Plavooki samuraj, antička tragedija kakvu niste gledali: Srpstvo je jako u Edo Japanu
I Srbi su danas nekakvi "plavooki samuraji" – narod koji čuva svoje tradicije, epsko predanje i veru najbolje kako ume, iako je već odavno kontaminiran kulturom, vrednostima i ikonografijom globalnih kolonizatora i toga se ni najmanje ne stidi
"Netfliksova" animirana serija "Plavooki samuraj" (Blue Eye Samurai) na prvi pogled izgleda kao da je onaj čuveni anime segment iz Tarantinovog "Kill Bill" (o detinjstvu šefice klana jakuza O-Ren Iši) pretvoren u serijal od osam epizoda i smešten u japanski Edo period. Da ovaj serijal nije bio ništa više od toga – i to bi bilo dovoljno. Ispostavilo se, međutim, da je u pitanju nešto više od intrigantne priče o časti i osveti spakovane u raskošnu animaciju, nešto što – bez preterivanja – nije nikada viđeno na televiziji.
Radnja serije se događa na početku 17. veka, kada je šogunat Tokugava uveo u praksu čuvenu politiku izolacije japanskih ostrva – sakoku – zabranivši (uz par slavnih izuzetaka) strancima da kroče nogom na japanska ostrva, a Japancima da napuštaju svoju zemlju. Dekadentna faza ovog perioda koji je trajao dva i po veka, neslavno okončana nasilnim razbijanjem trgovinske blokade kanonadom sa "crnih brodova" američkog komodora Metjua Perija i agresivnom modernizacijom Meiđi restauracije, često je tematizovana u popularnoj kulturi, a srpska publika je verovatno najbolje upoznata sa kultnim filmom "Poslednji samuraj" Edvarda Zvika iz 2003. godine.
"Plavooki samuraj", međutim, bavi se periodom koji je znatno slabije poznat van japanske kulture, ali koji u sebi nosi slične elemente prelaza epoha kao i pozni 19. vek. Evropljani – prepoznati kao "demonska bića svetlih očiju" koja sa svojom robom donose kulturnu propast, dekadenciju i ropstvo – nominalno su proterani iz Japana, ali ni oni, ni njihovi trgovinski partneri na ostrvima nisu spremni da se olako pomire sa gubitkom prilike za profit. Sa druge strane, Japanci koji su "opoganjeni" dodirom strane demonske rase – poput dece iz mešovitih brakova koja na sebi nose vidljive tragove strane krvi – poput svetlih očiju – izloženi su maltretiranju, ostrakizaciji i linču, sve to u vreme feudalnog društvenog poretka koji strogo insistira da niko ne sme da "napušta svoje mesto" na socijalnoj lestvici, po kojoj je kretanje dozvoljeno samo meritokratskoj, ratničkoj kasti samuraja.
Subverzija vouk tematike
Na prvi pogled, priča "Plavookog samuraja" predstavlja savršenu temu za "Netfliks", ozloglašen po forsiranju politički korektne agende u svojim programima na istorijske teme. Ne samo da je glavni junak ove priče rasni mešanac, koga plave oči automatski čine "čudovištem demonske krvi" i izgnanikom, nego je u pitanju i žena – koja bi u japanskom feudalnom društvu, čak i kad bi bila rođena u bogatoj i uticajnoj porodici – bila osuđena na život koji se po savremenim standardima praktično ne razlikuje kod kućnog ropstva. Autori serije imaju beskrajno mnogo prilika za jeftine udarce protiv "rasizma i patrijarhata", a moderan, dinamičan tempo radnje, kao i glumci koji govore na američkom engleskom jeziku, deluju kao da vode priču u smeru "emancipacije pripadnice potlačene rodne i rasne grupe od šovinističkog i patrijarhalnog društva koje je ugnjetava". Imajući u vidu "Netfliksov" minuli rad, publici se mogu oprostiti takva očekivanja.
"Plavooki samuraj", međutim, jednostavno nije takva priča. Njegova radnja se događa u istorijskom periodu koji ima svoja društvena pravila i vrednosti unutar kojih pripadnici svih socijalnih grupa pronalaze svoj specifični prostor za delovanje. Štaviše, svi glavni likovi u seriji predstavljaju subverziju modernih predrasuda o tradicionalnim zajednicama. Tu pre svega privlači pažnju Akemi – ćerka i naslednica skorojevićkog samurajskog klana koji želi da se orodi sa "starom aristokratijom" – koja na scenu stupa kao klasična moderna Diznijeva princeza ("hoće da živi svoj život" i da bude "slobodna da radi šta hoće i voli koga hoće"), da bi kroz priču izrasla u veštog političkog manipulatora i makijavelistu kome bi pozavidela i kraljica Sersei u trenucima naročitog nadahnuća. Bogalj Ringo – možda i najupečatljivija figura cele serije – pokazuje da čak i najstrašniji hendikep ne može da spreči predanog Japanca da stremi izvanrednosti u delatnosti kojom je odlučio da se bavi. Mladi i ambiciozni samuraj Taigen otkriva da plemenitost nije nešto što može prosto da se stekne mačem, i da "čak i loš čovek može da postane veliki čovek" – ako je to ono što hoće. Stari, slepi kovač predstavlja klasičnu patrijarhalnu figuru mentora i učitelja kakve moderni Holivud prezire i uništava na svakom koraku, potencirajući svojim slepilom osnovnu premisu serije da izvanrednost i herojstvo nije nešto što može biti sputano pojavnim osobinama kao što su pol i boja očiju.
Najzad, heroina serije, Mizu, japanska virdžina na putu osvete, predstavlja lika kakav televizijska drama praktično nije videla mimo ekranizacija antičkih grčkih tragedija. Na prvi pogled agresivnija i prljavija verzija kineske ratnice Mulan, ona istovremeno iskače iz konteksta tradicionalne priče o "ženi u muškoj ulozi" i razbija u paramparčad (preciznije – disektira samurajskom katanom) moderni narativ o potlačenoj ženi u muškom svetu.
Kao siroče i hafu (tj. "polutan"), Mizu nema ulogu koju može legitimno da igra u japanskom društvu i za svoju sudbinu krivi "belog demona" koji ju je stvorio – svog nepoznatog oca Evropljanina.
Da bi uopšte mogla da dođe u poziciju da svoju osvetu sprovede u delo, ona skriva svoje oči iza tamnih naočara i izigrava dečaka kako bi našla posao kao kovački šegrt, gde dobija priliku da izuči zanat pravljenja, ali i rukovanja mačem. Istovremeno, teško detinjstvo i mladost provedena u fizičkom radu daje joj upadljivu fizičku prednost u odnosu na razmaženu i uveliko dekadentnu samurajsku decu.
Čast, sudbina i krvna osveta
Motivacija glavne junakinje u njenom osvetničkom pohodu na grupu korumpiranih japanskih aristokrata koji tajno sarađuju sa Evropljanima ispostavlja se kao kudikamo kompleksnija i zanimljivija priča od zapadnjacima intuitivno razumljive žeđi za osvetom. Mizu, doduše, zaista želi osvetu, ali u toku priče nije jasno protiv koga, niti zašto. Ona, naizgled, nema nikakvu potrebu da se bori protiv društvenog sistema koji ju je tako okrutno izopštio i marginalizovao. Umesto toga, ona je fiksirana na pronalaženja belca koji je oskrnavio njenu majku, i koji je samim tim od nje napravio – čudovište. Saživljena sa ulogom demona koju joj je društvo dodelilo, ona naizgled nastoji da u traganju za svojim belim ocem ispuni svoju sudbinu i tako ispravi bezakonje koje je dovelo do – njenog vlastitog začeća.
Drugim rečima, nije u pitanju priča – niti je u pitanju lik – kakve često možemo videti na televiziji, ali ih lako možemo naći u antičkim tragedijama.
"Plavooki samuraj" podseća upravo na dela Euripida ili Sofokla, baš kao što referira i na mračnije Šekspirove tragedije koje su, uzgred budi rečeno, pisane otprilike u vreme kada se radnja serije odigrava. I mada u ovoj priči nema božanstava, zlikovci (a često i heroji) odišu demonskim mrakom, podsećajući istovremeno na antičke heroje koji vlastitom izvanrednošću raskivaju lance koji ih vezuju za uloge koje su im dodeljene "u prirodnom toku stvari". A to raskivanje ih baca u hibris, povlačeći sve posledice koje u takvim slučajevima predviđa klasična helenska mitologija.
Zapadni kolonijalizam iz srpske vizure
Ako je "Plavooki samuraj" poslastica za globalnu publiku, za koju samurajska etika i estetika tradicionalnog Japana predstavljaju lako prepoznatljive veličine, ona je utoliko bliža i zanimljivija Srbima, koji na svoju fascinaciju Japanom pakuju vlastitu herojsku epiku i antikolonijalni sentiment, a koji takođe imaju intuitivno razumevanje za kulturu "tradicionalnog monarhizma koji je izgubio sukob sa dehumanizujućim tehnološkim progresom da bi danas bio prokazan kao nazadan i zao". Prostije rečeno, Srbi imaju slabost prema viteškim kulturama prošlosti koje se istorijski nisu najbolje snašle u kontaktu sa "modernim vrednostima", kao što mogu da se identifikuju sa neuspesima i posrtanjima koje jedna ratnička, tradicionalna kultura može da ispolji u neravnopravnoj borbi za svoje mesto pod suncem.
Stoga je u ovoj seriji srpskoj publici naročito upečatljiva slika evropskih kolonijalista, koja možda objektivno i predstavlja anahronizam. Tu je pre svega reč o mefistofelovskoj figuri glavnog negativca, britanskog trgovca oružjem Abidže Faulera. U jednoj od upečatljivijih scena serije, Fauler se zavreničkim, šekspirovskim monologom obraća Hristu u kapeli koju su mu prilježni Japanci izgradili u njegovoj "skrivenoj tvrđavi", podsećajući u svom odbacivanju vere zarad moći i novca na Velikog inkvizitora Dostojevskog.
U toj sceni Fauler otelovljuje demonsku prirodu zapadnjačkog kolonijalnog merkantilizma koji je organski prezren među tradicionalnim Srbima. On je dekadentan, razvratan, ciničan, i koruptivan po sve što dotakne. Njegova potreba za nametanjem vlastite političke moći u japanskom društvu koje je, iz njegove vizure, već "kupljeno i plaćeno" upečatljivo oslikava zapadnjačku aksiologiju novca koju su Srbi uvek doživljavali kao nešto nečasno, štetno i društveno korozivno.
Najzad, kada Fauler kaže "niko ne ubija bolje od Britanaca, to nam je glavni izvozni artikal", u Americi to budi asocijacije na davno minula vremena licemernih puritanskih naseljenika i kolonijalnih poreza koji su izazvali Američku revoluciju, ali Srbe to asocira na politiku koja se na Balkanu nastavlja praktično na naše oči. Dok Amerikanci u Fauleru vide samo žanrovsku karikaturu, Srbi u njemu vide – američkog ambasadora od krvi i mesa.
Srpska kultura na međi civilizacija
"Plavooki samuraj" predstavlja upravo onu vrstu tradicionalne globalne kinematografije na kojoj su u uslovima Hladnog rata odrastale čitave generacije Srba, a na koju su nadovezali svoj vlastiti antikolonijalni i antiimperijalni nacionalni sentiment. Srpska kultura, večito na međi civilizacija i epoha, nikada nije bila konzervativna u smislu koji joj nameću moderni zapadni desničari. U trenucima najvećih nacionalnih uzleta, Srpstvo je – držeći se čvrsto Kosovskog zaveta i konstitutivnog mita o Izgubljenom carstvu – bilo otvoreno za ljude drugih vera, narodnosti, pa i rasa, na način koji je u većini modernih zapadnih zemalja vekovima bio nezamisliv. U pitanju je hibridna kultura koja ne samo da je iznedrila vitešku figuru Banović Strahinje, nego je u svojoj (nemitološkoj) povesti imala prostora za klasične heroine poput Čučuk-Stane, Milunke Savić ili Lepe Radić.
Srbi, stoga, nemaju ništa protiv jakih žena, baš kao što u principu zdušno podržavaju principe dekolonizacije i emancipacije potlačenih naroda sveta – počev, naravno, od našeg malog kutka Evrope. Srpska "konzervativnost" izlazi na površinu kada nam feminizam i dekolonizacija dolaze u zemlju iz istih kuhinja iz kojih nam je pre nekoliko decenija dolazio "toksični patrijarhat", a dan-danas – kolonizacija.
Uostalom, i Srbi su danas nekakvi "plavooki samuraji" – narod koji čuva svoje tradicije, epsko predanje i veru najbolje kako ume, iako je već odavno kontaminiran kulturom, vrednostima i ikonografijom globalnih kolonizatora i toga se ni najmanje ne stidi. To što nam je sa strane nametnuta odeća koju nosimo, muzika koju slušamo i filmovi koje gledamo, ne sprečava nas da od svoje kulture tražimo onu istu moralnu vertikalu slobode, samosvojnosti, i otpora okupatoru koju nam je oduvek pružala. I ako ne možemo da je nađemo u srpskim filmovima, serijama i romanima, naći ćemo je u antičkim tragedijama, Šekspirovim dramama i – animiranim filmovima o Edo Japanu.
