odvesti našu zemlju i naš narod zna samo Onaj koji je dozvolio ova pomeranja. Onaj u koga mi, pravoslavni ruski narod, bespogovorno verujemo i čije Rođenje proslavljamo u ove Svete dane!

Kakav je pogled na rat iz kocertnih dvorana, književnih večeri i salona? Da li je pogrešno uverenje da Moskva "suzama ne veruje"?

Znate, mnogi Moskovljani i Peterburžani su se borili sa mnom i pogrešno je uverenje da su glavni gradovi Rusije naseljeni liberalnom ruljom, petokolonašima i kolonijalnom elitom devedesetih.

Stanovnici prestoničkih megagradova su uglavnom marljivi Rusi, ovde ima mnogo odbrambenih preduzeća koja danonoćno rade za pobedu, mnogo kulturnih i informativnih centara koji se bore za suverenitet naše zemlje. Mnogo dobrovoljaca i volontera. Nevolja ruskih prestonica je u tome što se, po inerciji devedesetih, "jučerašnji ljudi" i dalje pojavljuju na ekranima i u medijima, svi ti nepismeni i nekompetentni kolonijalni medijski projekti, sav taj intelektualni otpad i okolokulturna rulja koju je Solženjicin veoma prikladno nazvao "obrazovanštinom".

Ali svoditi Moskvu i Sankt Peterburg na ove krugove sasvim je pogrešno.

Kakav je vaš lični doživljaj ovog rata?

Rat je za mene sud Božiji. Sud vremena u kome živimo; sud moje Otadžbine - kolika je njena težina na vagi Božijoj? Sud ruske kulture – da li će njen hiljadugodišnji ugaoni kamen izdržati ovaj udarac?

Intervju

Ispovest bivšeg robijaša, borca Štorm Z: Greh iskupljen krvlju za Otadžbinu

Sud naše vere – da li zaista verujemo u Boga? Da li smo spremni da idemo za njim do kraja? I, naravno, ovo je sud za mene kao pisca vojnika, čoveka – da li ću moći da zauzmem mesto u hiljadugodišnjim stroju svojih predaka: donskih kozaka koji su se borili za otadžbinu, ruskih pisaca koji su je opevali, ruskog naroda koji je vekovima stvarao ovo čudo: "šestina zemlje, sa kratkim imenom „Rusь" (Sergej Jesenjin)?

Pre engleskog prevoda, vaši stihovi su se 2005. prvo pojavili na srpskom jeziku.

Srbija je moja prva ljubav. Iako sam u vašoj zemlji bio samo jedanput, pamtiću je ceo život. Moje davno napisane stihove na srpski jezik prevela je Vera Horvat. Pokazali su se proročkim i pesma je nazvana Kozačka bajka.