3211 – srpski zatvorski bluz za novo vreme

Odvojen potpuno od huke života i od događaja, odvojen od vreve i komešanja svetskog, kao robinzonski usamljen čuvar kule svetilje, koji posmatra bure na pučini koje ne dopiru do njega, čovek se između četiri tamnička zida povlači u sebe, zbere sve misli, te one kao reflektorska žiža obasjavaju predmet na koji se prostiru.

Branislav Nušić, Autobiografija

Na prvi pogled, ništa nije preporučivalo film 3211 pažnji šire filmske publike osim ozbiljnosti ekipe koja ga je snimala (dvojac Danilo Bećković/Dimitrije Vojnov potpisuje verovatno dva najrelevantnija srpska filma snimljena tokom prethodne decenije). U svemu ostalom, to je delovalo kao projekat sujete Stefana Đurića Raste, hiperproduktivnog muzičara, producenta i zvezde modernog srpskog eklektičnog popa, koji je odlučio da osmomesečni boravak u pritvoru zbog posedovanja droge maksimalno iskoristi kako bi izgubljene mesece naplatio kroz medijski publicitet.

Uostalom, "Rasta je muzika za klince" i šta tu može biti zanimljivo za publiku koja za Đurića zna uglavnom samo kao za "Dragovog sina", tj. sina profesora Draga Đurića, koji na Filozofskom fakultetu u Beogradu predaje ranohrišćansku i srednjevekovnu filozofiju i filozofiju religije. Ispostavilo se, međutim, da izgled vara, i da je film – nazvan po broju ćelije beogradskog CZ gde je Rasta čekao epilog svog suđenja – sasvim drugačija zverka, koja i te kako zavređuje pažnju van krugova ljubitelja njegove muzike.

Motiv muzičara iza rešetaka je u najmanju ruku star koliko i rokenrol – dovoljno je setiti se Prislijeve Jailhouse Rock, Kertisove I Fought the Law (and the Law Won), ili serija pesama i koncerata Džonija Keša o (i po) američkim zatvorima, da ne pominjemo genijalnu Braću Bluz Džona Lendisa. Uostalom, tamnička tematika provlači se kao motiv kroz neke od najvećih umetničkih uzleta i jugoslovenske rok scene kao što su Ima neka tajna veza Duška Trifunovića, Zenica bluz Zabranjenog pušenja ili Usne vrele višnje Džonija Štulića.

Samim tim, kada je Rasta odlučio da objavi album pesama nastalih tokom njegovog boravka u zatvoru, to je zvučalo kao nešto šablonsko i već viđeno. Rezultat je, ipak, bio nešto nesvakidašnje.

Film 3211 nastao je kao kolekcija spotova za nove Đurićeve pesme koje je režirao Bećković, praćena igranim materijalima koji ih povezuju u jednu celinu. Ekipi se, međutim, rezultat toliko dopao, da su odlučili da na njega dodaju intervju koji je sa autorom snimila dokumentarna rediteljka Andrijana Stojković i tako pretvore sve u celovečernji film. Muzički filmovi u kojima estradne zvezde glume same sebe nisu ništa novo ni na svetskoj, ni na srpskoj sceni, ali se sve to sklopilo u vrlo impresivan konačni proizvod, u čijoj srži stoji jednostavna činjenica da Đurić, kome je, u duhu Nušićevog citata, tamnica dala priliku da (bukvalno) stavi svoj život pod reflektorsko svetlo, ima šta da kaže.

Srpska kultura koja se bavi samom sobom

Danilo Bećković je u više navrata govorio i pisao o manama i nedostacima srpske kinematografije, naglašavajući kako se "korejsko filmsko čudo" iz prethodnih decenija pre svega dogodilo zato što se kroz svoju kinematografiju ova zemlja "bavila samom sobom" – svojim ljudima, svojim problemima, svojom kulturom.

Upravo to je prvi utisak koji gledalac ponese od 3211 – on Rastinu zatvorsku odiseju nikome ne pokušava da "proda", niti da njom zainteresuje "stranu publiku". Publika je već tu, priča je zanimljiva sama po sebi i filmska ekipa samo nastoji da je ispriča, fokusirajući se pre svega na one njene detalje i motive koji su zanimljivi Srbima i onima koji se tako osećaju.

Rasta je rođen 1989. Prištini, njegovo rano detinjstvo je prošlo u senci etničkih napetosti na Kosmetu, nakon početka rata 19999. nakratko je živeo u okolini Srebrenice gde je, između ostalog, čuvao stoku (da ne zabasa u minsko polje) i pomagao oko domaćinstva. Njegove pastoralne slike iz ovog perioda kudikamo više podsećaju na klasičnu srpsku književnost nego na generičke priče o usponu i padu na beogradskom asfaltu.

I sama priča o uspehu, narkoticima, brzim kolima i svetu "poznatih i uspešnih" u ovom filmu biva subvertirana i okrenuta naglavačke, što dodatno dolazi do izražaja žanrovski pedantno snimljenim scenama hapšenja, isleđivanja i procesuiranja zatvorenika. Baš kao scene sa opasnim i konfliktnim robijašem koji izaziva kavgu u dvorištu, ovaj film usmerava pažnju gledalaca prama žanrovski prepoznatljivom i očekivanom (pre svega na osnovu estetike i narativnih tropa holivudskog filma), dok je rezultat nešto sasvim drugačije.

Pored činjenice da su pesme koje je Đurić pripremio za film zaista odlične – bez ulaska u muzičke afinitete, tekstovi pesama su meditativni, iskreno melanholični i aksiološki snažni – on ostavlja utisak momka koji nije hvalisav, razmetljiv, niti razobručen, koji je tu došao da publici saopšti neke stvari koje je shvatio u zatvoru, a za koje iskreno smatra da su važne. I sve to čini na jedan nenametljiv, nepretenciozan i nearogantan način – što stoji u jarkom kontrastu sa njegovom javnom personom, pa čak i sa samim imidžem na sceni.

A sama priča - neočekivano - uopšte nije priča o brzim kolima, opijatima, visokom životu (tj. o onim istim "seksu, drogi i rokenrolu" koje i dalje idolizuje jedan deo naše neiživljene srednje klase), već o nečemu što je kudikamo bliže srpskoj tradiciji – porodici i slobodi.

"Mrtvi dom" na srpski način

Čuvena ruska poslovica kaže "ne zakuni se da te u životu neće snaći sirotinja i zatvor", a Rasta počinje intervju sa citatom svoga dede koji je tvrdio da "svaki čovek u životu mora proći kroz vojsku, ili kroz zatvor".

I mada to ne kaže, režija taj detalj stavlja nedvosmisleno na znanje kroz njegove biografske podatke - Đurić je pripadnik generacije kojoj je ukinuto odsluženje vojnog roka, pa samim tim i mogućnost da se kroz to životno iskustvo "dokaže kao čovek". Ostala je ona druga varijanta, i film je upravo i prikazuje kao jedan kratki i nepretenciozni Bildungsroman.

Iskustvo zatvaranja, deljenja ćelije sa još desetak nepoznatih ljudi, ograničeno kretanje i uskraćena životna zadovoljstva koja su se ranije uzimala zdravo za gotovo, sve to provejava i kroz filmsko pripovedanje, i kroz intervju. Sa jasnim akcentom na onome što je najvažnije, a to je upravo pouka Đurićevog dede - kako u tim situacijama stresa, traume i uskraćenosti biti i ostati čovek.

Mrtvi dom Dostojevskog predstavlja naturalističko svedočanstvo o blago rečeno nehumanim, a na momente i potpuno paklenim uslovima u kojima su robiju po sibirskim kolonijama služili zatvorenici u carskoj Rusiji. Dostojevski ni na jedan trenutak ne romantizuje vlastita traumatična iskustva, ali njegov roman uprkos tome slika jednu pozitivnu i pre svega čovečnu sliku tamnice, gde se na testu nalazi upravo ljudskost, i gde zatvorenici (ali i stanovništvo iz okolnih sela i gradova) priskaču jedni drugima u pomoć u traganju za novim životnim fokusom i egzistencijalnim smislom.

Nehotice ili ne, 3211 daje sličnu sliku ozloglašenog beogradskog Ce-zea. Iako publika, decenijama emotivno i estetski izdrilovana desetinama i desetinama holivudskih robijaških filmova neprekidno očekuje šablonske situacije konflikta, maltretiranja i poniženja, one – uprkos žanrovskim igrama reditelja – upadljivo izostaju.

Umesto totalitarne američke zatvorske industrije imamo priliku da vidimo zajednicu nevoljnika koji zajedno jedu, piju, razgovaraju, igraju karte, sami rešavaju probleme i sukobe, i imaju sluha za tuđe probleme.

Sve to kudikamo više liči na epizodu Vrućeg vetra nego na Bekstvo iz Šošenka, a atmosfera pre podseća na grupu bolesnika na bolničkom lečenju, nego na prikaz mesta gde se deponuje talog srpskog kriminalnog društva.

Sam srpski kazneno-popravni sistem ostavlja sličan utisak kao zemlja u celini - problema ima, nema novca, a mnogo šta se svodi na štap i kanap, ali sve u svemu je to čovečno, uhodano, i primereno okolnostima. Kudikamo više nego što bi se moglo očekivati, između ostalog i u kudikamo bogatijim i "humanijim" zemljama.

Srpska eshatologija i etika slobode

Podnaslov i slogan filma 3211 glasi sloboda je neprocenjiva i on krajnje nefloskularno i emotivno razrađuje tu osnovnu tvrdnju.

Srpski advokat i komentator Branko Pavlović je jednom prilikom izjavio da se "sloboda danas pamti samo u zatvorima i u getima" i zato nas danas na nju najčešće podsećaju robijaši i Srbi sa Kosmeta, a Stefan Đurić Rasta je pomalo i jedno i drugo.

Pritom njegov kulturni milje upravo predstavlja "onu drugu slobodu" - razobručeno "pravo na sve", nezasitost, neiživljenost, grabežljivost, ubeđenje da je celi svet dužan da zadovolji svaku tvoju ličnu želju i hir.

"Zaboravili bi kao da Boga nema,/ do juče hranila ih je tu samo kora hleba,/ ubilo ih je što hteli su odma’ i svega,/ nažalost mnogi gledaju me gore s neba", sumira Rasta tu priču u jednoj od svojih zatvorskih pesama, završavajući intervju opaskom da u narodnoj izreci "Bože zdravlja i slobode" - sloboda zaslužuje da bude na prvom mestu.

A sloboda o kojoj peva u tim novim pesmama nije sloboda da se radi šta hoće, konzumira šta hoće i spava s kim hoće, nije ni patetična politička sloboda kojom manipulišu političari, partije i NVO, već upravo ona sloboda koja je uskraćena "u zatvorima i getima" – da se zagrli ćerka kada se poželi, da se "kaže milima koliko ih volim", da se vidi "kako mi je otac, kako mi je majka, gde su i šta rade, da l' je sve isto".

U svetu koji je opsednut "pravima i slobodama", prečesto se zaboravljaju oni kojima su ove najosnovnije stvari uskraćene. Oni koji "ne smeju tamo da igraju fudbal" jer su tamo naoružani teroristi, ili "ne smeju tamo da gone stoku" jer je tamo – minsko polje.

3211 je prepun ovih snažnih tradicionalnih motiva, baš kao što diskretno provejava jednim duboko hrišćanskim duhom, a da se sve to nigde ne nameće i ne svodi na praznu patetiku. Rasta ne izigrava reformisanog sveca baš kao što ni na trenutak ne prenaglašava neprijatnosti kojima ga je izložila životna trauma skrivena iza birokratskog eufemizma "lišavanje slobode". On ostavlja utisak smirenog, pribranog i uzemljenog momka koji je imao vremena da porazmisli o životu i koji je spreman da neke stvari ubuduće radi drugačije. Pre svega i iznad svega u odnosu prema svojoj ćerki i porodici, ali i prema slobodi koju je - poput toliko mnogo nas - uzimao zdravo za gotovo.

Omladina je dobro, a vi kako ste?

"Današnja omladina ništa ne valja" predstavlja frazu koja je u najmanju ruku stara koliko i ljudska civilizacija (tebe gledamo, Hesiode!), a Rastina muzika je u krugovima dosadnih i sredovečnih često potezana kao jedan od argumenata u prilog teze da je Srbija konačno propala i da nam se kao društvu i kulturi smeše zadnja vremena.

I publika koja je gledala 3211 u bioskopu bila je upravo sastavljena od omladine i klinaca (autor ovih redova bio je ubedljivo najstarija osoba u sali) koji su tu došli, između ostalog, da čuju novi Rastin album. Njihali su se uz muziku, smejali su se šalama i projekciju su na kraju ispratili aplauzom. A muzika koju su slušali bila je odlična: profesionalno producirana, standardno eklektički šarolika, ali pre svega sadržinski snažna, motivski moćna, i uzemljena u nacionalnoj tradiciji.

Ako je ovo ono što "srpska omladina sluša", onda za srpsku omladinu ne treba da brinete. Brinite o slobodi i zdravlju. Tim redosledom.