Njen penis i inkvizicija

"O tempora, o mores" – "kakva vremena takvi običaji" mogli bismo prevesti reči Cicerona, čuvenog rimskog pisca i govornika. I zaista, svako vreme nosi sobom svoje dobre i loše običaje na osnovi kojih možemo danas da donosimo sud o civilizacijama, narodima, vremenima pa i vlastima.

Maje i Asteke su prinosili bogovima žrtve, Kinezi su zakopavali čitave glinene armije, Maori su na Aotearoi (Novi Zeland) poraženom neprijatelju razbijali lobanju da bi mu pojeli mozak i time preuzeli njegovu snagu i vrline. Mlečani su držali karnevale u toku su uobičajene klasne podele i norme ponašanja bile skoro u potpunosti abolirane. Osuđenicima na smrt poput vojskovođe Karmanjole su umeli da odseku jezik kako se ne bi obraćao okupljenom narodu. Svaka civilizacija ima, naravno, i svoje manje ili više poželjne teme za razgovor, a većina ima i potpuno zabranjene teme. Kritikovati Staljina, nije bilo preporučljivo. Osim valjda u Sibiru, u neobaveznom ćaskanju sa medvedima.

Kod nas je u nekadašnjoj Jugoslaviji bio drug Tito o kome su svi (uglavnom) imali najlepše mišljenje. Javno, naravno. Oni koji nisu imali dobro kalibrirano mišljenje su dobijali jasne signale da bi trebalo da se prilagode. Signale poput Golok otoka, tamnice, zabrane rada u profesiji i tako dalje. U to vreme nije bilo zgodno pominjati veru, ići u crkvu, slaviti Božić ili (nikako) slavu, pevati Oj, Vojvodo Sinđeliću, pominjati dedu Solunca, a kamoli četnika. To nekada u Jugoslaviji.

A u savremenoj Hrvatskoj je pre nekoliko nedelja zabranjen/odložen/skrajnut naučni skup "Srbi u Hrvatskoj u drugom svetskom ratu". Zanimljivo. Nikad čuo za zabranjene naučne skupove. Što bi toga bilo u demokratskoj Evropi?

Ja sam sticajem okolnosti na ispitu iz Osnova marksizma, prva godina na Filološkom u Beogradu, izvukao pitanje – SSSR posle smrti Lenjina. Divno jedno, inspirativno pitanje. Počnem ja o Staljinu, a profesor me gleda i ne trepće. Dođem do Trockog (ja kao za inat baš bio pročitao "Permanentnu revoluciju" od Trockog). Profesor se zavalio u fotelju i gleda me. Ja kažem kako je Lav Nikolajevič pobegao iz SSSR-a. Kaže profesor odsečno i autoritativno da nije pobegao već je proteran. Prihvatim ja ispravku i kažem da je ubijen u Meksiko Sitiju po nalogu Staljina. Kaže profesor ("iznenađen") odakle meni to? Pa ubica još uvek živi u Sovjetskom Savezu, uđem ja već u detalje. Ne živi više! - kaže profesor i upisuje mi peticu u indeks koji mi onda pruža – umro je prošle godine. Tada sam shvatio da je to škakljiva tema o kojoj sam ja nešto načuo po kafanama i raznim sumnjivim skupovima ali kojoj nije mesto u hramu nauke i obrazovanja. Primer delovanja ideologije na svakodnevni diskurs.

U to vreme smo gledali kaubojske i uopšte zapadne filmove gde su sasvim slobodno govorili o svemu (nama se činilo). No, kako to danas izgleda u tom istom zapadnom svetu? Evo, baš skoro, pre nekoliko meseci, britanski novinar i publicista Brendan O’Nil je to opisao u knjizi "A Heretic Manifesto: essays on the unsayable", "Manifest jeretika: eseji o onome što ne sme da se kaže". Među desetak eseja koji se ovde pojavljuju, izabraćemo kao ilustraciju O’Nilovog viđenja stanja slobode javnog govora i izražavanja, prvi esej koji nosi naslov "Njen penis". Da, dobre ste pročitali, prisvojni pridev je ženskog roda a penis, je, u svakom slučaju, valjda, obično, do sada bio – muškog roda. Isto je tako i u engleskom, da ne bude zabune. Zna O’Nil vrlo dobro šta hoće da kaže.

"Njen penis" je svuda, žali se ovaj novinar. U "Tajmsu", na Bi-Bi-Si-ju... onda daje primer iz lokalnih Metro novina koje aprila 2022. godine donose članak pod naslovom "Bivši vojnik je izvukla (iz gaća?) svoj penis kojim se poigrala u javnosti". Posle se u članku "Dejli rekorda" razjašnjava da je ova seksualna prestupnica priznala da je u javnosti izložila svoj penis (engleski ovde nema rodove pa sam ja radi konteksta ovde stavio ženski). Novine iz Midlzboroa, gde se sve i dogodilo, su prenele da je "Žena osuđena zbog izlaganja penisa u javnosti". Novine nas dalje obaveštavaju da je dotična ženska osoba masturbirala na prozoru svoga stana i time uznemirila javnost. Brendan O’Nil komentariše da je čitaoce više iznenadilo saznanje da postoji žena sa penisom nego to što je, i tako dalje...

No, nikako nije usamljeni slučaj. Septembra 2021. "Dejli mejl" nam saopštava da je u Los Anđelesu (Amerika) "ona izvadila penis na javnom mestu". Posle saznajemo da je već čuvena Američka ženska plivačica (bivši plivač) Lia Tomas optužena da je u svlačionici (ženskoj) izvadila penis". "Dejli miror" je 2018. pisao o ženi koja je potrošila hiljade funti na transformaciju svoga tela ali je rešila da zadrži penis. A da zabuna svih i svuda bude kompletna, ista ta osoba je posle svega toga shvatila da je, u stvari, lezbijka. Dakle, ovde imamo slučaj osobe sa penisom (muškarac?) kojoj se sviđaju žene. To se nekada zvalo heteroseksualnim muškarcem. Ili možda grešimo?

I dalje je Brendan lepo obradio ovu temu pa je našao slučaj belgijskog filma iz 2018. pod naslovom "Devojka". U tom filmu jedan od likova, piše Britanski institut za film, "stavlja sopstveni penis u međunožje, tu ga vezuje lepljivom trakom da mu ne smeta tokom napornih časova baleta". Istovremeno nas Bi-Bi-Si obaveštava da se jedna trans-žena žalila da su je na aerodromu maltretirali jer su joj dokumenta na žensko ime a na skeneru se pojavio penis. Carinici su to shvatili kao "anomaliju". Neprijatna situacija. Mora biti. Gde je ta skrivena kamera kad je najpotrebnija.

I najzad, pojavljuje se i čuveni slučaj Karen Vajt. To je muškarac koji je osuđen zbog silovanja a koji je uz to i pedofil. Onda je promenio pol i poslat(a) je u na služenje kazne u ženski zatvor gde je seksualno napastvovao(-la?) dve zatvorenice. Na suđenju je advokat optužbe ovako opisao jednu od tih situacija: "Njen penis je bio u erekciji i provirivao je iz pantalona". Njen penis? Tako se Karen Vajt izjasnio jednog dana i od sada ćemo se praviti da je to baš tako. Da bi bio žena dovoljno je dakle reći da jesi žena. Dosta nizak prag tolerancije. Da bi postao britanski (na primer) državljanin moraš da položiš test iz jezika i test iz kulture nakon što si proveo nekoliko godina živeći i radeći u zemlji. Da budeš žena (majka?) ništa, samo daš izjavu.

U Škotskoj je donet zakon po kom će se silovanja registrovati kao da ih je počinila ženska osoba ukoliko se ta osoba identifikuje sa ženskim polom. Znači, siluješ, jedan od gnusnijih zločina, izjaviš da se osećaš ženom pa te pošalju na služenje kazne u ženski zatvor. Pa šta bi tu moglo da pođe po zlu, nikako nam nije jasno? Zvuči sasvim normalno i racionalno.

Dakle, njen penis.  Što kaže O Nil, to mora je laž zakamuflirana u novinsku vest. U svim gore navedeni slučajevima se radi o muškarcu imenom i prezimenom koji je počinio gnusne zločine (protiv slabijih od sebe) poput seksualnih napada na decu i/ili žene. Ali je i dalje prihvatljivo da se kaže i piše njen penis. Nije, naravno, prihvatljivo da se javno to dovodi u pitanje ili kaže "njegova vagina" (nije toga još bilo...). To ne, zato što je to samo delić dogme koja nas sve više obavija, kao crni oblak, kao poplava, kao najezda skakavaca ili Mongolska horda (Džingis Kan). Ako nešto institucionalno ne može da se dovede u pitanje onda se radi o dogmi. U vreme Đordana Bruna je to bila crkvena dogma a sada je dogma levičarske provenijencije. Svako može, naravno, da bude i misli šta hoće ali su u okviru zadatih (ne-)mogućnosti. Kako nova inkvizicija postupa sa prestupnicima? Lomača je prevaziđena. Greta Turnberg se tome oštro protivi jer dim, svi znamo, zagađuje čovekovu sredinu.

Pogledajmo kako je prošlo par disidenata, kako se klika koja artikuliše i instrumentalizuje dogmu sa njima obračunala. Tokom izbora u Britaniji pre nekoliko godina na kojima je pobedio Boris Džonson, vođa laburista Džeremi Korbin je preko svih kanala televizije i na stranicama svih novina optužen za anti-semitizam. Korbin je inače oduvek javno podržavao prava Palestinaca i kritikovao aparthejd Izraela. Nikada nije kritikovao jevrejski narod, naravno. No to nikada nije ni bilo važno. Dreka koja se podigne i propagandna magla su važne.

Moderna lomača

Kako je prošao naš zet, parlamentarac Endrju Bridžen koji je tražio od britanskog parlamenta da pokrene istragu o naglom povećanju stope smrtnosti i mogućoj vezi sa korona vakcinama – antisemita! Citirao čovek izraelskog doktora i naučnika u parlamentu a proglašen za antisemitu! Sve se može kad imaš dovoljno glasna pojačala i poslušne medijske službenike. I dalje, čuveni Rodžer Voters, pisac mnogih tekstova i član legendarne rok grupe Pink Flojd je kritikovao i kritikuje sve, svašta i svakoga na vlasti – antisemita. I on. Nosio je dugački crni, kožni kaput na koncertu u Berlinu. Očigledni antisemita.

To je dakle ta moderna lomača gde se spaljuju identiteti, integriteti, javne ličnosti i mišljenja. Ako slučajno ne upali antisemitizam iz nekog razloga, duga je lista lomača na raspolaganju. Rasista, na primer. Beli muškarac – a gore pomenuta trojica ko za inat baš jesu to. Transfobija, mrziš osobe koje su promenile pol. Anti-vakser, za one koji sumnjaju u zvaničnu verziju bilo čega. I dalje, poriče postojanje klimatskih promena koje je uzrokovao čovek (i žena, valjda)! I tako dalje i tako dalje. Lomača ima na sve strane i čitava vojska političkih komesara kojima je dat radni nalog da otkriju sumnjivce i privedu ih radi daljeg mentalnog i duhovnog usavršavanja – nešto između Sibira i Golog otoka.

Kako smo već do sad shvatili, njen penis ima funkciju propusnice u partijske krugove. Ko ne može da kaže ili napiše (misli?) njen penis biva označen kao smutljivac i osoba od ne-poverenja. A ovde se samo o poverenju i radi.

Tako funkcionišu sekte. Racionalnih pitanja i odgovora nema niti su poželjni. U dogmu se ima verovati, bezrezervno. Setimo se samo kako je biblijski Avram čuo naredbu Božiju da povede sina jedinca na goru Moriju i da ga tamo žrtvuje. I Avram je u svojoj veri sa sinom Isakom i pošao na goru Moriju gde mu je Svevišnji u poslednjem trenutku zaustavio podignutu ruku. Samo ko bezrezervno veruje može da pojmi ljubav Božiju i da krene putem spasenja. Samo ko je spreman da sve izgubi može sve i da dobije. Surov je to Bog. I pravedan, kažu.

Nova sekta

A šta nama nudi ova nova sekta? Za sada zanimljivu jednu sintagmu – njen penis. Ko poveruje u takvu reč može komotno da metaforički krene putem gore Morije gde ga tamo gore na vrhu čeka nekakvo "božanstvo" sa uputstvima. Neka vrsta Mojsija sa kompjuterom u ruci. Na tom svetlećem ekranu su zapovesti koje se tiču pola (muško/žensko, nema veze), rase (beli za sve krivi), tranzicije između polova (opšta konfuzija), digitalnog novca i identiteta, čoveka (osobe?) ukrštenim sa veštačkom inteligencijom, klimatskih promena, te jedite bube i Bilove veštačke hamburgere, te Ukrajina kao prva zemlja u kompletnom vlasništvu jedne kompanije (Blek rok), i tako dalje. Konture se svakako naziru a društvance na raznim vlastima po zapadnom svetu nas uverava da je to sve vrlo dobronamerno i za naše dobro ali da smo mi, eto, previše glupi da bismo to shvatili pa će oni sami tako, na prečac i u naše ime to da obave.

Ja ne mislim da se ti ljudi šale. Nisu ni glupi ni ne informisani, naprotiv. Mrtvi su ozbiljni a plašim se da su i vrlo efikasni. No šta bi mogao da bude konačni zbir njihovih namera i delanja? Setimo se samo one gore opisane scene iz novina koju je prepričao Brendan O’Nil – (ona) je stajala na prozoru, pa je izvadila polni organ iz pantalona i masturbirala pred svetom koji prolazi (!?). Svet koji tuda prolazi? Nismo li to svi mi, obični smrtnici?

Francuski umetnik Marsel Dišam se 1917. godine obračunao sa klasičnom umetnošću tako što je pisoar proglasio za umetničko delo.  Sad imamo slučaj njenog penisa. Jel to taj prelomni istorijski trenutak? Čuvenog italijanskog pesnika Dantea Aligjerija je kroz pakao (Božanstvena komedija) vodio Vergilije, isto tako veliki pesnik latinske epohe. A nas? Ko će nas da vodi kroz dogmatični sumrak njenog penisa?