Ideologija her Žike Pavlovića

Dani između Nove godine i Božića tradicionalno su na televizijama sa nacionalnom frekvencijom rezervisani za Žikinu dinastiju. Postoji neka tajna u vezi sa tim serijalom. Da li se radi tek o humoru bliskom prosečnom Srbinu, ili deset nastavaka Ludih godina sadrže i neki tajni "sastojak" sa kojim se identifikujemo?

Izgleda da su odgovori i pod a i pod b tačni, ali da je zapravo glavni protagonista serijala, her Žika Pavlović, pomalo iskarikirana paradigma za Jugoslovena srpskog porekla, kao što bi recimo za Amerikance bio Homer Simpson.

Rečju, to je čovek kojem se smejemo, ali kod kog u nekoj meri prepoznajemo i sebe same. Zato bi možda trebalo obratiti pažnju i na njegovu karakterizaciju, budući da ukoliko prihvatimo tu tezu njegov lik postaje i slika jedne epohe.

Ko je zapravo her Žika? O samom serijalu može se pisati iz raznih uglova, ali treba reći da je sniman i emitovan u periodu 1978‒1992, dakle u vreme kada je, uprkos mitu o "zlatnim godinama SFRJ", suštinski došlo i do njenog razgrađivanja, koje se okončalo krvavim građanskim ratom i raspadom Jugoslavije.

Prvi deo Ludih godina nije bio zamišljen kao komedija – radilo se o nekoj vrsti angažovane umetnosti, koja je imala za cilj da skrene pažnju na probleme sa kojima se društvo suočava.

U tom periodu snimljeno je više takvih filmova (pomenimo Halo taksi iz 1983. koji govori o problemu narkomanije), a ovaj, kao delo dvojca Z. Čalić-J. Marković, skreće pažnju na problem promiskuitetnog života adolescenata, neželjenih trudnoća i abortusa.

"Ova omladina danas ima previše slobodna shvatanja", jedna je od upečatljivih rečenica s početka filma koja se može odnositi i na njihove sveukupne poglede. Glavni junaci su Marija i Boba, do tada neafirmisani kao glumci, dok se Žika Pavlović pojavljuje svega u tri scene, kao sporedni junak kojem potonja komična crta nije nimalo svojstvena.

Tek kasnije ovo će postati komedija, a Dragomir Bojanić Gidra vodeća i maestralno osmišljena uloga po kojoj će čitav serijal ostati prepoznatljiv.

Unutrašnje migracije u Jugoslaviji i životni put her Žike

Žika je star oko 45 godina, trenutno živi u stanu na Novom Beogradu, a zapravo je gastarbajter ‒ vodoinstalater na privremenom radu u Frankfurtu. Pored toga što je odsutan u životu porodice, on je i vidljivo nasilan, a činjenica da vozi novi mercedes i živi u prestonici za njega su svojevrsno društveno priznanje. Iz kasnijih delova serijala saznajemo da je poreklom iz sela Milutovac kod Trstenika; ne znamo kada se doselio u Beograd, ali oženio se dosta mlad, Darom, prostodušnom ženom sličnog socijalnog porekla.

U drugom delu serijala otkriva nam da je, tipično za vreme unutrašnjih migracija u Jugoslaviji, "jedva čekao da pobegne iz sela". Prema današnjim merilima, vaspitan je tradicionalno i domaćinski: "Ja sam domaćin čovek, koji drži do morala", kako će reći svom potonjem prijatelju.

Moglo bi se reći da je pomalo primitivan, ali se on toga ne stidi, štaviše, potencira narodnu muziku ("Žikina tema" iz drugog dela Ludih godina je "Svilen konac", a iz nekih potonjih vidimo da ga pogađa pesma "Znaš li dragi onu šljivu ranku") i ruralni humor.

Njegov jezik obiluje dosetkama i modifikovanim poslovicama iz zavičaja („U životu ko cvika, mož' da se slika“, "Drvo se na drvo oslanja, vo na vola..."), ali i pozajmljenicama iz nemačkog, gde je proveo godine radeći "po švapskim kanalima".

Izuva se i uređuje kad ide u goste (nipošto nije neuredan, sklon je i da obuče odelo), u svojoj kući je komotniji, često u majici "siledžijki". Voli da cugne, od piva do vinjaka. Duhovit je i vrcav, po savremenim merilima izrazito politički nekorektan.

On i njegova supruga ne kriju da su snobovi: "Pa i mi smo valjda snobovi, što da nismo? Za svoje rođene pare valjda mogu da budem šta ja hoću?" I to je ključno, da je njihovo merilo uspeha novac, koje im je bitniji od obrazovanja i društvenog priznanja. Sve suprotno od njegovog prijatelja Milana, lektora srpskog jezika, kojeg će u čitavom serijalu nazivati kolektor, što je replika koja će se do danas često posprdno lepiti na zanimanje ovih zaista pedantnih i poslu posvećenih ljudi.

Da li je "prijatelj" Milan negativac?

Štaviše, njegov antipod, prijatelj Milan, prikazan je kao inferioran i pomalo negativan lik: pored toga što je obrazovan i gospodskih manira, on je negativac i zbog svog porekla (građanska porodica, otac advokat, a deda trgovac) i buržoaskog nasleđa. U njihovoj kući (u prvim delovima stanu saloncu na Kosančićevom vencu) sluša se isključivo klasična muzika, nameštaj je stilski, zidovi su ispunjeni umetničkim slikama i portretima oficira iz doba Kraljevine Srbije.

Rečju, svim onim na šta se u Drugoj Jugoslaviji gledalo sa podozrenjem, ili u ovom slučaju sa ismevanjem. Za razliku od Žike, koji je oličenje muškosti u svakom smislu, Milan, relikt prošlog vremena, ne psuje i ne konzumira alkohol, a uvek nervozan i u odelu (ili kućnom mantilu) odaje utisak impotentnog čoveka.

Ipak, da previše ne štrči i ne postane simbolična slika, u šestom delu i Milan će morati eksplicitno da se izrazi, na Žikinu provokaciju da je buržuj: "Ja nje buržuj, ja komunjist! Ljevičar!", a čitav taj film biće zasvođen i pomalo bizarnom pričom o nekadašnjem oficiru Crvene armije i njegovoj mladalačkoj ljubavi sa Sremskog fronta, koju pronalazi posle pune četiri decenije i onda istog momenta obnovi ljubav s njom.

Iako će u jednom od nastavaka eksplicitno kazati: "Ja sam ateista, ne verujem u Boga", Žika Pavlović drži do tradicije i običaja. Piše isključivo ćirilicom, sinu organizuje tradicionalan ispraćaj u zavičaju, na oba velika porodična veselja sviraju mu trubači sa šajkačama i tradicionalnim repertoarom. Kasnije se pokazuje da ume da se prekrsti i zakune uz "ovoga mi krsta", na spomeniku koji je sebi podigao za života stoji krst.

Sa Nemicom Elzom venčava se u pravoslavnoj crkvi, što je možda i više od duhovnosti prosečnog Jugoslovena srpskog porekla. Nije mu mrsko da obuje opanke, "to je moja nacionalna nošnja", pojasniće. Ali ni tu nema previše zaletanja: svako veselje ukrašeno je trobojkama sa petokrakom, kroz dva dela serijala provlači se i priča o omladinskoj radnoj akciji i društveno-političkoj odgovornosti novog naraštaja.

Žikina dinastija i sudbina Srba u Jugoslaviji

Treći deo serijala (iz 1981.) očiti je primer krize identiteta nastale nakon Titove smrti: u neizvesnoj budućnosti ojačavao je narativ o epopeji NOB-a i povratku prošlosti. Tako i ovaj serijal dobija snažan politički pečat, i to scenom u Milutovcu i zdravicom Žikinog strica. Deda Vukašin (Mija Aleksić), predstavljen je kao predstavnik starog patriotskog naraštaja ‒ sedokosi solunac sa šajkačom i u gunju na kom nosi dva odlikovanja iz Prvog svetskog rata.

On u svom govoru objedinjuje dve teško spojive tradicije, solunsku i partizansku, šaljući političku poruku mlađem naraštaju: "Gledam ja na televiziji, stalno ratuju plavi i crveni. Sine Slobodane, nemoj nikad da budeš plavi! Nemoj sine. To ti deda kaže. U tebi teče Pavlovićeva krv! Moraš uvek da budeš crven! Inače će u grobu da ti se prevrnu kosti tvog pradede Ljubomira, koji pogibe '915. (...) Nije dao Švabi da mu gazi mladu pšenicu."

Žika će još po nečemu simbolizovati sudbinu Srbina u Jugoslaviji. To je vidljivo i u prvim, ali pogotovo u poslednjim delovima serijala. Naime, posle svađe sa ženom, on odlazi sa dve ljubavnice na more u Crnu Goru, ni manje ni više do na Sveti Stefan, i tu će spiskati čitavu ušteđevinu, čak i novac koji je pripremio za sinovljevu svadbu.

Kuriozitet je da je i njegova domovina u isto vreme postajala prezadužena, a da je upravo tada, 1981. stopa inflacije u njoj iznosila 39,4 odsto, čime je posle Turske postala i najviša u Evropi. Ipak, u-se-na-se-i-pod-a-se Žika će nastaviti da živi od danas do sutra, zadovoljan što ima svoj auto, televizor u boji i potencijalan odlazak na more ‒ kao i većina zadovoljnih stanovnika Jugoslavije.

Politička kriza u svim sferama života

U drugoj polovini serijala uočljiva je promena humora, banalizacija i vulgarizacija mnogih scena; deveti i deseti deo su prosto negledljivi. Ali ono što je vidljivo jeste da i oni satirično prikazuju političku krizu koja se prelila na sve sfere, čak je i u odjavnoj špici devetog dela iz 1988. navedeno da se "ovako nešto ne događa u našem društvu ‒ taman posla". Upravo taj deo ukazuje na nepotizam, sistemsku korupciju, nesposobnu birokratiju i nefunkcionalne državne organe.

Smeštena unutar bolnice, radnja gotovo proročki govori o krizi zdravstvenog sistema, gde je gastroenterologija prebačena u porodilište (usled smanjenog priraštaja?), pacijenti u nedostatku kreveta vise na plafonu, a umesto anestetika se koristi rakija iz Arilja. Lekarima je naređeno da stalno nose maske, kako više ne bi pričali političke viceve.

Glavni likovi se lažno kunu uz časnu partijsku reč. Vidljivo, u ovom filmu se u suludog starca pretvorio i penzionisani profesor Milan, pored kog i Žika počinje da ostavlja utisak razboritosti. Jasno, celo društvo počelo je da puca po šavovima i polako klizi u opšte ludilo, koje je svoj zenit počelo da dostiže početkom 1990-ih.

U novim okolnostima, pred slomom svih vrednosti u koje je verovao i usred hiperinflacije koja mu tanji ušteđevinu i malu penziju, i Žika Pavlović postaje svojevrsni zoon politikon. U više kadrova vidimo da prati dnevnu štampu sa ratnim naslovima, a šale sa političkom konotacijom tada postaju opšte mesto: "Hoćeš da se razdružuješ? Hoćeš da rasturiš našu društvenu zajednicu koju smo godinama pažljivo izgrađivali? E dosta mi je vas Slovenaca!";"Švabice ne dolaze u obzir! Zbog Genšera, vidiš šta nam rade".

Zanimljivo je i da Žika, siromašan i oboleo, i dalje simbol za Srbina čiji je nacionalni identitet bio dugo utopljen u jugoslovenstvu, od poslednjeg dela serijala (1992) počinje da budi nacionalno u sebi, što ume da zazvuči i groteskno: "Ja se ne odričem svojih istorijskih navika".

Ili: "U mojim žilama teče junačka krv predaka mojih". Tako je, na razvalinama sopstvenih zabluda, počeo da se preispituje i dobar deo Žikinih vršnjaka, prve generacije odraslih u socijalističkoj Jugoslaviji.

Svi smo mi Žika Pavlović

Zato Žika Pavlović, uprkos svim šalama i gegu, postaje simbol čitave jedne generacije, a sa njim se i u volji i nevolji mogu identifikovati mnogi savremenici Druge Jugoslavije rođeni u periodu 1935‒1965.

Štaviše, možda bismo mogli da kažemo da smo svi mi pomalo Žika Pavlović. U tome je valjda i tajna ovolike gledanosti i uspešnosti tolikih repriza.

I u tome će se ogledati potencijalni uspeh najavljenog jedanaestog nastavka, ukoliko uspe da pogodi frekvenciju i da dijagnozu vremena u kom se nalazimo. U prikazu nekog novog Žike treba samo ostati hrabar i dosledan istini, bez dodvoravanja bilo kom sistemu. Današnji, 85-godišnji Žika, sigurno bi se sa setom prisećao života u Jugoslaviji (imao bi i čega), ali bi bez sumnje bio i protivnik NATO-a, nezavisnosti Kosova i gej parade. Čik pogodite za koga bi navijao u sukobu u Ukrajini.