Čas istorije na groblju u Peći

Prigradska sela oko Peći gotovo da su se u potpunosti spojila sa gradom. Jedino kad se pođe prema Dečanima kuće postaju ređe i udaljenije, a više je i neiskorišćene zemlje. Ta zemlja je uglavnom srpska, a vlasnici nisu pristali ni po koju cenu da je prodaju Albancima, iako tu više ne žive bezmalo četvrt veka.

Nekadašnje srpske kuće prepoznaju se jer su uglavnom ostale u ruševinama ‒ i to je znak da ni one nisu prodate. One koje i kupe, Albanci prvo ruše, pa na tom imanju iznova zidaju; od nekih od njih čuh da je to zato jer su srpske kuće pri gradnji osveštavane, a to bi za njih značilo kao da u svom novom domu ostavljaju neku vrstu prokletstva, duhova koji ih progone...

Tim pravcem vozi me taksista Redžep, ne mnogo govorljivi i pomalo jugonostalgični Albanac.

Jugonostalgični, ali ne i srbonostalgični, možda najviše iz ličnih razloga, budući da su mu srpski policajci, kako kaže, "izbrojali rebra"“ u jednoj istrazi 1999. godine. Veli da je te godine umalo izgubio glavu, iako se i sad zaklinje da nije imao nikakve veze sa UČK.

Ipak, on radi za novac i nije preterano zainteresovan za priče o politici ili visokim idealima. Vedar je, mada rezigniran situacijom na Kosovu u kojoj je u njegovom rodnom kraju sve manje mladih, a korupcija i nepotizam razjedaju sve pore društva.

Priča sve suprotno od naših dežurnih defetista: da su njihovi popisi stanovništva netačni i lažirani, da njihove žene odbijaju da žive u velikim porodicama kao nekad, da im je ekonomija razorena a sav kapital u rukama narko-kartela, da su zavisni od Zapada kome u nekom momentu mogu postati i moneta za potkusurivanje sa Rusima.

O Srbima sa poštovanjem

Kao i mnogi Albanci iz usputnih susreta u Peći, o Srbima govori sa poštovanjem, toliko da te priče prerastaju u mitove o srpskom tajnom naoružanju, uvežbanoj vojsci u Nišu i Vranju spremnoj da obnoć zauzme Prištinu.

U jednoj kafanici čak sam čuo priču o Slobodanu Miloševiću koji živi pod lažnim imenom u Moskvi, i ima uticaja na politiku Vladimira Putina.

Teško je ne nasmejati se tim pričama, ali svaka slična mimika menja tok priče i zatvara sagovornike koji su, koliko pričaju o sebi, zainteresovani i za situaciju u Srbiji. Čuli su, vele neki od njih, da se tu gradi i zida i pitaju se otkuda to stižu investicije. Mom saputniku o retrovizoru visi neki muslimanski verski simbol, poput mini-kurana na brojanici. Vernik je, musliman, mada, kako kaže, ne mnogo uključen u život verske zajednice, budući i da za verske poglavare nema previše pohvalnih reči.

Zagledan sam u snežne vrhove Prokletija, koji me, kao da su neki srpski Atos, opčine u svako doba godine. Malo izvan Peći, na levoj strani, ostaje skretanje za prkosno srpsko selo Goraždevac, jedino opstalo kao kompaktno u ovom delu Metohije.

Vi idite, ja neću

Nešto dalje, udesno i uzbrdo, išlo bi se u stradalno Belo Polje, nacionalno mešovito povratničko naselje u kome je potekao sada već legendarni Miloš Ćirković koji je, pošto su i vojska i institucije napustili ove predele, izgovorio čuvene reči kojima se i posvetio: "Vi idite, ja neću." Ja ostajem. I na strašnom mestu postojati, kao da je najrečitije svedočio staru srpsku zakonitost.

I ostao je, čuvajući svoj prag i boreći se protiv terorista do poslednjeg daha. Telo mu nikada nije nađeno. Meštani kažu da je on još dugo posle 1999, kao kakav mitski junak, hodio po Prokletijama i uznemiravao Arnaute.

Ali s njim u vezi stoji i čitava jedna arhetipska slika današnjih Srba u kosovskim enklavama: njihov kolektivni poklič je baš takav, da oni neće da idu sa svojih svetinja i ognjišta i onda kada se neki drugi povuku.

(Pomenimo tu, bar još nekoliko detalja vezanih za ovo selo u kome još uvek opstaju i neke višedetne srpske porodice. Odavde je poreklom i novomučenica Marica Mirić, koju su UČK-e, iako teško bolesnu i nepokretnu, silovali i ubili pred bespomoćnom majkom; našao je, obeščašćenu i masakriranu, počivši mitropolit Amfilohije i preneo u Patrijaršiju gde je sahranjena na monaškom groblju. Ali u istom tom selu, ispod spaljenog ikonostasa, mitropolit je našao i poslednjeg živog stvora nakon zločina: jedno malo belo jagnje, čije je prisustvo u zapaljenoj crkvi bilo više nego simbolično.)

Ali, pre nego što bi se našli na raskršćima na kojima bi skrenuli u pomenuta sela, moramo da prođemo i još jedno sveto mesto za Srbe - Pećance. To je pravoslavno groblje, smešteno u neposrednoj blizini grada.

Iskonski priziv

Obično, krstareći Metohijom autobusom, više puta sam prolazio pored ovog mesta i, nažalost, nikada nisam bio u prilici da ga obiđem. Moji su preci u Šumadiju došli iz ovih krajeva pre skoro 300 godina, u Drugoj seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Jovanovićem. Pa opet, na ovoj zemlji kao da osećam neki iskonski priziv, kao da me vezuje za sebe i opominje da joj se vraćam, iznova i iznova. Sada sam, eto, na pećkom groblju u kojem nema nikog mog. A opet, kao da su svi moji.

Sećam se jednog teksta etnologa Tatomira Vukanovića, kada je sreo staru Prizrenku u crnini, koja tuži nad humkama streljanih đaka u Šumaricama o nekom pomenu odmah posle 1944/45. Pitao je, uplakanu, koga je izgubila i ko joj je tu streljan, a ona, brišući rukavom suze, razoružala ga rečima: "Streljani su mi Srbi!" Tako sam se i ja osetio, tog snežnog ali blagog februarskog dana u Peći: Srbi su mi sahranjeni. Srbi su mi ostavljeni. Spomenici su mi oskrnavljeni...

Peć je grad od velikog značaja za srpsku istoriju i trenutno brojno stanje Srba u njemu stoga ne predstavlja nikakav validan podatak za konačan zaključak o zajednici čiji se pokojnici sahranjuju na varoškom groblju.

Pored toga što je vekovima srpski Sen Deni, mesto počinka patrijaraha srpskih, Peć je i viševekovna tačka otpora i opstanka. Prema popisu stanovništva iz 1961, u ovom gradu bilo je skoro 40 odsto Srba (i tada u novu naciju izdvojenih Crnogoraca), a dalji politički i demografski procesi učinili su da ih je dve decenije kasnije bilo dvostruko manje. Ipak, ratove devedesetih u ovoj opštini dočekalo je oko 18.000 Srba, što je cifra koju treba imati u vidu kada se razmatra površina najvećeg srpskog groblja u kraju.

Po jedna, za dušu

U Pećkoj patrijaršiji snabdeo sam se svećama, ne bih li svakome od davno usnulih i napuštenih upalio po jednu, za dušu. Prosto, nisam ni pomislio, a ni mogao znati da groblje obuhvata površinu od osam hektara. I da se na njemu nalazi preko 2.300 spomenika!

Ali, otprilike je svaki treći uništen ili oštećen. Na groblju nema kapije, nema ni dela ograde, sve što je moglo da se skine i proda ‒ uzeto je. Kapela Svetog Nikole, i moje krsne slave, teško je oskrnavljena: paljena, rušena, ali ipak ne i srušena. Ikonostas je uništen, zidovi sa spomen-pločama nekadašnjih dobrotvora izgrebani i polupani, vrata izvaljena, a iznad njih... zloglasni potpis počinilaca: "UČK".

A okolo stotine i stotine oborenih i oštećenih spomenika i izlupanih krstova. Čak i nekoliko otvorenih grobnica, kod kojih nije jasno jesu li i na njih udarali isti ti zločinci, ili su to sami nevoljni srpski izgnanici, bežeći dublje u Srbiju, u brzini iskopavali i sobom nosili i kosti svojih roditelja i dedova, kao što su 1996. radili u sarajevskom polju i drugde.

Na takvom mestu i sam sam izgubio vezu sa ma kakvom realnošću. Kao da sam u slobodi i u regularnim uslovima i kao da izbliza ne vreba nikakva opasnost, počeo sam da se krstim i palim sveće kraj svih tih uništenih spomenika: Milanu, Veselinki, Nikoli, Mileni, Ranku, Zorki, Dimitriju, Voju... a kad mi je, posle nekog vremena, počelo da ponestaje sveća, a kraj porušenih spomenika nije se ni nazirao, načinio sam od njih jedan snop, zapalio približene fitilje i u sebi pominjao sva srpska imena koja su mi padala na pamet: Jovana, Radoja, Mihaila, Milovana, Tomislava, Đorđa, Gavrila, Boška, Marka, Pavla, Blagoja, Lazara... pa Milice, Marije, Stane, Ljubice, Danice, Kate.... plamičak spojenih 50 sveća dugo se nije gasio. Čak ni onda kada sam se vratio u Redžepov auto i lagano kretao nazad, ka srpskoj enklavi gde sam bio smešten.

Sa taksistom više nisam govorio. Pod svim utiscima, zaboravio sam i na obećanje da se o mom trošku počastimo čuvenim Pećkim pivom.

Na ulazu u varoš kraj koje ćemo se razdvojiti, progovorio je on. "Pratio sam šta radiš", započeo je razgovor na srpskom južnjačkom akcentu, nastavljajući sa pitanjem imam li tu koga od predaka. Nisam siguran da li je verovao mojim odgovorima i da li sam za njega zaista bio samo istoričar koji obilazi srpska groblja i hramove.

Stara Srbija

Na kraju, ipak, Redžep mi je rekao nešto što ni mnogi od nas ne znaju. Zna on, veli, da je ovo bila SFRJ i Kosmet, ali zna i da je ova zemlja za nas Stara Srbija – upotrebi baš taj izraz, na jugoslovenskom javnom servisu zabranjen od postanka do danas. A, stiskajući mi ruku, dodao je uz osmeh i nešto poput zaveta: "Dolazi ovde uvek i uvek slobodno obilazi vaše crkve i vaša groblja. Ja ću da ti pomognem. Dok obilazite vaše i mi vas cenimo. Kad vi prodate vaš krst, ko će da vas ceni?!"

Slušao sam i nakon toga dugo ćutao o temi koja se čini toliko zamršenom i komplikovanom, a koja je zapravo i više nego jasna. Dobri Redžo kazao je ono što nam ne kažu ni neki koji nas vode: da predaje nema i poraza nema. I da naše kosovske bitke nisu završene, već traju u svima nama, od 1389. do u večnost.

I da pojmovi viteštvo, junaštvo, sloboda, čast, pravda za svih tih 634 godine boja nisu promenili značenje.