Openhajmer ili: kako smo naučili da brinemo i prestali da volimo bombu

Iako je na bioskopskim blagajnama ostao u senci džinovske Barbike, biografski film Kristofera Nolana o "ocu atomske bombe" – američkom fizičaru Džeju Robertu Openhajmeru – nesumnjivo je jedan od filmova koji će obeležiti 2023. godinu. Nevezano za solidan scenario, briljantnu glumačku postavu, Nolanovo karakteristično nelinearno pripovedanje i još karakterističnije raskošnu fotografiju, film o američkom "Projektu Menhetn" i političkom progonu kome je bio izložen njegov rukovodilac, došao je u bioskope u verovatno najboljem mogućem trenutku.

Hladnoratovska retorika i ikonografija ponovo je na ceni, a čitav niz javnih delatnika ukazuje da se svet nije nalazio bliže ivici nuklearnog rata još od Kubanske krize. Samo za dve nedelje otkako je Nolanov Openhajmer stigao u bioskope mogli smo čuti Dmitrija Medvedeva, potpredsednika Saveta bezbednosti Ruske Federacije, kako tvrdi da eskalacija ukrajinskog konflikta na teritoriji Rusije nužno vodi nuklearnoj odmazdi, dok je državni sekretar SAD Entoni Blinken utešio globalnu javnost tvrdnjom da "pretnja nuklearnog rata ne prestavlja veću opasnost od klimatskih promena".

Drugim rečima, globalni nuklearni konflikt je na stolu i, mada izgleda da niko preterano ne veruje u njegovu mogućnost, danas ga je kudikamo teže isključiti nego pre dve ili tri godine. I upravo u takvom trenutku u bioskopima se pojavljuje film koji intelektualno pošteno i istorijski verno prikazuje američki atomski program i početak trke u naoružavanju, bez relativizacija i pranja ruku, uobičajenih u američkoj javnosti kad god se potegne delikatna tema Hirošime i Nagasakija.

I ne samo to. "Openhajmer" pomera kadar sa griže savesti koju je osećao naučnik koji je omogućio SAD da naprave atomsku bombu na lakoću sa kojom je to oružje prihvaćeno kao samo još jedna igračka u arsenalu koji je Amerika spremna da upotrebi kako bi ostvarila svoje geopolitičke interese.

Imajući u vidu antirusku histeriju koja vlada na Zapadu, od filma koji se bavi prvim danima Hladnog rata mogle su se očekivati i relativizacije odgovornosti Vašingtona za pojedinačno najmasovnije ratne zločine Drugog svetskog rata, kao i neka vrsta izjednačavanja "sovjetske pretnje" sa "nacističkom", što je bezmalo zvanična politika Amerike i njenih evropskih satelita danas. Umesto toga, Nolan nam je dao film u čijem je fokusu atmosfera paranoje i histerije u eri Makartijevog "Lova na veštice", prinevši – namerno ili ne – ogledalo aktuelnoj američkoj administraciji, u velikoj meri "resetovanoj na fabrička podešavanja" iz pedesetih godina prošlog veka.

To ne znači da je film apolitičan, naprotiv – njegova političnost je jednostavno kompleksnija nego što bi se to moglo očekivati od priče iz doba kada je crno-beli pogled na svet bio norma.

Klasična Nolanova kinematografija

Gledano čisto estetski, Openhajmer je klasičan nolanovski film. On pleni i zasenjuje publiku svojom besprekornom fotografijom i glumačkim bravurama, pretenciozno joj zaokupljajući pažnju nelinearnim pripovedanjem koje običnu i u najvećoj meri naširoko poznatu biografiju pretvara u špijunsku dramu. Ali, kao i obično kod ovog reditelja, ispod ovog sloja tehničke izvanrednosti i autorske pretencioznosti stoji priča u najmanju ruku praznjikava, a na momente čak i dosadna.

Openhajmer nam stiže u bioskope otprilike u isto vreme kada je RTS najavio da odustaje od svoje (relativno) visokobudžetne biografske serije u Mihajlu Pupinu.

RT Balkan potvrđuje: Pupin i Tesla nikada nisu bili u svađi

Mada životne priče dvojice naučnika ne liče previše jedna na drugu, osim činjenice da su obojica pomagala svoj narod zahvaćen vihorom svetskog rata koji divlja u Evropi i mogla da ostvare određeni uticaj na američke predsednike koji su definisali posleratnu kartu Evrope, stiče se utisak da bi Nolanov film profitirao od malo konvencionalne RTS mudrosti, u smislu da bi, verovatno, dobio na kvalitetu da je snimljen kao serija. Istovremeno, teško je oteti se utisku da bi, recimo, Zdravko Šotra mogao da snimi upečatljiviju kostimiranu dramu kada bi mu neko dao odgovarajuće resurse i budžet od sto miliona dolara. O Savi Mrmku ili Đorđu Kadijeviću da i ne govorimo.

Zaista, film traje dugo, a za to vreme neravnomerno održava dramski naboj radnje. Dok u nekim scenama dijalozi deluju toliko usiljeno i grozničavo kao da su pisani za japanski anime, u nekim drugim je radnja nepotrebno razvučena i ostavlja publiku ravnodušnom.

Osnovni zaplet filma, koji se tiče kampanje perfidno vođene protiv Openhajmera pod palicom predsednika Komisije za atomsku energiju SAD Luisa Strosa, deluje forsirano i nedovoljno motiviše publiku, pogotovo kada se taj deo filma uporedi sa epskim prikazima nuklearne probe u Los Alamosu.

Komunizam, moral i neobični slučaj holivudske levice

Kada se ostave po strani potresni vizuali i pojedinačni blesci genijalnosti glumačke ekipe, Openhajmer zbunjuje publiku koja očekuje da će gledati dramu o moralnim kolebanjima glavnog junaka, a u stvari dobija dramu o poniženjima kojima je bio izložen za vreme Makartija, kada je bio primoran da dokazuje svoj patriotizam pred krajnje zlonamernom ad hoc komisijom koja ga je sumnjičila da je tajne podatke o američkom atomskom programu prosleđivao Rusima.

Ova drama možda deluje ubedljivo američkoj publici, ali Srbima je u najmanju ruku bizarna.

Senka sumnje na Openhajmera pada zbog njegovih ekstenzivnih veza sa američkim komunistima i otvorene podrške republikancima u Španskom građanskom ratu. Ako današnja srpska publika i ima određene rezerve prema komunistima, nema nikakve sumnje da optužbe za špijuniranje za račun SSSR, a pogotovo (implicirano) nastojanje da se Sovjetima omogući da i sami dođu do nuklearnog oružja, nisu nešto što srpska publika smatra moralno problematičnim. Naprotiv.

Ako je nešto u ovom filmu zaista autentično i novo, onda je to intelektualno poštenje sa kojim se kroz glavnog lika ukršta amoralnost američkog patriotizma iz Drugog svetskog rata sa moralnošću insistiranja na neširenju nuklearnog naoružanja. Openhajmerova pozicija u filmu je nedosledna i Nolan to jasno podvlači – glavni junak u filmu (sjajno ga igra Silijan Marfi) istovremeno bez previše negodovanja učestvuje u raspravi oko izbora mete za bacanje prve bombe na Japan i drži govor u kome "žali što bombu nisu mogli da upotrebe u Nemačkoj", da bi kasnije nastupao protiv razvoja termohidrogenskog naoružanja i lamentirao nad apokaliptičnim perspektivama nove trke u naoružanju.

Ovde treba podvući neobičnu interakciju između arhivske građe na kojoj se zasniva film, i koja nesumnjivo pripada četrdesetim i pedesetim godinama prošlog veka, i pripovedačke perspektive modernog Holivuda, čija levičarska ideologija oseća potrebu da američki državni sistem raskrinka kao agresivan, paternalistički i fašisoidan.

Rezultat je film koji vizualno podseća na nešto što je snimano u hladnoratovskom Holivudu, ali što ima snažan levičarski naboj fokusiran na šikaniranje i progon osumnjičenih "komunista". Tako današnji "levičarski" Holivud, nastojeći u izvesnoj meri da i sam okaje grehe što je pre pola veka učestvovao u "hajci na komuniste", čija je žrtva delimično bio i Openhajmer, stvara film koji nehotice raskrinkava licemerni odnos SAD prema svojim saveznicima, a zatim rivalima iz SSSR. I mada autori filma strogo vode računa da razgraniče "idealistične američke levičare" od "ruskih agenata", rezultat je jedan duboko autorefleksivan i samokritičan film koji u zlatno doba američkog filma jednostavno ne bi prošao cenzuru.

Udbaško isleđivanje i duh vremena

Nehotice ili ne, Nolan nam kudikamo ubedljivije slika atmosferu paranoje i pervertiranje patriotskih osećanja Amerikanaca nego što nam omogućava da ozbiljno zagrebemo problem nuklearnog oružja kao takvog. To je ono što je najzanimljivije kod Openhajmera – specifičan splet političkih okolnosti u modernom traljavom Holivudu doveo je do objektivnije slike Amerike četrdesetih i pedesetih godina nego što bismo mogli da dobijemo od nesporno jače kinematografije koju je Amerika imala na raspolaganju u to vreme. Ta slika kudikamo više odgovara srpskim nego američkim predstavama o Sjedinjenim Državama tog vremena.

To se lepo može ilustrovati na planu apologetike upotrebe atomskih bombi u Japanu – u filmu se nesumnjivo mogu čuti poznati argumenti da su "time spaseni nebrojeni životi" koji bi "stradali u produženom ratu", ili još nategnutije tvrdnje da je "upečatljivom demonstracijom razorne moći Bombe umanjena mogućnost da se ona počne koristiti masovno", ali njih po pravilu iznose osobe koje su moralno kompromitovane i to čine, u dramskom smislu, veoma neubedljivo.

Pogotovo srpskom uhu kudikamo ubedljivije zvuče argumenti da i Rusi treba da dobiju nuklearno oružje kako bi se stvorila protivteža američkoj hegemoniji od bilo kakve brige da "američke državne tajne ne padnu u ruke komunjara".

Tako, umesto očekivane relativizacije zločina u Hirošimi i Nagasakiju, dobijamo relativizaciju samorazumljive američke pozicije kao "dobrih momaka" i "zaštitnika slobode i demokratije".

Američki državni aparat u filmu je prikazan kao amoralan, demonski pragmatičan i nehuman, a isledničke metode Makartijevih komisija asociraju upravo na onu vrstu "udbaške" bahatosti i nečovečnosti po kojoj su bili ozloglašeni sovjetski ili jugoslovenski komunisti. Scena u kojoj američki činovnik skida Kjoto sa spiska za bombardovanje "zato što je tamo bio na medenom mesecu" bez sumnje može ući u filmske antologije, dok je legendarni Gari Oldman u petominutnoj epizodi Harija Trumana prikazao kao oličenje arentovske "banalnosti zla", ogadivši instituciju američkog predsednika više od bilo kakve sovjetske ili kineske propagande.

Amerika i dalje bolje kritikuje sebe nego što to rade drugi

Ako je ovaj film po nečemu velik, onda je to svakako nastavljanje pomalo zaboravljene (i često zapostavljane) holivudske tradicije da se Amerika ne samo veliča, već i kritikuje.

Na svim meridijanima sveta klasični američki filmovi poput Apokalipse danas, Taksiste, ili Doktora Strejndžlava dan-danas se citiraju kao kudikamo ubedljivije kritike američke politike od bilo čega što su izbacili agitpropovski komiteti američkih suparnika. I dok je američka industrija zabave u velikoj meri izgubila ovu oštricu, povremeno nas iznenadi film koji posrnulog globalnog hegemona prikazuje u većoj meri onakvim kakvim ga mi vidimo, nego kakvim bi on sebe želeo da vidi.

Nolanov film nam tako prikazuje Ameriku koja grubo manipuliše patriotskim i moralnim osećanjima svojih građana da bi povećala svoju geopolitičku moć, koja nepodobne građane maltretira, ponižava, a po potrebi i uklanja i muči, koja ne preže ni od čega da ostvari svoje političke ciljeve i koja čak i ne oseća potrebu da bilo koga ubedi da ima neku vrstu zadrške po pitanjima kao što je upotreba oružja masovnog uništenja. U pitanju je Amerika koja totalno uništenje Hirošime i Nagasakija prati uz slavlje i vatromet, koja se smeje nad "ljudskim pravima i slobodama" svojih građana koji su iz bilo kog razloga politički nepodobni i za koju je jedino ubedljivo objašnjenje zašto bi se neko protivio razvoju termohidrogenskog oružja – da je ruski špijun.

Ispod svoje bleštave fotografije i bravurozne glume Openhajmer nam šalje jednostavnu poruku: atomsko oružje je strašno, ali ljudi koji su spremni da ga upotrebe su još strašniji. Takve ljude treba prepoznati i treba ih se čuvati više od samih interkontinentalnih balističkih raketa. Takvih ljudi ima na sve strane, ali najopasniji od njih su oni koji sede u – Ovalnom kabinetu.

U svojoj kritici američke krvožednosti i volje za moć po svaku cenu Nolan ne dobacuje do urnebesne genijalnosti Kjubrikovog Doktora Strejndžlava, ali svakako pomaže da se donekle baci svetlo na vreme koje je taj legendarni film izrodilo.