Susret sa junakom posle sto godina ili: odlomak iz kafanske istorije

Gospodin Slučaj, koji je, zapravo, uvek sve, samo ne slučaj, udesio je da jedne srede u jednom prestoničkom restoranu provedem popodne sa praunukom proslavljenog srpskog vojnika i komandanta.

Umoran od posla i malaksao od nekog virusa koji me je lomio, došao sam nekako napet, izgleda i ne shvatajući kakva je to krv koja teče u venama mog sagovornika ‒ i šta uistinu danas predstavlja druženje sa njim. Kasnio sam, po zloj navici, ali nije mi zamerio; krupan i krepak, stisnuo mi je ruku, i dobronamerno me odmerio svetlim očima, kroz isto tako svetle, žućkaste trepavice. Taj me stisak i pogled, prijateljski, nekako namah umirio i kupio. I odmah izmamio uzvratni osmeh, i to ne onaj kurtoazni, već zaista bratski, sinovački...
U razgovoru, vreme je stalo. Postavljao sam mu sto i jedno pitanje, a čini mi se da sam mogao da slušam odgovore i deset puta duže.

Pradeda, koga on povremeno oslovljava sa deda, zaista je autentičan svedok epohe, stasao i sazreo na razmeđu vekova. Potekao je u zadruzi slobodarskog srpskog sela, u zaleđu jedne planine zvučnog naziva. Rodio se kao trinaesto dete i, vele, niko nije mogao da mu predvidi značajniji uspeh dok se kao pastirče mučio da sačuva stado u priplaninskom selu.

Porodica je rano ostala bez oca, hranioca. Ratnu karijeru započeo je još u srpsko-turskim ratovima 1875‒1878, kao mlad narednik, o čemu je ostavio i memoarske zabeleške.

Prva ratna medalja za hrabrost

''Ja sam za tebe gospodin narednik. Ako kaplar Janićije kaže 'naredniče' il’ tvoj seljak Aleksa, ja sam sa njima prošao dva rata, bre! Drugo su oni!'', prisećam se antologijskih rečenica iz filma ''Marš na Drinu'', u vezi sa ovim zaboravljenim činom iz srpske vojske.

Već tu je dobio prvu ratnu zlatnu medalju za hrabrost. Zatim su se nanizali uspesi, ali i kazne izazvane nedisciplinom i insistiranjem na urođenoj pravičnosti. Postaće 1887. i ađutant znamenitog generala Lešjanina.

Poznate i mnogo puta ponovljene detalje iz profesionalne karijere prekidam pitanjima o pradedinom privatnom životu. Zanimljivi su detalji, recimo, o njegovoj operaciji slepog creva, kada su ga kao vojnika na glasu, iako se nije nalazio na nekoj izrazito visokoj funkciji, posećivali princ Đorđe i vojvoda Putnik. Ili gradnju kuće u Beogradu, uprkos svim podvizima, uz zaduživanje do krajnje iscrpljenosti i pomoć pojedinih rodoljuba u poslednjem momentu.

Oficir-srpski plebejac oženio se mlad, kćerkom industrijalca koju je upoznao na balu i bez dozvole porodice, ali uz njen pristanak, sa njom potom plesao satima. Iako je brak bio zabranjen, a devojka čak zbog toga bila lišena miraza, svom čoveku ostala je odana do smrti. Prababa mu je, kaže moj sagovornik, bila nemačkog porekla, ali je u poznim godinama, pod utiskom zverstava koje su njeni sunarodnici počinili nad Srbima u dva svetska rata, i ona primila pravoslavnu veru.

Gospodin Đorđe nije zapamtio svog slavnog pradedu, ali prabaku jeste. Njoj je i krst na sahrani nosio. Od trojice deda-ujaka, intelektualaca koji su takođe ostavili traga u nacionalnoj istoriji, pamtio je samo jednog: vihor rata podelio je i njihovu kuću, pa je od sve braće preživeo samo jedan koji se pridružio komunistima – mada je i on posle Golog otoka završio kao disident.

Oca, Dalmatinca i kraljevog oficira, streljali su mu komunisti u Valjevu 1944. On i majka su se zlopatili po okončanju revolucije, lutali od nemila do nedraga, a on je pokušao da izlaz iz te zemlje koja mu nikada nije postala otadžbina nađe bekstvom u Francusku, gde je punih pet decenija radio najteže poslove. Tamo je proživeo svu gorčinu emigrantskog života, da bi se tek 2008. konačno skrasio u Srbiji. Sin mu je ostao u Francuskoj, i to ga na neki način tišti i pogađa.

Đorđe se po povratku u Srbiju nastanio, valjda opet ne slučajno, u ulici koja nosi ime njegovog pretka, nedaleko od nekadašnje stanice "Dobropoljske", mesta toliko značajnog i za njegovu porodicu i za celokupnu srpsku istoriju (sećamo li se zašto nam je taj toponim važan?). Kraj njega je i kuća Arčibalda Rajsa, stranca koji nas je voleo i čije nam je zaveštanje i vek kasnije aktuelno i opominjuće. Muke muči moj sagovornik Đorđe sa takozvanim investitorima i divljom gradnjom u svojoj ulici, koja ne samo da menja izgled, već i otima dušu starog kraja. Bacili su oko, veli, i na kuće srpskih velikana s početka 20. stoleća…

Mnogo je muke bilo u životu ovog čoveka koji nijednom zbog toga nije u našem razgovoru zaroptao i kojem je Republika Srbija, čini se, sve učinila da zagorča i ovaj manji deo života što mu je preostao da u njoj proživi – a on je opet svim srcem ljubi.

Više puta smo u razgovoru pomenuli zvučno ime njegovog pradede i njegovih saboraca, upuštajući se u razgovor postajali smo i poprilično glasni. Ali, da li iz pristojnosti ili ravnodušnosti, na to ime niko od naših suseda iz gusto postavljenih stolova u restoranu nije reagovao.

Sve bi to možda i bilo razumljivo da jednog trenutka ne opazih kako u restoran žurnim korakom uleće drugorazredni političar, deo raznih vladajućih koalicija i kombinacija još od 1990-ih, a ujedno skorojević koji se kao takav pročita na prvu. Prva asocijacija beše kako nastaje nova elita, pred kojom, isključivo mereći dubinu njihovog novčanika, sva izveštačena okolina ničice pada, deli im osmehe i komplimente. A novopečena aristokratija se uživljava u ulogu i tapše po ramenu, deli napojnice...

Od pradede "samo čast"

Ovaj, što mu sada baš tako prilaze, više i ne zna šta sve poseduje od nekretnina. Kažu da je postao i jedan od većih kolekcionara starina u gradu. Skup je to hobi, namenjen retkima.

Na pomen Francuske, kroz glavu mi prolaze poznati stihovi Pola Verlena koje iz poštovanja prema sagovorniku ne izgovaram: "Pejzaž bez premca, to je vaša duša/
Gde idu ljupke maske, plešu krinke/A svi, dok zvonka lauta se sluša/
K'o da su tužni ispod čudne šminke".

U tom upitah i mog sagovornika: je li mu od pradede ostao bar koji predmet u nasledstvo. "Ne, moj pradeda je imao šestoro dece. Niko tu nije bogzna šta nasledio, mada je dosta toga od njegovih ličnih stvari sačuvano u muzejima. Majka mi je pričala da je on, baš kad je umirao '21. rekao njima, deci: 'Ostavljam vam samo čast'".

Tu negde i privede kraju ovaj razgovor praunuk vojvode Živojina Mišića i, zamagljenih naočara, zagrcnu se u suzama – ali ne dopusti i da mu se skotrljaju niz obraze.

P. S. Potpisnik ovih redova ovaj razgovor vodio je u Beogradu u martu 2021, i sačuvao ga u svojoj beležnici. Verujemo da se od tada situacija u Srbiji znatno promenila na bolje, da negativni junaci ove priče više ne postoje i da su njeni opori delovi u međuvremenu dobili sasvim drugačiji epilog.