Druga sezona "Točka vremena" – kako snimati epiku u društvu koje ne razume ni istoriju

Druga sezona "Amazonove" epskofantastične serije "Točak vremena" u odnosu na prvu je snimana "u zavetrini", budući da su na seriju u velikoj meri zaboravili i razočarani ljubitelji originalnog serijala knjiga Roberta Džordana (koji su je "otpisali kao negledljivu") i holivudski politički cenzori (koji su štiklirali sve neophodne "žetone" rasnog, rodnog, i seksualnog diverziteta), tako da su autori imali priliku da odahnu i da prosto počnu da pričaju priču koju su odličili da ekranizuju. Nezaobilazno „voukovsko“ signaliziranje vrline je i dalje tu, ali ne služi ničemu. A serija je najzad prodisala, omogućivši džordanovskoj epici da zasija u punom sjaju.

Kada je prva sezona "Točka vremena" izašla, svet je bio opsednut traganjem za novom "Igrom prestola". Bila je upražnjena rupa na mestu koje je popunjavala visokobudžetna kostimirana drama utemeljena na modernom književnom predlošku o čijoj svakoj epizodi je pričala cela planeta.

Točak je ovu zamku uspešno izbegao, stoički prošavši kroz toplog zeca koji mu je priredila razočarana publika koja je, opet, svoja nemoguća očekivanja gradila decenijama. Druga sezona nije tu da napravi planetarni fenomen koji će degradirati u visokobudžetnu srednjevekovnu "Dinastiju" koju će gledati svi, ali čija će zanimljivost padati obrnuto proporcionalno rastu njene popularnosti.

Umesto toga, ona je tu da ispriča jednu dobru priču.

Kondenzovana visoka drama

Druga sezona brzo povezuje rasparene niti koje je iza sebe ostavilo finale prethodne. Glavni likovi se vraćaju u kolosek svojih osnovnih pripovedačkih lukova, iako je radnja i dalje kondenzovana, a razvoj likova unekoliko ubrzan. Ali sva ključna mesta Džordanove sage su tu – borba sa sudbinom, izrastanje običnih ljudi u legendarne figure i pustoš koju iza sebe uvek ostavlja neumoljivi točak istorije.

Gledajući brižljivo šivene kostime i "opipljivu", često kamernu scenografiju, kojom ne dominiraju specijalni efekti i koja podseća na stare ekranizacije srednjevekovnih romansi koje izgledaju "jeftino" u poređenju sa modernim produkcijama, ali u koje je uloženo kudikamo više umetničkog truda i ljubavi, teško je poverovati da iza ove serija stoji ista kuća koja je pre godinu dana onako skandalozno promašila poentu Tolkinove mitologije u Prstenovima moći.

Scenario kudikamo više pleni svojom dramom, nego dešavanjima, koja su opsesija modernih televizijskih producenata. Ovo u velikoj meri odgovara sanjivom tempu Džordanovih knjiga, koji svakako nije epski pesnik poput Tolkina, ali nije ni dekonstruktor i mitofob poput Martina ili, nedajbože, Džoa Aberkrombija.

Jedna od čestih zamerki na prvu sezonu bila je karikaturalna feministička slika Aes Sedai – pseudoreligijske kabale veštica koje u Džordanovom svetu predestavljaju presek Vatikana i Delfijskog proročišta, a njihov prestoni grad – Tar Valon – neku vrstu Carigrada.

Iako je pitanje koliko su ove moderne feminističke interpretacije bile zlonamerno učitane, sve se nivelisalo u drugoj sezoni, u kojoj na scenu stupa okupatorska Seančanska imperija, koja Aes Sedai (u njihovom jeziku damane, "okovana") tretiraju kao životinje i vode na uzicama. Scene u kojima jedna od glavnih junakinja – akolit Egvena al Ver – pada u ruke seančanskih porobljivača i prolazi kroz psihičku torturu koja treba da je slomi i pretvori u pokornu robinju predstavlja jedan od većih dramskih uzleta televizije našeg vremena i ostavlja u senci čak i sadističke scene iz Igre prestola, kada Remzi Bolton muči Teona Grejdžoja.

Večno vraćanje Šekspiru, ili o istoričnosti epike

Nove epizode "Točka vremena" u većoj meri podsećaju na neprevaziđeni Ha-be-oov Rim nego na konkretna ostvarenja epskofantastičnog žanra. Likovi jesu zarobljeni između čekića i nakovnja istorijskih događaja, ali su istovremeno (u istoriografiji danas prezrene i odbačene) "velike ličnosti" koje imaju dovoljno snage, harizme i političke moći da "pomeraju figure na tabli".

Radnja u sebi ima elemente intrige, špijunske drame i političkog trilera, ali se u najvećoj meri fokusira na psihološki razvoj junaka, koji treba da se pomire sa sudbinom koja im je dodeljena, ali i da "popune vlastite čizme". Serija ubedljivo pogađa lančane reakcije koje se nastupaju kada se Istorijska Ličnost otrgne sa povoca.

Centralno pitanje cele Džordanove sage jeste šta to znači biti mesija – izabranik od koga se očekuje da bude i spasitelj, i čuvar, i reformator, i vojskovođa, i državnik, i ruka (ili bič) Božji. Prostije rečeno – kako običan čovek postaje Aleksandar, Cezar, Džingis-kan, Petar Veliki ili Napoleon, kako postaje Mojsije, Muhamed, ili Jovanka Orleanka? Ili, ako hoćete – kako postaje Gilgameš, Ahil, Odisej, Artur, Zigfrid, ili Faust? Naše vreme deluje kao da je izgubilo sposobnost da na tu temu da smislen odgovor, ono u svojim herojima traži banalne i sterilne paradigme vatrogasca, spasioca na plaži, eventualno besednika-moralizatora ("nemojte da se bijete, bolje da budete drugari"), a božanstvenost svodi na prazni i detinjasti pojam "supermoći".

U pitanju je civilizacija koju više zanima da li je Ahil bio crn ili beo, nego šta znači epitet δεινός (istovremeno "divni" i "užasni") kojim ga je, baš kao olimpijske bogove, kitio Homer.

To je civilizacija koja, ne da više nije u stanju da razume Šekspirovog Koriolana, nego nije u stanju ni da razume Konana Varvarina Roberta I. Harvarda (ili, ako hoćete, Džona Milijusa, sticajem okolnosti jednog od tvoraca pomenutog Rima).

Ovaj temeljni raskorak između razumevanja i nerazumevanja tradicije može se lepo pratiti na nivou dvojice ikoničnih zlikovaca koje je Holivud proizveo na prelazu vekova – Darta Vejdera i Tanosa. Iako je priča o moralnom i metafizičkom padu Anakina Skajvokera rđavo napisana, Džordž Lukas je u svojim filmovima dobro razumeo prirodu istorijskog heroja (kjerkegorovskog "viteza rezignacije"), koji se uvek nalazi na ivici (svetlosnog) mača između Svetla i Tame i koji postaje zlikovac u onom trenutku kada se okrene protiv svoje strane, koju je do tada štitio.

Za onu drugu stranu on je uvek bio zlikovac, baš kao što bi njegov sin Luk bio zapamćen kao terorista i masovni ubica da njegova strana u ratu nije pobedila. Lukas u svom pripovedanju uspeva da ovu kompleksnu priču prikaže onakvom kakva istorijski (i mitološki) jeste, a da istovremeno ne ulazi u vulgarne relativizacije.

Naspram njega, "Marvelov" Tanos – inače verovatno najkorektniji portret Agamemnona u istoriji Holivuda – više ne može biti shvaćen nikako drugačije, nego kao zločinac. Njegova "božanstvenost" nije straholepota Zevsa ili Apolona, već nečovečnost, užas i demoničnost titana.

Ovu zastrašujuću pocepanost mesije – Zmaja Ponovo Rođenog – kome je pisano da će "spasiti svet, ili ga uništiti", izvanredno suptilno slika Džordan i tu epsku (i istorijsku) snagu uspešno pogađaju i autori serije.

Zlo je zlo

Kao da hoće da dokažu ovu poentu sa Tanosom, scenaristi i reditelji "Točka vremena" ubedljivo slikaju svoje negativce, možda čak i kompleksnije u svojoj psihološkoj motivaciji od Džordanovih književnih likova, koje retko možemo da vidimo iz prvog lica. Išamael i Lanfear predstavljaju likove tiranisane vlastitim afektima koji su kudikamo razumljiviji za modernu publiku od junaka, ali njihov prikaz u seriji nije relativizatorski, niti se može porediti sa trendom diznijevskog „izbeljivanja zlikovaca“ („nije vuk zao, nego mu se zaglavio trn u šapi“), koji perpetuira paradigmu da „đavo ne postoji“ i da je zloba i zločin uvek posledica nekakvih spoljnih okolnosti, na koje pojedinac nema nikakvog uticaja i prema kojima je nemoćan.

Točak vremena ovu naopaku paradigmu uništava na najosnovnijem nivou. Sa jedne strane, pomenuti negativci, uprkos svojim psihološkim motivacijama, nedvosmisleno su i jednostavno zli. Sadistična i plaha Lanfear kudikamo više liči na Grdanu iz klasične Trnove Ružice iz 1959. godine, nego na tugaljivi i besmisleni koktel kompleksa iz Grdane (2014), rezignirani i slatkorečivi Išamael podseća na zavodljivog terorističkog regrutera ili demonskog nihilistu iz Zlih duha Dostojevskog, dok jeziva Mogadijen podseća na stvorenje iz klasičnih horora iz osamdesetih.

Ali kada Rand al Tor kaže Išamaelu da se nikada neće pridružiti Tami, da to "nije učinio ni u jednom od svojih prethodnih života i neće to učiniti ni u jednom budućem", on pogađa ono što je konstitutivno za Heroja (sada već shvaćenog, ne kao "viteza rezignacije", nego kao "viteza vere") – za njega nema izgovora.

On nikada nije ni bio vezan lancima koje pokušavaju da zbace njegovi neprijatelji, njegovi izbori su u njegovoj (božanstvenoj) prirodi, ali uvek istovremeno plod njegovog slobodnog izbora. Njega kola istorije ne gaze, on ih vozi. On je strašan kao što je strašna Majka zmajeva Deneris u Igri prestola, ali njegova epohalna nadljudskost nije nečovečna. On je, grčkim rečnikom, δεινός. I to je upravo razlika između Homerovih Ahila i Agamemnona i njihovih senki u modernoj kulturi.

Epska fantastika – utočište ili svetionik

Ubedljivost ovih arhetipova i paradigmi stoji u korenu popularnosti žanra epske fantastike – čovečanstvo ima prirodnu potrebu za epikom i neće propustiti priliku da traga za njom. To je razlog zašto su Gospodar prstenova, Zvezdani ratovi, Hari Poter, ili Točak vremena, Red magle, pa i Martinova Pesma leda i vatre toliko omiljeno štivo i toliko čest povod za filozofske razgovore o prirodi čoveka i moći.

Ove knjige, pa i njihove filmske i televizijske ekranizacije, kudikamo više okupiraju maštu i podstiču razgovor od dela koja u naše vreme nose epitet "ozbiljne" književnosti. I zato se često diskvalifikuju kao infantilna ili eskapistička.

Tolkin je mogao biti shvaćen kao eskapizam, kada su se njegova dela pojavila u kontekstu opšte dehumanizacije, razočaranja i nihilizma prve polovine XX veka. Ali danas nema dileme – ona nisu bila neko utočište, rezervat za ljubitelje istinske epike, već svetionik koji skoro vek kasnije pokazuje čovečanstvu kako da se vrati sebi.

Dela modernih žanrovskih fantasta, iako ne mogu da se porede sa Tolkinom (ili Geteom, ili Puškinom) po lepoti jezika i dubini promišljanja kolektivnog nesvesnog evropskog epskog folklora, dele njihovu ljubav prema starim epskim obrascima i čine sve što je u njihovoj moći da ih slede, pružajući čovečanstvu ono što je njegova nasušna potreba u najmanju ruku otkako su drevni Sumeri odlučili da svoju omiljenu priču ovekoveče na glinenim tablama.

Te paradigmatske epske priče mogu da niknu poput korova čak i u društvu koje je epiku i tradicionalno herojstvo proglasilo za ideološkog neprijatelja, čak i na mestu gde bi čovek to najmanje očekivao – u produkciji „Amazona“.