U autobusu

U punom autobusu na međugradskoj liniji je zagušljivo, kao u onoj kartonskoj kutiji sa sijalicom, kad stignu mali pilići. Slično i miriše, sećam se kad bi me pokojna prababa prinela kutiji da ih vidim – i osetim.

Nema ventilacije, već kao da je uprkos toplom danu uključeno i nekakvo grejanje. Pedeset putnika u autobusu se zgledaju, preznojavaju, uzdišu. Ali i svi ćute, kao da su u dušegupki, predodređeni da budu na putu bez povratka, a ne u regularnoj vožnji, koja traje nešto više od sat i po. Testiram i njihovo i svoje strpljenje i pridružujem se kolektivnoj ćutnji. Vožnja traje pola sata, nalazimo se na trećini puta, ali i preznojavanje i ćutnja se ne prekidaju.

Odlazim do vozača i ljubazno ga pitam da uključi klimu/ventilaciju, jer je putnicima nelagodno. Čovek bez reči pali klimu. Nakon svega nekoliko minuta lakše se diše. Na licima saputnika sada se čita zadovoljstvo i blagodarnost. Ali i dalje svi ćute...

Ovaj eksperiment ponavljao sam do sada više puta. Rezultat je uvek isti: trpljenje do nivoa sadomazohizma. Bez da se iko javi. I možda je zaključak totalno pogrešan, ali meni govori o jednom narodu koji je spreman da ćuti, ćuti... i trpi, trpi, trpi...

Misli u narednom satu lete na razne strane. Počinjem da pišem tekst pod naslovom "U autobusu" na ovu temu, o trpljenju kao nekoj vrsti stoicizma (vedrog stoicizma, okarakterisaće čitav srpski narod u Prvom svetskom ratu Fortijer Džouns), ali mi sam naslov nameće drugačiji pravac razmišljanja. Ko u Srbiji može da ispiše takav naslov, a da se ne seti čuvene scene iz filma Lordana Zafranovića?

Okupacija u 26 slika

Problem je što ona nije bila samo filmska, već je inspirisana istinitim događajima. Snimanju filma "Okupacija u 26 slika" prethodilo je, prema rečima samog Zafranovića, temeljno istraživanje u arhivima, a iako je od tada prošlo punih 45 godina, ovi kadrovi ostali su na čitavom postjugoslovenskom prostoru retki koji prikazuju neki segment holokausta i genocida nad Srbima u NDH.

Izuzev "Dare iz Jasenovca" iz 2021. i nepravedno zaboravljenog "Kraja rata" iz 1984, ni u jednom filmu snimljenom u Beogradu, nije se mogao videti ekranizovan ustaški zločin.

Baš onda kada se činilo da je politika bratstva i jedinstva dostizala svoj vrhunac i kada je srpski narod zarad te politike pristao na tihovanje o svojim žrtvama, 1978, na velikom ekranu pojavilo se kontroverznih sedam minuta, koji su prikazali najpre hapšenje i teror nad "neprijateljima NDH", i to ni manje ni više nego u Dubrovniku, turističkom centru o čijoj se toleranciji i kulturi nadaleko govorilo.

U ustaškom autobusu, koji odlazi duboko u gradsko zaleđe, vozi se oko 12 uhapšenika: Jevreji, jedan bivši žandarm, po svemu sudeći Srbin, civili o čijem nacionalnom i verskom identitetu se ne govori, sveštenik – ruski emigrant, mornarički oficir i slepi svirač.

Najpre se pozivaju "Židovi" da istupe napred, a ustaše usred autobusa počinju da im maljevima razbijaju glave. Pritom, ustaše nisu prikazane u crnim uniformama u maniru komunističke kinematografije, već kao do juče obični ljudi iz susedstva, u civilu i bez vojnih obeležja, što sugeriše širu narodnu podršku koja su "tri kamiona ustaša" imala u Hrvatskoj.  

Izlivi nezadovoljstva

Na protest vezanog žandarma, koji pokušava da zaštiti Jevreje, ustaše razbijaju glavu i njemu. Onda slede čak i po sadašnjim merilima brutalne, ali realistične scene mučenja i ubistva uhapšenih: nekima od njih zabijaju klinove u glavu, druge probadaju noževima, treće seku sekirom. Uhapšenu devojku siluju, a zatim kasape kamom, a svešteniku, pošto ih je iziritirao molitvom, ustaše najpre seku jezik, a onda i njega ubijaju. Sve to se dešava uz primorske zvuke slepog svirača, koji na kraju i sam biva masakriran.

Scena iz autobusa podstakla je izlive nezadovoljstva širom Hrvatske, posebno pošto je u svetlu događaja iz NDH prikazala Dubrovnik, grad uz pomoć koga je hrvatski narod u Drugoj Jugoslaviji uspešno vršio svoje istorijsko "rebrendiranje".

Počele su da se javljaju i priče o drugim "autobusima smrti", poput onog iz Livna koji je vozio prema Kupresu i gde su srpski sužnji takođe mučki pobijeni. A pošto su, nominovani za "Oskara", autori filma odbili da scenu iz autobusa skrate sa sedam i po na tri minuta, i međunarodna kritika ga je ocenila kao kontroverzanog.

Kao što je srpski reditelj Žika Mitrović posle epskog "Marša na Drinu" morao da snima jezivu "Užičku republiku", i mladi Zafranović je posle žigosanja ustaša morao da se na filmskom platnu "osveti" i srpskim četnicima. Tri godine posle "Okupacije" uradio je "Pad Italije", sa prikazom iskarikirane JVuO koja pljačka stoku i kolje hrvatsku decu. Oni u ovom prikazu nisu toliko sladostrasno mučili svoje žrtve, ali su udarili i na decu, koju bi čak i ustaše poštedele...

Sudbina oca Vasilija

No i famozna scena iz autobusa, razumljivo za vreme u kome je nastala, sadržala je neke relativizacije ustaškog zločina. Među žrtvama je morao da se nađe i jedan "pošteni Hrvat", u skladu sa postojećim političkim stereotipima, a ruski sveštenik koji je mučen u autobusu zapravo je bio srpski. Zvao se Vasilije Kovačina, i jedan je od retkih identifikovanih žrtava ovog zločina.

Prema šturim podacima, objavljenim u spomenici nastradalih duhovnika SPC, sveštenik Vasilije bio je paroh u obližnjem Metkoviću. Završio je bogosloviju na Cetinju, potom bio na službi u okolini Nevesinja i na kraju, u okviru iste eparhije, prešao u Dalmaciju. U trenutku pogibije imao je svega 29 godina.

"Uhapšen je 18. juna 1941. od ustaša i odveden u Trpanj, a nakon nekoliko dana u Janjinu, pa u Ston i najposle u Dubrovnik, odakle je 27. juna 1941. sproveden u pravcu manastira Zavale, gde je nedaleko od manastira zaklan", zapisano je u navedenoj spomenici.

Žrtvama ovog zločina bio je podignut i spomenik nedaleko od manastira Zavala, u skladu sa epohom sa ideološkim natpisom o "žrtvama fašističkog terora". U ratu devedesetih i njega su uništile hrvatske snage, i budući da se ovo mesto našlo u sastavu Federacije BiH, nije obnovljen ni 30 godina kasnije.

Možda bi od ovakvih primera i trebalo da započne naš povratak istraživanju genocida u NDH. "Mikroistorije" i "studije slučaja", za razliku od kompleksnih tema logora, zahvalne su za istraživanje (lakše je savladati izvore i literaturu) i bude manje kontroverzi u javnosti. Mogu da budu teme diplomskih i master radova na odeljenjima za istoriju pri svim univerzitetskim centrima.

Lične i porodične priče rečitije govore o zločinu od hladne i često nepouzdane statistike. I, konačno, na osnovu njih mogu se jednako sagledati svi procesi unutar NDH, pogotovo "ritam smrti" unutar nje.

Težak zadatak

Tamo gde se ustaška vlast prostirala u kontinuitetu i punom kapacitetu tokom čitavog rata, pokazalo se da je smrtnost srpskog stanovništva u pojedinim naseljima iznosila i do 80 odsto.

Sada bi trebalo najpre odabrati područja istraživanja, pogotovo na rubovima srpskog etničkog prostora, gde bi trebalo sabrati i ukrstiti staru literaturu i nove izvore, i potom stvoriti novi korpus literature o hrvatsko-muslimanskom genocidu nad Srbima 1941‒1945.

Stolac, Čapljina, Ljubuški, ili Livno, Kupres i Bugojno, ili pak Bihać, Kladuša i Cazin, kazali bi mnogo o stradanju tih regiona u NDH, ali bi nam pomogli i da bolje i sveobuhvatnije sagledamo Jadovno i Jasenovac. A ukoliko temeljno istražimo nemačku, italijansku, ustašku, četničku i partizansku građu o zbivanjima na teritoriji Srebrenice i Bratunca 1941-1945, bolje ćemo razumeti kako se odigravao i rat 1992-1995, budući da je ovo bila njegova predistorija, za koju mnogi nisu verovali da je okončana 1945. godine…

"Jeste li čuli za…", krenuo sam niotkuda da pitam svog slučajnog saputnika, sredovečnog gospodina, u zagušljivom autobusu na relaciji Smederevska Palanka-Beograd. Nisam ni stigao da pomenem asocijaciju na "Okupaciju u 26 slika" i sudbinu mučenika oca Vasilija Kovačine, a presekao me je osmehom: "Veštačku inteligenciju?" "Jesam, sve vreme dok putujemo čitam na telefonu o njoj! Ali daleko smo mi od toga kad ni čestite klima uređaje u autobusu ne možemo da nabavimo…"

Naredni sat prošao je u priči na slične, neopterećujuće teme. Radovan Samardžić bio je u pravu kada je još pre nekoliko decenija kazao da je pamćenje za mnoge Srbe težak zadatak: čuvanjem sećanja na prošlost, oni u svoju svakodnevicu unose i mnoge ratne uspomene, traume, ožiljke. Ali ma koliko bežali od nje, ona ih uporno prati, kao senka. Spoznajući je, pomaže im da prevaziđu iskušenja današnjice.