Sudbina kapetana Deroka

Zaista, Derokovi preci po očevoj liniji bili su starinom Venecijanci (De Rocco), ali generacijama nastanjeni u Dubrovniku. Odatle su, sredinom 19. stoleća, prešli u Beograd, a Derokov deda bio je profesor na beogradskom Liceju.

Tada porodica prelazi i u pravoslavlje, uzimajući za zaštitnika svoje porodice Svetog Marka, a posle jedne familijarne podele deo njih ostaje pod prezimenom Deroko, a Jovanova grana u dokumente upisuje Derok.

Jovan se rodio 1912. u Krezou u Francuskoj, gde mu je otac, vojni diplomata Kraljevine, bio na službi. Porodica se posle Prvog svetskog rata preselila u Sloveniju, gde je mladi Jovan učio gimnaziju, a onda prvi put video Srbiju kada je došao u Beograd na vojne studije. Iz Niže škole Vojne akademije (56. klasa) izišao je 1931, u činu artiljerijskog potporučnika, kao 13. u klasi. Savremenici ga se sećaju kao čoveka koji je na najlepši način spajao građanske i nacionalne ideale.

Prelomna godina u karijeri i privatnom životu Jovana Deroka bila je 1940: tada se oženio, bio je odlikovan i unapređen, a onda i napisao izuzetno važnu knjigu o Topličkom ustanku i važnosti gerile u otporu u Srbiji. Zbog toga je u Generalštabu dospeo delom i na loš glas, budući da je insinuirala na rat sa Nemačkom i potrebu gerilskog otpora; neki generali komentarisali su drskost mladog kapetana da se meša u pitanja za koja nije pozvan.

Od otpora Nemcima do građanskog rata kapetan Derok uvek je stajao u prvim redovima, zbog čega će oko njegovog imena ubrzo nastati ratna legenda.

Poručnik Jakša Đelević ga je prvi put susreo tokom organizacije otpora u Beogradu, a potom u septembru 1941. i na Ravnoj gori, pošto mu je dodeljena komandna dužnost: "Ja sam ga prvi put video u Beogradu za vreme konspirativnog rada. Dostojanstvenog izgleda, bledunjav, lepih manira i dosta tih u govoru, odavao je pravog džentlmena. Imao sam utisak da su mnogi mogli da ga nadgovore i jačinom glasa podvlače svoje argumente, ali to njemu nije smetalo da sačeka i mirno iznese svoje mišljenje. U tome je umeo biti uporan, a da nikog ne uvredi. (...) Bila je to velika vest i iznenađenje kad je Deroko bio određen da primi komandu četničkog odreda oko Kraljeva, jer se to smatralo kao veliki i odgovoran položaj, a on je tek nedavno došao iz Beograda. Recimo da je bilo i malo ljubomore, jer, sećam se, neko je od oficira proturio priču o Deroku, kako je on kao 'devojka', 'mamin sin' i da mu je teško bilo da vodi bateriju, a kako će tek voditi narod gde još nema discipline ni kasarni i da je teško da će ga odredi prihvatiti kao komandanta. Drugim rečima, zašto Deroko a ne ja..."

Po istom izvoru, neposredno posle njegovog odlaska na teren, "počele su da stižu nezvanične priče, preko kurira ili drugih sa terena oko Kraljeva, o čudima koje Deroko lično tamo stvara, kako razoružava Nemce i da njima i samo ime Deroko uteruje strah u kosti. (...) Kao što samo u narodu može biti, ljudi su zavoleli svog komandanta i već počeli plesti legende o njemu."

Sličan opis potiče i iz pera kapetana Zvonka Vučkovića: "O mom prijatelju Jovanu Deroku, koji je u opsadi Kraljeva vršio sve moguće dužnosti, od načelnika štaba do nišandžije na topu i vođe trojke, često su do nas stizali glasovi. Deroko je zbog velike hrabrosti i retke pronicljivosti postao legenda, ne samo u našim, nego i u partizanskim redovima. Da bi prikupio podatke o neprijatelju potrebne za planiranje ofanzivnih akcija, on je sa jednom trojkom noću upadao u Kraljevo i razoružavao usamljene neprijateljske stražare. Danju je, sa majorom Đurićem i partizanskim vođama, izrađivao plan za predstojeći napad na varoš i aerodrom. Odmarao se jedino kad bi njegove skijaške pantalone, od kojih se nikad nije odvajao, nužno zahtevale koju zakrpu više."

Mučenička smrt novembra 1941. dala je toj legendi samo novu dimenziju. Nedugo posle uspešnog dejstva ustanika (četnika i partizana) oko Čačka i zauzimanja grada, izbila su i prva neprijateljstva između dve vojske. U prvim borbama gine i kapetan Derok. Partizani su ga 7. novembra 1941. nakon kraće borbe zarobili u selu Rakova i, kao ranjenika, pogubili po kratkom postupku.

Uprkos kasnijim ideološkim nanosima, savremenici i sa jedne i sa druge strane bili su mišljenja da je njegovim ubistvom uklonjen jedan od najhrabrijih boraca protiv okupatora i najodlučnijih protivnika građanskog rata.

"Sudbina je htela da moj prijatelj, kapetan Jovan Deroko, bude prva žrtva bratoubilačke borbe. Pogođen u potiljak, pao je licem u Moravu čovek koji se od sviju nas najodlučnije zalagao za saradnju četnika i partizana", najeksplicitnije je izneo taj zaključak Zvonko Vučković.

"Deroko je bio poznat kao jedan od naših oficira koji je s najviše ubeđenja radio na zbližavanju četnika i partizana", saglasan je Mladen Žujović.

Sa njima se, po zapisu u ratnom dnevniku, slagao i Đorđe Đoko Milovanović, jedan od partizanskih vođa iz Čačka, koji je zaključio da je Derokovom pogibijom nestao jedan od poslednjih ljudi koji je "mirio strasne četnike i partizane". Slično ga je ocenjivao i Pavle Jakšić, tokom 1941. komandant Kraljevačkog NOP odreda, u svojim memoarima (objavljenim 1990) koji po stepenu iskrenosti i objektivnosti prevazilaze mnoga dela njegovih saboraca.

Konačno, Derokova pogibija bolno je odjeknula i na Ravnoj gori i u najbližem okruženju đenerala Dragoljuba Mihailovića.

O tome je posebno pisao u emigraciji poručnik Milomir Kolarević: "Prilikom jedne večere u selu Lipovu (Crna Gora) februara '943. g. poveo se razgovor između šefa britanske misije pukovnika Belija i Draže. (...) Puk. Beli je govorio o tome kako bi i Draža, kao saveznik, trebao da spremi jednu jedinicu za posleratnu okupaciju Nemačke (Tito još nije izbio na scenu u to vreme). Na to je Draža odgovorio: 'Ja po prirodi nisam osvetoljubiv čovek. Ako bi do toga i došlo, ja bih imao samo jednog ili dvojicu od mojih ljudi za komandanta te jedinice koji se ne bi svetili Tevtoncima i ako su oni to zaslužili, ali ja ne mogu da prestanem da mislim o jednom idealnom čoveku za taj položaj, no on je, na moju veliku žalost poginuo – a to je Jovan Derok."

Ravnogorske komandne strukture do kraja su sačuvale uspomenu na svog tragično nastradalog oficira, ukazujući mu u više navrata priznanja za ratne zasluge: ukazom Vrhovne komande JVuO u junu 1942. posthumno je odlikovan ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena, krajem 1943. jedna leteća brigada Drugog ravnogorskog korpusa dobila je ime po njemu, u proleće 1944. uvršten je u spisak palih starešina JVuO iz Jugoslavije koje je nedeljom i praznicima trebalo pominjati na službi u crkvama.

I odlikovanje i mesto u pomeniku Jovana Deroka nalazilo se neposredno uz ime poručnika Sime Uzelca, njegovog saborca koji je tri nedelje ranije poginuo u sukobima sa Nemcima kod Kraljeva. Time je stvoren svojevrstan ratni "dvojac", koji je simbolizovao paralelnu borbu JVuO na dva fronta: protiv okupatora i protiv komunista.

Ipak, pored svega nabrojanog, posebno priznanje i prisustvo u narodnoj tradiciji iskazalo se pesmom o Deroku. Ona je možda i najviše doprinela da se ime Jovana Deroka sačuva u uspomeni i pronese kroz srpski svet: oficiri koji su u isto vreme i na istom mestu jednako hrabro ginuli, poput kapetana Dušana Lauševića i Petra Dejanovića, a koje narodna pesma nije opevala, prosto su protokom vremena iščeznuli iz predanja.

Poznata pesma spevana u narodu koja pominje kapetana Deroka nosila je naziv "Sa Kraljeva". Po jednom od svedoka, kapetanu Radoslavu Filipoviću, prvobitni naziv bio je "S Kamidžora živa vatra seva", po sećanju na najteže borbe u ovom tesnacu kod Kraljeva oktobra 1941. Bila je popularna i pevala se među vojnicima u predelu Zapadne Morave već krajem 1941. i početkom 1942. godine.

Budući da je nema u prvim štampanim ravnogorskim pesmaricama, izgleda da je isprva bila više lokalnog karaktera. Proširila se u Srbiji tek u drugoj fazi rata. Prema najranijem zapisu, pesmarici Čegarskog korpusa JVuO iz 1944, tekst pesme bio je sledeći:

Sa Kraljeva živa vatra seva, da vidimo kog junaka nema.
Nema Sime, nema nam Deroka, obadva su poginula momka.
Našeg Simu ubili su Nemci, presekli ga mitraljeski meci.
A Deroka hrabra kapetana mučki ubi banda partizana.
Spavaj Simo, naše milo dete, Dražini će tebe da osvete.
Spavaj Simo, naš premili sine, tako Srbin za slobodu gine.

U odnosu na prvu verziju, u kasnijim prepevima vidljive su određene izmene i dodaci. Kada je snimljena u srpskoj emigraciji u Čikagu početkom 1950-ih godina, izraz "junaci" i "Dražini" zamenjen je sa "četnici", što je trebalo da pojača ideološki naboj i naglasi termin sa kojim se deo pristalica ovog pokreta (pogotovo u emigraciji) identifikovao.

Jovan Derok je u ovoj interpretaciji opevan kao "mladi kapetan", a on i Sima Uzelac okarakterisani su kao "dva Dražina najbolja momka". Naslov je promenjen i takođe pojačan u "Nad Kraljevom živa vatra seva". Svaka buduća verzija ove pesme, što u emigraciji, što u Srbiji početkom 1990-ih godina, snimljena je na ovaj tekst – i tako se pesma prenela kroz više generacija.

Važno je naglasiti da u opevavanju pogibije dva junaka, Uzelca i Deroka, na osvetu poziva samo Uzelčeva mati: nastala u previranjima na samom početku građanskog rata, pesma je izgleda još nosila određenu nadu da će doći do izmirenja dveju strana.

Motiv osvete pojaviće se i u pesmi o pogibiji Jovana Bojovića, poginulog u borbi sa Nemcima kod Ratarske škole oktobra 1941: "Kod ratarskih pustih njiva, Bojovića reč je bila: 'Osvet'te me braćo mila'."

Ipak, komunistička istorija Deroka je svrstala u red narodnih neprijatelja, jednako kao i one pripadnike JVuO koji su im bili osvedočeni protivnici. Sećanje na njegovo junaštvo bilo je nepoželjno u bilo kom oficijelnom događaju ili publikaciji koji bi se dotakli kraljevačkog oktobra 1941. godine.

Do određene rehabilitacije njegovog lika došlo je krajem 1990-ih i početkom 2000-ih godina, kada je njegova istorijska uloga drugačije vrednovana u naučnoj literaturi, te kada je jedna ulica u Kraljevu (na koju se, simbolično, s jedne strane nadovezuje ulica Jovana Bojovića, a s druge Dimitrija Tucovića) ponela Derokovo ime.

Ipak, njegovo prvobitno spomen-obeležje na Ljubiću (podignuto u ratnim uslovima kraj spomenika Tanasku Rajiću) nikada nije obnovljeno, ne zna se ni mesto na koje su komunisti posle rata premestili (bacili) njegove posmrtne ostatke, nijedna ustanova ne nosi ime po heroju iz Kraljeva 1941. godine.

Da li je ideološki pritisak ili samo nemar to da ni posle osam decenija nije moguće da mu se na tom mestu posveti bar skromna spomen-ploča?

Posle svih tragičnih događaja u Beogradu, uz napomenu da često biva da je tačno kada zaključimo nomen est omen, možda treba da se zapitamo i da li su primereni nazivi svih naših škola, fabrika i trgova. Dok studentski dom još uvek nosi ime po načelniku Ozne u Srbiji, po Jovanu Deroku se, kako stoje stvari, još dugo ništa neće zvati…