Žena i zmija

Bilo je proleće u malom selu na kamenoj visoravni iznad mora.

Prvi sunčan dan.

Roksanda, Roska, zabrađena crnom maramom sedela je na kamenu i gledala kozu koja je brstila.

Nije imala nikog sem koze. Ni psa. Ni mačku.

Sinovi nisu hteli da daju volove za potrebe revolucije. Nisu hteli u partizane. Zakleli su se Kralju.

Sutradan su nestali i niko ih više nije pronašao.

Zaludu ih je tražio otac.

Posle dva meseca nestalo je i njega.

U Grahovu je bio gospodar života i smrti Sava Mizara.

Posle je i Savu Mizaru našao metak.

A bili su drugi rođaci.

Ostala je sa sublesastim sinom, hromim u jednu nogu.

On je čuvao kravu i povazdan svirao u sviralu. Drugog posla nije bilo.

A onda je jednom dana zapevao na seoskoj slavi:

"U Drljama svi za kralja, a ko pita svi za Tita".

Loši ljudi su mu dali rakiju.

Sedeo je kraj spomenika Savi Mizari na sred sela i pevao:

"Hamoviću, kaži Rade,
Gde Mizara Sava pade!"

Devedesettreće na Sutjesku su došli trojica Grahovljana. Nosili su glogov kolac. Tražili Savin grob.

Mnogo je svojih najbližih u jame i škrape pobacao.

Trgaljina Mizara, dežurno uvo, imao je "ladu nivu". Imao je i slamnati šešir, malo povelik. Na uši padao. Još je verovao u ideju.

Nekad je najčuvenija pijaca u Boki bila Risanska.

Do nje se stizalo niz platije. Putem gde se konji i džip nisu mogli mimoići.

Trgaljina, dežurno uvo, je svake nedelje silazio na pijacu.

Svraćao je u Udbu, u komitet, i prijavljivao ko je šta na slavama rekao, ko sekao državnu šumu.

"Znate li, drugovi, šta se peva kraj spomenika komandantu Savi?" Jedva je dočekao da prijavi.

Drugovi su sutradan došli i maloumnika, bogalja, odveli u zatvor u Kotor. Poslednjeg izdanka nekada vojvodske kuće.

Tukli su ga da prizna ko mu je veza. Ko još u selu misli kao on. Poštetili su ga. Tukli su ga da prizna, gazili čizmama. Da oda ostale. Ali bogalj nije ima šta da prizna. Ostalih nije bilo.

Pustili su ga posle šest meseci da umre kod kuće.

Zaludu mu je majka zaklala poslednju ovcu, da ga uvije u kožu, da mu uboje vida.

Nije mu bilo pomoći.

Roksanda nije htela da ga sahrani na groblju. Sahranila ga je poviše kuće, da joj bude bilže. Da ima gde da se isplače.

Tako je ostala sama. Sama sa kozom.

Bio je prvi prolećni dan. Iz rupe u kamenu izvukla se zmija. Da se sunča.

Žena je sedela na kamenu. Nije se pomerala. Nije se pomerala ni šarka.

Videle su jedna drugu.

Ženi nije bilo ni do čega.

Zmija kao da je to znala. Nisu se plašile ni jedna ni druga.

Žena je u podne ustala, otišla do kuće pokrivene kamenim pločama i iz mišolovke izvadila miša.

Bacila ga je pred zmiju.

Duga je bila zima, a zmija gladna.

Progutala je miša i nastavila da se sunča.

Roksanda je skinula maramu i klela.

Srašna je bila njena kletva. Zmija kao da je sve razumela.

Sutradan sve isto.

Opet joj je donela miša.

Nije trebalo dugo da se zmija pojavi. Da proguta miša.

Trajalo je skoro celo leto. Navikle su se jedna na drugu.

U kuću joj je zmija ulazila. Bar neko da joj prag pređe.

Ostali nisu smeli. Zar da ih neko vidi da u ukletu kuću ulazi. Bojali su se Dežurnog Uva.

Trgalja.

A on je zapisivo ko slavi slave, ko Božić, ko je sekao državnu šumu.

I pazarnim danom išao u Risan niz platije.

Seljaci su silazili sa konja kad bi ih pristigao.

Takve su bile Risanske platije.

Zmija je počela da ulazi kod starice u kuću.

Imala je kutiju u kojoj je spavala.

Dežurno Uvo je na nju zaboravio.

Zaboravio je i da joj je sinove po Savinom naređenju bacio u bezdanicu.

On je bio čovek od ideje. Klempav, krivonog, sedeo u jedinoj kafani. Kad bi ušao razgovori su se prekidali.

Zaboravio je bogalja, trećeg i poslednjeg sina iz vojvodske kuće.

Nigde sunce ne sija tako jako kao na kamenu ponad mora.

Ostavljao je prozor od kola otvoren. Ko bi smeo da njegovu "ladu" dirne.

Selo se praznilo.

Ostalo je samo pet, šest kuća. Ostale su zidine.

Roksanda je jedne noći punog meseca, nije to htela da uradi po mraku, odnela kutiju sa zmijom pred mesnu zajednicu.

Prozor otvoren.

Davno je otkrila da prozor ostavlja otvoren. Ubacila zmiju u auto.

Trgaljina će sutradan u varoš. Na obalu. Samo što više nikome ništa nije imao da kaže. Zato će popiti kafu sa sekretarom Komiteta.

Strašan je put niz Risanske platije.

Obrušio se za vreme zemljotresa ali su ga opravili.

Žena se molila zmiji.

I zmija kao da je razumela. Šmugnula ispod sedišta.

Trgaljina je po običaju sutradan krenuo niz platije prema Risnu.

Obukao se gospodski. Iako je bilo leto obukao sako i belu košulju.

Strašne su Risanske platije. Strah da te je pogledati, a ne proći.

Na pola puta zmija je ispuzila ispod sedišta. Ne zna se da li ga je ujela ili samo uplašla.

"Lada niva" se oburdala niz stenje.

Vatrogasci su aparatima sekli kola da bi ga izvukli.

Šta se desilo sa zmijom, ne zna se.

Žena je verovala da je preživela i da će doći po svog miša. Ali nije došla. Platije su njeno prirodno stanište.

Kaža pamti da je posle toga žena skinula crninu... Izašla je među ljude prvi put na Trgaljinoj sahrani. Sa belom maramom.

Sad je probijen put od Nikšića do mora.

Tutnje automobili. I nekoliko kafana ima. Kupuju zemlju primorci. Izlaze vikendom. Sade povrće po polju Grahovskom. Nekad se mogao kupiti kvadrat za pedeset centi, sada je sto puta više.