O večitoj deci Jasenovca

Rečeno je da se radi o originalnim spiskovima sa imenima 5.800 dece, uglavnom srpskih siročića sa Kozare, za koji se mislilo da je izgubljen, ili uništen, a koji precizno govori o njihovom identitetu i sudbini. Zašto su ti spiskovi danas važni? Smelom akcijom Diane Budisavljević oko 12.000 dečaka i devojčica bili su izvučeni iz hrvatskih logora i dati na usvajanje porodicama širom NDH. Spasen im je život, ali je onda za njih usledila nova borba. Neki su posle rata od svojih usvojitelja saznali istinu o poreklu, ali je mnogima i prećutana. Tako su nastale hiljade tragičnih priča, nalik na sudbinu Alije, lika iz romana "Nož", u kojima već zreli ljudi, tokom 1960-ih i 1970-ih godina, saznaju bolnu istinu o svom zavičaju, izvornim porodicama, ali i potonjem vaspitavanju u hrvatskom ili ustaškom duhu. Mnogi više nisu mogli nazad…

Kartoteka Diane Budisavljević, sa preciznim podacima o mestu rođenja, ali i roditeljima i srodnicima svakog deteta (kako bi posle rata mogli da budu vraćeni u svoje familije), bila je posle rata otuđena od komunističkih vlasti i izgubio joj se trag. Time je skrajnuta i istina o razmerama ove tragedije. Rođeni u predvečerju i tokom Drugog svetskog rata, mnogi od popisanih u novootkrivenim dokumentima i danas su živi. Možemo da damo mašti na volju koliko se sa njima život surovo poigrao, pa su pojedini potomci ustaških žrtava možda uzimali učešća i u ratnim aktivnostima 1991, ali na hrvatskoj strani.

Poimenične evidencije ma kog zločina genocida u NDH danas su retke. Imamo precizne spiskove logoraša sa Banjice, ali nemamo ih za Jadovno i Jasenovac. Imamo posleratne detaljne evidencije žrtava u Šumaricama, ali nam za Garavice i Stari Brod nedostaju. Zato se pojavljivanje ma kakvog spiska posle osam decenija čini kao izuzetno značajan događaj, pogotovo jer pruža nadu da će se odnekud, iz privatnih arhiva, pojaviti još slične građe koja je otuđena – ali nije uništena.

Problem je što o navedenom spisku 5.800 dece nemamo više podataka: o njegovom poreklu, mestu čuvanja i načinu dobavljanja. Zato ostaje za sada samo nada da je autentičan i da su svi izneti podaci (najavljeno je dobavljanje ostatka kartoteke) istiniti.

Ali izvan svega toga, postavlja se pitanje za one, sada već stare ljude, koji se nalaze na ovim evidencijama. Ono glasi: kuda dalje.

Vladeta Jerotić je svojevremeno kazao: samopomirenje-samoobnovljenje-samoobnova. Ali da li je to moguće kada se čovek u sutonu života nađe u sukobu sa svim svojim verovanjima? Žarko Vidović je pisao o tome koliko su komunističke vlasti u Jugoslaviji bile energične u onemogućavanju da se, nezavisno od boračkih organizacija, osnuju i udruženja logoraša. Mogli su, dakle, da budu ili u okviru (i pod kontrolom) partijskih tela, ili da ne postoje.

Onda su 1990-ih, među različitim udruženjima koja u svom programu rada neguju kulturu pamćenja, počela da se osnivaju i pojedina udruženja logoraša iz NDH, pa tako i ono koje je okupljalo preživelu decu iz Jasenovca.

Imao sam prilike da se u nekoliko prilika srećem sa tim ljudima, sada već u devetoj deceniji života, starcima koji su mi se samo tako predstavljali: "Ja sam Nikola, dete Jasenovca", ili "Ja sam Milovan, dete Jasenovca". Već osedeli i pogureni, sa štapom u ruci, oni su u svojoj svesti zauvek ostali deca jednog čudovišnog mesta, kao njegovi taoci koji još nisu rekli punu istinu o njemu ni posle osam decenija.

Sudbine su im bile različite. Poznat je slučaj Dragoljuba/Omera Blagojevića iz Doboja. U napadu na njegovo selo 1941, ustaše su mu ubili majku i mlađu sestru. Kada mu se otac vratio iz zbega, našao je samo preklanu ženu sa bebinim pelenama u rukama. Podigao joj je i spomenik i na njega upisao imena žene i dece za koju je mislio da su ubijena u logoru. Zapravo, dvogodišnji Dragoljub je preživeo i, preko Stare Gradiške, dat na usvajanje jednoj muslimanskoj porodici koja mu je dala ime Omer. Posle rata i oni su ga se odrekli i dali ga u dom za nezbrinutu decu. Dragoljub/Omer je odrastao u teškim uslovima i večitim dilemama o svom poreklu. Kada je dovoljno stasao, 1960-ih godina obratio se sarajevskom "Oslobođenju" tražeći srodnike. Tekst je bio protkan tugom, ali samo jedan u moru sličnih u to vreme: "Došao sam da vas zamolim da mi pomognete. Htio bih da saznam kako se zovem, odakle sam, koliko imam godina, da li postoji igdje iko moj." Klupko je počelo da se odmotava.

Pored različitih pisama koje je dobio, Omera je jednog dana posetio i stariji čovek iz zavičaja, kog je njegova priča kosnula. Ispostavilo se da mu je to otac. Usledili su mučni momenti provere, kada je baka koja je mladiću kog je prvi put okupala kao bebu pronašla nizak mladeža na plećima i posle bezmalo 30 godina. I DNK testiranja između oca i sina otklonila su sve sumnje i Omer je, uz ogroman napor za dalja suočavanja, raskidanja i nove početke – ponovo postao Dragoljub. Njegova sestra, uz ista saznanja, nije smogla snage da se vrati korenima i zauvek je ostala Fadila iz Maglaja.

Ova priča nije jedinstvena, već simbolična o sudbini srpskih siročića iz NDH. Poznat je i slučaj jugoslovenske glumice Božidarke Frajt, koja je tek 1976, na vrhuncu karijere, od (jedine) preživele tetke saznala da je prava istina o njenom identitetu samo njeno ime. Par koji je usvojio nisu bili njeni biološki roditelji, prezime joj nije bilo Frajt već Grublješić, nije bila ni Jugoslovenka, ni Hrvatica već Srpkinja, nije poticala iz Zagreba već iz sela pokraj Bosanskog Novog. Božidarka Frajt je tada imala 36 godina. Nije poznato kako se njen život dalje odvijao sa ovim saznanjima, ali iz njene biografije vidimo da nije promenila prezime, da je ostala u Zagrebu i nakon rata prihvatila odrednicu hrvatske glumice. Rečju, zadržala je hrvatski identitet.

Njena kći je poznata hrvatska glumica i Unicefov ambasador dobre volje za Hrvatsku, Bojana Gregorić Vejzović. Udata je za glumca Enesa Vejzovića, sa kojim ima dvoje dece, praunuka srpskih mučenika sa Kozare. Pitanje koliko o tome danas znaju je verovatno intimno, pogotovo kad imamo u vidu da jugoslovenstvo permanentno boluje od potrebe za skrivanjem genocida nad Srbima.

Ali za sam kraj, možda bi jedan primer mogao da ilustruje drugačiji pristup problemu kako se nositi sa tom vrstom traume i nasleđa. Reč je o Marku (Markici) Boškoviću iz Rujana kraj Livna. Za to vreme sredovečan čovek, Markica Bošković je 1941. imao 53 godine i oko sebe desetočlanu porodicu. Bio je običan, povučen čovek, za kog se ne bi moglo reći da je mnogo "srbovao". Prvi svetski rat proveo je ne kao solunski dobrovoljac, već kao austrougarski vojnik. To je bio tipičan profil srpskog težaka, koji je lojalan svakoj državi koja se protegne i na njegov atar. Mnogi od njih verovatno bi bili lojalni i NDH, da nisu započeli masovni pokolji nad njima. U takvim situacijama, jedini izlaz bio je bekstvo u šumu, a onda i prihvatanje puške…

Markica Bošković je, verovatno po iskustvima svojih predaka, na vest da ustaški kamion stiže i u njegovo selo, sa muškarcima krenuo u zbeg i planinu. Ranije, nikakav zavojevač ne bi udarao na nejač, možda bi ponešto opljačkao i otišao – a muški svet se vratio iz gore i nastavio život. Ali 1941. nije bilo tako. Kada se Markica Bošković vratio u svoj dom, našao je pustu kuću. Pobili su mu i ženu i osmoro dece.

Kuća je bila pusta i u njoj ostavljene samo gusle. Starac je zagudio i uz suze zapevao pesmu. Uz nju se rešio na osvetu. Prigrlio je nešto mlađu udovicu sa njenom decom i u svojoj kući ponovo potpalio ognjište. Prkoseći svim prirodnim zakonima, u 54. godini počeo je da stvara novu porodicu i novu decu. Jedno, pa drugo, pa treće, pa četvrto, peto… i šesto. Dajući im redom imena svojih ranije preklanih čeda. I kao živi vesnik vaskrsenja, pokazao da je život zaista pobedio smrt. Unuk Markice Boškovića, rođen 1991, danas je mladi a već cenjeni sveštenik Srpske pravoslavne crkve.

Sličnih porodičnih priča, prekrojene prošlosti, ali i suspendovanog prava na budućnost, i dan danas žive neka od "Dianine dece". Njima nisu prerezali vratove deci, već roditeljima, braći, sestrama. I nisu im dali natrag, među svoje. Posle 80 godina života u laži, čini se da je to sve teže. Možda u strunama gusala leži neka snaga koja dira duboko u naš genetski materijal. I možda baš uz njih, simbolično ili najbukvalnije, treba čuti istinu. One mogu nagnati na novi podvig, sličan onom kakav je načinio Markica Bošković.