Sve je ovo jedan veliki glibovac?

Legenda kaže da se šumadijsko selo Glibovac nekada zvalo Salevac, a kada se u njemu nekakav turski paša do tad suvereno jezdeći u konjskim kolima neočekivano "zaglibio" u blatu – prokleo je mesto i nazvao ga glibom i glibovcem. Isprva šaljivo, ime se raširilo, odomaćilo, potisnulo staro i ostalo prisutno do današnjih dana.

U Glibovcu se rodio jedan od najvećih junaka Prvog srpskog ustanka, njegov nesuđeni vožd i Karađorđev vojvoda Stanoje Glavaš. I po njemu je, kao simbolu junaštva u borbi za oslobođenje, palog tek nakon jedne pogane izdaje 1815, selo bilo dugo prepoznatljivo.

Onda se sredinom 20. veka pojavio Vlaja iz Glibovca. Kao neki prorok, za koga se nije znalo ni odakle dolazi ni kuda ide, Vlaja pesnik, kako se sam predstavljao, u godinama posle velikih ratova ulazio je u putničke vozove, od Slovenije do Makedonije (istina najčešće na pruzi Beograd-Niš), deklamovao svoje pesme u desetercu i prodavao pesmarice za dinar.

O psovci, psovačima i Narodnoj skupštini

Iako ove pesme nisu zastupljene ni u jednoj antologiji pesnika naivaca, nije bilo grada na mapi Jugoslavije u kom se nisu proširile pesmarice Vlaje iz Glibovca. Ne toliko zbog umetničke vrednosti njegovih pesama, koje su često bile zbrda-zdola sklopljene rime, koliko zbog šaljivog i slobodnog stiha u vremenu rigidnih i neslobodnih.

I u vremenu putnika treće klase, o kojima je s mnogo topline pisala Desanka Maksimović:

"Tu miriše poneko na rakiju, na beli luk i čašu vina,

poneko mi na nogu stane; ali tu se saputnici ne gledaju sa nečovečnih visina,

poštuju se tuđe siromaštvo i tuđe rane.

Ako se glasno nasmejem u trećoj klasi, niko me ne smatra za nevaspitanog i luda,

Tu su svi rođački raspoloženi i jednaki gotovo kao na dan strašnog suda."

Vlaja iz Glibovca je bio ratni vojni invalid iz Prvog svetskog rata, koji je i u poznim godinama na prsima nosio Albansku spomenicu. Na njegovom primeru očitavala se ona stara: da bogat u ratu daje volove, a siromah sinove. Pored njegovih rana u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu Vlaja je ostao bez sina. Jedni su tvrdili da je pesnik sa jugoslovenske železnice jurodiv, drugi da je prozorljiv, ali su svi bili složni u tome da se radi o neprikosnovenom majstoru pesničke naive.

Mladi su voleli njegove erotske pesme, nalik na one iz Vukovog "Crvenog bana", vojnici, među kojima je bio posebno popularan, tražili su mu da deklamuje svoja polusatirična sećanja iz rova; oni sa margine mogli su da zasuze uz njegove stihove o maćehi i siročićima, a oni sa ratnom traumom naizust su znali njegovu pesmu "Na Kordunu grob do groba".

Vlajine pesmarice imale su po desetak stranica, i svaka od njih štampana je u tiražu od po 20-25.000 primeraka. Istraživanja pokazuju da je sačinio nekoliko hiljada pesama, dotičući se pokatkad i važnih političkih događaja. I to je Vlaju skupo koštalo: u prvim posleratnim godinama (nakon 1945) njegove pesmarice bile su zabranjene, a dugo nakon toga više nije mogao ni da objavljuje nove. Iako je završio u bedi i na margini (umro je 1967), pojedini aforizmi pesnika iz voza treće klase pretrajale su naizgled nesalomive vlastodršce, a moglo bi se reći da su kroz njih nastajale i male pukotine, kroz koje je ulazio čist vazduh koji je mirisao na demokratiju.

Do danas, kao simbol jednog vremena, ostao je i Vlajin ubojiti stih: "Siđi sa vlasti, da merimo časti!"

Vlajinu slavu kao najpoznatijeg Glibovčanina među Srbima nisu pomračili ni mnogi potonji umetnici, profesori i političari ponikli u ovom selu. Tek nedavno dobio je konkurente na tom mestu. Prvo mu se, baš na umetničkom planu, isprečila nelinearna i intelektualno razbarušena Ana Đurić Konstrakta. Zašto ona? Pa zato što je i Konstrakta, iako privremeno prihvaćena kao ikona Druge Srbije, jednim delom svoje porodice poreklom iz Glibovca. Odavde je, kada je muzičarka predstavljala Srbiju na Evroviziji, i RTS izveštavao uživo, a meštani su vatreno navijali za svoju zemljakinju.

I Konstrakta se selu odužila lepim rečima, kako govoreći sa pijetetom o svojoj baba Desanki iz Glibovca, tako i što je u toku takmičenja obznanila želju da ukoliko pobedi želi da Evroviziju dovede – u Glibovac. Čime je (uz posetu patrijarhu), zapravo i srušila svoju potencijalnu bistu u aleji zaslužnih drugosrbijanaca.

Konstrakta nije dovela svetsko muzičko takmičenje u šumadijsko selo, a sudeći kakve su sve pojave učestvovale i pobeđivale na njemu u narednim godinama, možda je i bolje što nije. Glibovac se i bez toga opet našao u žiži interesovanja domaćih medija, budući da je ovo mesto iznedrilo nekoliko likova iz političkog miljea, koji prete da pomute slavu i Konstrakti i Vlaji pesniku, a možda čak i Stanoju Glavašu. 

Kako sad to? Tako što su iz ovog sela potekla čak tri narodna poslanika u aktuelnom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije. Složićemo se, valjda, da je retkost u Srbiji da i iz jednog grada – sedišta okruga dođe više narodnih poslanika, a nekmoli da to može da bude slučaj kada je u pitanju selo od nekih 1.700 stanovnika.

Sve je počelo na "Danima Stanoja Glavaša". To su one letnje seoske manifestacije zaodenute u oblande kulture kojima obiluju lokalne sredine, a u kojima centralni događaji budu koncerti narodnih pevačica i okretanje vola na ražnju. Ipak, manifestacija u Glibovcu bila je zamišljena drugačije, pa se pored navedenog, pogotovo u prvim godinama akcenat stavljao na tradicionalna takmičenja u rvanju, nadvlačenju konopca, bacanju kamena s ramena, skoku u vis i dalj.

U tom prvom takmičenju, održanom pre 20 godina, domaćini iz Glibovca bili su favoriti, ali nisu uspeli da izvojuju pobedu i osvoje glavnu nagradu – pečeno prase. Zbog toga su bili kivni i neki od njih, mladi i jarosni, bezmalo su zametnuli kavgu sa konkurentima (i pobednicima) iz obližnjeg sela. Tu su se isticala dva brata, poznati zemljacima pod imenom Keks i Kena. Potpisniku ovih redova, tada samo posmatraču događaja, ogorčena braća izgledala su vitalno, uvežbano, pravdoljubivo, spremno da se nađu u pobedničkim redovima ma kog sportskog tima u kom treniraju. No sudbina je htela da su obojica uskoro prešli na teren politike – i tu ova priča dobija svoj tragikomični obrt, gori nego u kakvoj pesmi Vlaje iz Glibovca.

Samo dve-tri godine posle seoskog višeboja, Keks je postao predsednik opštinskog odbora tada najveće, vladajuće stranke, a godinu iza toga i predsednik matične opštine. Nije izdržao čitav mandat na vlasti, kada je 2010. posle unutarstranačkih obračuna smenjen, a u suprotnom taboru našao mu se – i brat i nekadašnji saborac Kena.

Kena je takođe brzo napredovao, pa je posle 2012. i sam nasledio burazera na mestu predsednika opštine, da bi kasnije avanzovao i kao narodni poslanik. Pokazao se kao harizmatičan, spreman da brzo uči. Sa političkim protivnicima bio je oštar i prek. Sa kolegama iz stranke srdačan, da bi uz njihovu podršku postao i naglo ambiciozan. U jednom intervjuu, čak je izjavio da sebe vidi na najvišim političkim funkcijama, čak možda i na mestu predsednika Srbije. Kada je stranka kojoj je pripadao 2012-2013. izgubila vlast, Kena joj je ostao odan, mada je u nekoliko navrata menjao stranu među zaraćenim frakcijama. Predsednik opštine ostao je sve do 2016, dugo odolevajući (ne uvek legitimnim) pokušajima smene sa rivalima u usponu. On im je uzvraćao sa ništa manje dovitljivosti, kandidujući jednom prilikom i lažnog Tomu Nikolića na lokalnim izborima, kog je samo 50-ak glasova delilo od cenzusa, a taman dovoljno oduzelo drugoj listi sa istim imenom... Tek 2020. je prestao da bude ''demokrata'' i osnovao je nešto što se zove Srpska levica.

Na Kenu su, uoči i nakon smene sa pozicije predsednika opštine, prosipani razni verbalni rafali iz (pro)režimskih medija, pa je nakon afere sa navodno enormnom svotom opštinskog novca utrošenom na kupovinu piva, i skupštinskog duela sa tadašnjim premijerom (2016), bio prozvan Hajne-Kena.

Ali na srpskoj političkoj sceni, pokazalo se i na ovom primeru, vrana vrani oči ne vadi. Od poslednjih parlamentarnih izbora, Kena je opet narodni poslanik, ali ne ni svoje prve, ni druge stranke, već trenutne vladajuće (i najveće) partije.

Sa istim žarom sa kojim je ratovao protiv naprednjaka, poslednjih meseci se obračunava sa svojim bivšim saborcima i nekadašnjim stranačkim šefom, a neutralnom gledaocu koji bar malo prati ili bar malo pamti na temu domaće političke scene, ostaje da bude zabezeknut ovim političkim zaokretima od 180 stepeni.

''Kad se vojska na Kosovo vrati'' ili: O bedi Beovizije

No to je samo prvi narodni poslanik iz Glibovca u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Drugi je, tačnije druga, sa iste liste, i to je, bar ljudi tako kažu, jedna fina doktorka – defektolog. A treći poslanik iz Glibovca je – pa onaj pod nadimkom Keks, logično je. Po dobrom srpskom običaju, on nije pratio politički razvoj svog brata. On je, kada je nekadašnja velika vladajuća stranka pala s vlasti i razbila se na frakcije, najpre otišao u onu koja se mnogima činila kao najperspektivnija. Desni centar, međunarodna saradnja, predsednik bivši šef srpske diplomatije, koji namiguje i Kinezima i Amerikancima. I Keks se tu snašao i isprva zauzeo u stranci vrlo visoku poziciju. No i on je zatim doživeo i treći transfer, i na poslednjim izborima, u okviru jedne male partije, našao se na listi najveće opozicione, anti-nasilne liste...

Na kraju jedne ovakve priče, o mestu simboličnog naziva iz kog potiču tri poslanika, od čega su dva brata u dve partije, trebalo bi da stoji napomena da su ličnosti, nadimci i aluzije izmišljeni. Ipak, to nije tako. Sve ove priče su tačne i proverljive, jednako kao i one o Glavašu, Vlaji pesniku i Konstrakti.

Ako je za tebe, čitaoče, sve navedeno neprepoznatljivo u tvojoj sredini, onda postoji šansa da ovakve opore priče imaju samo lokalni karakter, mada bi i takve mogle da budu inspiracija nekom novom Nušiću. Ako li ih nalaziš i u svojoj okolini, slične, iste, pa i gore, onda je srpski politički sistem teško oboleo, a politička scena ispunjena preletačima koji onemogućavaju suštinske reforme. I možda postoji opasnost da sve oko nas postane samo jedan veliki Glibovac. Sa malim ili velikim "g".