Ideje o srpskoj istoriji Radovana Samardžića – podsećanje na jednu značajnu knjigu
Radovan Samardžić je svoju akademsku karijeru započeo uz Jorja Tadića, Fernana Brodela i druga zvučna imena evropske i svetske istoriografije. Decenijama je istraživao i pisao o Dubrovniku i Mediteranu, o egzotičnim i inspirativnim epizodama iz istorije Osmanskog carstva, gde se pokazao kao vanredan naučnik, ali i stilista bez premca
Ovog februara navršilo se 30 godina od smrti Radovana Samardžića, istoričara, akademika, šefa katedre za istoriju Novog veka i dekana Filozofskog fakulteta u Beogradu, dugogodišnjeg direktora Balkanološkog instituta i sekretara istorijskog odeljenja SANU, predsednika Srpske književne zadruge. U nedostatku adekvatnog okruglog stola ili skupa o idejama Radovana Samardžića (mada ne isključujem da su u toku pripreme o kojima još ne znamo), neka kao jedan podsetnik posluži i ovaj tekst u formi kakvu predviđa kolumna.
Kada je pokojni akademik Samardžić objavio knjigu Ideje za srpsku istoriju, koju smo mi rođeni u godini njenog izdanja otkrivali tek pred kraj ili po okončanju studija istorije (većina naših profesora je izgleda nije doživljavala kao kultnu), činilo se da se čitav svet preobražava.
Bila je 1989, godina kada je padao Berlinski zid, i kada je bilo izuzetno važno poslušati glas i opomenu istoričara. Sa ove tačke gledišta, knjiga je i imala zavidan tiraž od 3.000 primeraka, a iako je izdavač bio beogradski "Jugoslavijapublik", štampana je u Varaždinu. U njoj je autor, prikazujući se i kao vrstan filosof istorije, objavio 15 odabranih eseja na temu "procesa dugog trajanja" uočenih kod srpskog naroda. Većina njih bili su prethodno objavljeni na stranim jezicima, u prestižnim naučnim časopisima na engleskom, italijanskom, francuskom i nemačkom govornom području, ili pak u tematskim zbornicima SANU.
"Pišući, gotovo u jednom dahu ove oglede, autor je nastojao da uzdigne i uspostavi vertikalu srpske istorije u onim vekovima kad je to i sam narod činio u borbi sa silama nemerljivim. Ili da bar iskaže nešto od svojih ideja za ulazak u tu istoriju", zapisao je Samardžić u slovu na kraju knjige.
Interesantno je sa ove distance da su ove teme uopšte dospele u naučne zbornike na Zapadu; posle ratova 1990-ih u Jugoslaviji srpska nacionalna ideja je toliko prokažena, da je teško zamisliti da bi ovakav narativ dobio pozitivne recenzije i time preskočio cenzuru redakcija časopisa.
Kakav je to, onda, bio narativ? Pre svega, u ovom delu Samardžić je iskazao potrebu da istakne ključne ideje, prelomne tačke i glavne tokove srpske istorije na Balkanu. To se vidi i po naslovima njegovih eseja: "Tradicija i preobražaji Srba", "Epska vertikala u srpskoj istoriji", "Neugasiva kandila", "Istorija i pesma", "Sudbina jednog naroda: Srbi od XIV do XX veka" itd. Pronicljivi Predrag Palavestra će knjigu vrednovati visokom ocenom: "Ideje za srpsku istoriju pokazuju da je preispitivanje i problematizovanje istorijskog iskustva jednog naroda pogodan način obnove njegovog prigušenog i osporenog identiteta.
Istovremeno, to je i prirodan ljudski otpor totalitarnom izjednačavanju i brisanju svake posebnosti. Ideje za srpsku istoriju su ključ za upoznavanje srpskog naroda, potraga za osloncem koji je neophodan njegovom moralnom samopouzdanju i duhovnoj obnovi."
Ovakav pristup, do tada retko viđen u istoriografskoj praksi, a jedinstven u vremenu u kojem je Samardžić stvarao – uz to obojen rodoljubljem i jasnom privrženošću svom narodu u vremenu iskušenja, delovaće u vremenu još monolitnog komunizma kao grom iz vedra neba. Na neke zastrašujuće, za neke opominjuće. Do danas zato traju sporenja o njemu – manje o delu, a više o autoru – jednih koji ga vide kao "prefinjenog stilistu i autentičnog mislioca" i drugih, koji ocenjuju da je bio "osmanist zaražen velikosrpskim nacionalizmom".
Šta je to onda u knjizi, koja je bila prekretnica u njegovoj dotadašnjoj karijeri, napisao Radovan Samardžić, pa da kod do tada jedinstvenih poštovalaca izazove oprečne reakcije, čak i mržnju kod nekih koji su smatrali da je pre 1989. donosio vanredan naučni doprinos?
Pre svega, Ideje za srpsku istoriju pisane su iz jasne nacionalne perspektive. Onima koji su ranije uživali u njegovim radovima o istoriji Dubrovnika, a ujedno za sva zla u Jugoslaviji krivili velikosrpski nacionalizam, zasigurno je zazujalo u ušima kada su u novoj knjizi na prvoj stranici pročitali da je nad srpskim narodom u dva svetska rata u 20. veku počinjen genocid. Po nekim tvrdnjama, Samardžić je bio i prvi srpski istoričar koji je masovne zločine u NDH nazvao ovim imenom. Kada su pak na istom mestu pronašli i formulaciju da su Srbi "stari narod koji je u jugoistočnu Evropu došao pod svojim imenom", šok je mogao da bude kompletan.
Za one hrabrije, koji su se otisnuli u iščitavanje knjige, autor je izložio niz značajnih ideja: bukvalno svaka stranica nosila je inovativan pristup za čitanje i razumevanje nacionalne istorije. Ranije pokretač i jedan od urednika voluminozne Istorije srpskog naroda, Samardžić je nastupao u skladu sa svešću o policentričnosti, ali i integralizmu svog naroda, kao naučnik odbacujući sve do tada prisutne podele došle sa Avnojem.
Za njega, u 19. veku postojale su dve srpske države, Srbija i Crna Gora, kao i njihova težnja da se izvede oslobođenje i ujedinjenje čitavog srpskog naroda. Za takvo pregnuće ključno je bilo negovanje tradicije – a srpski narod je svoje srednjovekovne tradicije održao neposrednije od bilo kog drugog evropskog naroda. Srpska istorija bila je starija od Nemanjića i Kosova, ali su veliki skok i veliki podvig iz XIII-XIV veka zasenili i u kolektivnom pamćenju nadjačali sve prethodne epizode.
Predanje i epska vertikala obogaćivali su duhovnu kulturu i bili ona snaga koja je od viševekovnog roblja, kojem je najpre sačuvala vitalnost, od 1804. načinila i apostole prve nacionalne revolucije na Balkanu. Isticao je i da je od vremena gubljenja države u srednjem veku ulogu očuvanja nacionalnog identiteta preuzela crkva – pre svega Pećka patrijaršija za svog postojanja 1557-1766. godine.
Osmatrajući čitav srpski etnički prostor, ukazivao je da su još od ustanka u Banatu 1594, pa sve do Njegoša, duhovni vođi postali i politički. "Srpska crkva je bila smeli predvodnik narodnih pokreta", zaključuje, osvetljavajući ulogu i patrijarha Jovana u epohi Dugog i Gavrila tokom Kandijskog rata, i Arsenija (Čarnojevića i Jovanovića) u velikim seobama Srba.
Ono što se čini kao izuzetno važno, jeste njegova ideja isticanja kontinuiteta: srpska državnost u punom kapacitetu jeste nestala u poznom srednjem veku na prostoru ranijih prestonica, ali se državotvorna ideja prenosila i u druge krajeve kuda su se selili. Sa Kosova u Srpsku Vojvodinu, iz Šumadije u Srem, iz Pećke patrijaršije u Karlovačku mitropoliju. Tako su nevidljivim sponama bile povezane srpska prošlost i budućnost.
Akademik Samardžić nije srpski otpor turskom osvajaču predstavljao samo kroz Kosovsku bitku 1389, već kroz niz bojeva u više generacija, od 1371. do 1541. godine. Ključan momenat u ovoj borbi bio je podvig, koji je obezbedio besmrtnost i prisutnost u narodnoj tradiciji mnogim junacima; upravo on je i doprineo da se priča o junaštvu i žrtvi prepričava s kolena na koleno. Onamo gde podviga nije bilo, i gde se pod tuđinsku vlast padalo "šapatom", nije bilo moguće opevati ni bitku ni staru slavu – i upravo u tim krajevima nacionalno ime je u vekovima ropstva ubrzano bledelo.
Suprotno, onamo gde se pevalo i gde su uspomene na careve i kraljeve Nemanjiće i njihove naslednike bile žive i prisutne u svakodnevici Srba, ne samo da su bile umanjene šanse za preveravanje stanovništva, već je i borba za obnovu državnosti imala mnogo veće šanse za uspeh. A od vremena Karađorđa, jedne od centralnih ličnosti celokupne srpske istorije, nastao je i nov sloj narodnog pevanja i podviga za uzor novoj generaciji. Kako autor zapaža, "slaveći hajduke i uskoke, njemu toliko bliske, epski pevač je poručivao kako se i dalje bori i gine za ideju od Kosova preuzetu".
Upravo Radovan Samardžić je ukazao da je Kosovska ideja bila utkana i u same temelje Karađorđeve borbe, određujući joj, uz ubrzano građenje institucija, mogućnost da iz bune preraste u istinsku revoluciju.
Posebnu pažnju autor Ideja za srpsku istoriju posvetio je analizi uticaja velikih sila na oblikovanje politike na Balkanu kroz vekove, uz zaključak koji je 1989. zloslutno predviđao i sudbinu srpskog naroda u politički preoblikovanoj Evropi: "Jugoistočna Evropa nijednom nije bila zahvaćena razornom olujom međunarodnih sukoba, a da se Srbi, odista prvi, nisu upleli u te događaje." Ova knjiga još po nečem je velika i aktuelna: što uprkos jasnoj privrženosti svom narodu, ona stalno teži da se odmakne i od njegove romantizacije. Mesta kritike, ukazivanja na loše izbore i neuralgične tačke nacionalne istorije kod Samardžića su česta.
"Srbi su, nekad, poslednji prihvatili jugoslovensku ideju. Onda su je poslednji napustili. U nekadašnjoj Jugoslaviji, oni nisu formirali nijednu stranku pod svojim imenom i nisu stvorili nikakav nacionalni program. Nisu to učinili, iako su morali znati da im se priprema novo istrebljenje, samo mnogo bolje smišljeno i daleko svirepije."
Ovu ocenu istorik je zapravo napisao o Prvoj Jugoslaviji, ali bi se po mnogo čemu ona mogla primeniti i na 1980-e godine. Upravo zbog toga, njega nalazimo društveno i politički angažovanog – sve na polzi roda – nekako kao starog Marka Bloka u vihoru Drugog svetskog rata. Kako je u ratu pao Blok, pao je usred Odbrambeno-otadžbinske vojne i Samardžić, istina prirodnom smrću, ali prerano i sav izrešetan ranama svog naroda od Knina i zavičajne Hercegovine, preko rodnog Sarajeva, do na te patnje često bezdušnog i hladnog Beograda.
Radovan Samardžić je svoju akademsku karijeru započeo uz Jorja Tadića, Fernana Brodela i druga zvučna imena evropske i svetske istoriografije. Decenijama je istraživao i pisao o Dubrovniku i Mediteranu, o egzotičnim i inspirativnim epizodama iz istorije Osmanskog carstva, gde se pokazao kao vanredan naučnik, ali i stilista bez premca.
Da je ostao samo naučnik i u 1990-im izabrao da bude apatrid, verovatno bi ostao slavljen u svim bivšim jugoslovenskim republikama, a razni nastavljači stavljali bi tapiju na njegovo intelektualno nasleđe. Ali u sudbonosnim momentima, on je odabrao da služi svom narodu i posveti se proučavanju kontinuiteta u srpskoj istoriji i konstitutivnih ideja svog naroda – i posvetio se pisanju o Kosovu. Time je u svom vremenu glavu svesno stavio na panj mnogim akademskim glavosečama, ali i zadužio nova pokolenja.
Eto ideje, da i čitalac ovog kratkog teksta obavezno prostudira i Samardžićeve Ideje – i nadahne se za neka svoja pregnuća. Uz istorijsku literaturu, reći će Dučić, čovek nikada nije sam. Uvek je tu negde i nevidljivi oslonac njegovih blagočestivih careva i blagovernih carica.
