O groblju kućnih ljubimaca

Beograd, 2034. godine. Srpskom prestonicom hara ozbiljna banda otmičara, kojima je teško ući u trag i razbiti njihovu mrežu. Policija daje protivrečne i neprecizne izjave, jer se i oni prvi put suočavaju sa ovakvim problemom. Kriminalna grupa, koja ima svoje ogranke širom grada, unesrećila je mnoge porodice. Ali niko od do sada uhapšenih i osumnjičenih nema dosije: pre bi se reklo da su to bile bezopasne gradske dangube, koje su se s vremenom izveštile u krivičnim delima. Problem je taj što oni deluju na neuobičajen način, van ma koje ustaljene šeme, a meta su im – kuce i mace.

Vrše isključivo njihove otmice, koristeći nepažnju vlasnika koji ih šetaju bez odgovarajuće opreme i povodaca, a onda se javljaju kao "pošteni nalazači" i, znajući za slabost vlasnika na životinje koje doživljavaju članovima porodice, vrše tipičnu iznudu novca od unesrećenih porodica.

Tužni vlasnici bivaju prinuđeni da za svoje životinjice daju izdašne nagrade, a nekoliko uglednih porodica je nakon ovog stresa napustilo Beograd i povuklo se iz javnosti.

Isprva je delovalo kao da se zaista radi o uobičajenim pričama o nestanku ljubimaca, da bi se tek nakon nekoliko meseci ustanovilo da je broj takvih prijava enormno porastao. Građani su zabrinuti za svoje ljubimce i sve ređe ih izvode u šetnju, vršeći ujedno pritisak na vlasti da se banda otkrije i kazni drastičnim kaznama.

Otmičari kućnih ljubimaca pokazali su se kao izuzetno aktivni, posebno u zoni Starog Grada i Vračara, a tipičnim iznudama zarađivali su na mesečnom nivou i po nekoliko desetina hiljada evra. Na ruku im je išla činjenica da, iako se radi o pravim otmicama, ovakva dela nisu kažnjiva krivičnim zakonikom.

Istraga pokazuje da su oni slična dela prethodnih godina već činili po zemljama Zapadne Evrope, i da su svoje žrtve najpre nalazili po Nemačkoj, Švedskoj, zemljama Beneluksa. Sada se i jedan mladi beogradski književnik pročuo pišući roman o ovom problemu, ali vlasti strahuju da će mnogo medijske prašine koja se daje ovom fenomenu samo inspirisati nove zlikovce...

Kako stoje stvari, ovo ne bi morala da bude samo puka fikcija i lažna, iskarikirana vest. Kako je jedno istraživanje iz 2021. pokazalo, skoro 60% porodica u Srbiji imalo je jednog ili više kućnih ljubimaca, a taj procenat iz godine u godinu drastično raste. Prema izveštaju Evropske federacije za industriju hrane za kućne ljubimce, na nivou kontinenta broj ljubimaca je 2022/2023. porastao za 5,1%. Prema toj statistici, sada već tri četvrtine Srba neguje svoju živuljku, i to najčešće one tradicionalne, pse i mačke. Međutim, pored njih i tradicionalnih ljubimaca kao što su ribice, glodari, papagaji i kanarinci, sve češće se javljaju i egzotični: kornjače, vijetnamski prasci, činčile, čak i kameleoni i zmije. Svojevremeno je Beograđanka koja je u svom stanu negovala svinju Cicu delovala kao simpatična, ali pomalo nastrana, da bi danas njen slučaj u poređenju sa negovateljima pitona delovao kao sasvim bezazlen.

Srbi prate svetske trendove sa ljubimcima. Nisu prihvatili pomodnost kao u Velikoj Britaniji, da kao mezimce uzgajaju piliće, niti im još uvek, kao imućni Anglosaksonci, zaveštavaju imovinu testamentom. S druge strane, dominantno gaje pse, uz uočljive razlike u Beogradu i unutrašnjosti Srbije.

Dok se u Šumadiji i Pomoravlju neguju pre svega nemački ovčari i rotvajleri, u prestonici su u modi mali beli psi – bišoni i maltezeri. U prvom slučaju oni su uglavnom smešteni u dvorištu i imaju ulogu čuvara, u drugom su poput ukrasa i dele čitav životni prostor sa svojim domaćinima. Interesantan bi bio susret srpskih mladića iz 1990-ih i 2020-ih i njihov razgovor na temu pasa, budući da su se u tom periodu mahom gajili odbrambeni psi poput pitbula ili dobermana, dok su to danas pre svega psi za pratnju i razonodu, manje-više oni isti koji su popularni na Zapadu.

Za svega tridesetak godina desilo se i nešto što je pre bilo nemoguće videti, a to je da ponosni muški vlasnici šetaju čivave, pudle ili bišone, ranije svojstvene nežnijem polu.

Sa svim tim pomeranjima, u godinama za nama desila se još jedna krupna promena, uz uvođenje parkova za životinje, životinjskih salona za lepote i modnih kuća, takozvanih pet-frendli objekata itd. Potpisnik ovih redova jednom je po kiši uleteo u prvi frizerski salon na Novom Beogradu i doživeo čudnu diskriminaciju: rečeno mu je da je salon namenjen isključivo kucama i macama.

Dobro upućeni kažu da u Beogradu postoji nekoliko stacionara, u kojima vlasnici dubokog džepa mogu svoje ljubimce da dovode na negu koja se smatra za luksuz čak i za ljude. 

Da se razumemo, ne postoji problem u držanju kućnih ljubimaca. U svim mejnstrim vodičima za život po pitanju njih navodi se da su oni tu da vlasnike "učine srećnim, poprave raspoloženje, pozitivno utiču na smanjenje stresa i na mentalno i fizičko zdravlje". Lično sam ubeđen da je sve navedeno tačno, a da ljubimci poseduju još čitavu lepezu razloga koje naš život čine ispunjenijim i lepšim. Neretko i psihijatri savetuju usamljenim ili depresivnim osobama na dobave ljubimca, i kažu da su efekti vrlo pozitivni.

Konačno, i pravoslavna crkva, pored svog jasnog odnosa prema životinjama i savremenom pitanju ljubimaca, smatra da je humani tretman prema njima deo naše hrišćanske odgovornosti prema okolini.

Problem je u tome što se funkcija ljubimca promenila. I to u meri da ponekad, dok gledate gazde kako šetaju svoje nakinđurene i reklo bi se osobene ljubimce po ulici, postavljate sebi pitanje ko tu zapravo koga šeta, i ko je kome ljubimac. Nežnost prema životinjici koju smo prisvojili nužno ne znači i da smo dobri ljudi, kako se to često nameće, već postoji opasnost da u isto vreme dok smo pažljivi prema njoj, umemo da budemo u najmanju ruku neosetljivi za stradanje bližnjeg čoveka.

"Imati pse umesto dece oduzima ljudskost", zavapio je pre dve godine rimski papa Franja, što je naišlo na mnogo oštrih komentara u javnosti. Da se radi o dva spojena procesa, nedavno je ukazao i predsednik Srbije, koji je prateći demografske trendove ocenio da Beograd karakteriše izrazito loš prirodni priraštaj, a da se u njemu po tom pitanju posebno negativno izdvaja opština Vračar.

Dok je govorio o tome da materijalne blagodati uglavnom ne doprinose pozitivnom priraštaju (naprotiv), predsednik je s tim doveo u vezu i pitanje ljubimaca: "Nemojte da više volimo pse i mačke od dece, bez dece nećemo imati budućnost." Kao legitimno pitanje iz svega izrečenog nameće sledeće: da li nam ljubimci postepeno zamenjuju članove porodice?

Dok individualno razmišljamo o tom pitanju – možda i opasnosti, ma koliko benignoj, ali očigledno organski povezanoj sa vrednostima Vrlog novog sveta  – stiže nam vest da se u Beogradu uređuje i od ovog meseca otvara prvo državno groblje kućnih ljubimaca.

U javnosti se već govori o "dostojnim sahranama" životinja, "pomenima" uz paljenje sveća i vence/suze, "spomenicima i nadgrobnim obeležjima", "aleji sećanja" gde će biti posipan pepeo kremiranih kućnih ljubimaca, čak i da se otvara mogućnost izgradnje "komemorativnog centra, kapele i verskog objekta"?

Za ove potrebe, promenjen je i statut JKP "Pogrebne usluge", koje će ubuduće voditi brigu i o ovim poslovima. Navodno, ovo je samo početak izgradnje sličnih grobalja i institucija u Beogradu. Kao država sa kojom se identifikujemo navodi se Italija, "gde se u pojedinim delovima zemlje već neko vreme omogućava zajednički ukop vlasnika i ljubimca".

Interesantno, u ovim bizarnim detaljima, gradska vlast ima podršku inače nenaklonjenih liberalnih medija, očigledno sa idejom da je ovo korak koji doprinosi da Beograd "bude svet".

Možda je, mimo tog ludila, neko sistemsko rešenje i bolje od dosadašnjih divljih grobalja, poput onog u Miljačkovačkoj šumi, koje izgleda kao replika onog iz romana Stivena Kinga i njegove ekranizovane verzije. Tu su i spomenici i fotografije i epitafi o ljubimcima, kao da se radi o najbližim srodnicima. Čak uređenim sa više ukusa i pijeteta, s obzirom da znamo u kakvom su stanju groblja u Srbiji, pa čak i spomenici nekih od najdičnijih Srba svog vremena.

To je, ipak, posebna tema. Kao i ona, kako se staramo do najsitnijeg detalja kako da obavimo ukop voljene životinje, a predačka groblja širom Kosova ćutke prepuštamo neprijatelju.