Nakon ubedljive pobede u trećoj rundi Australijan opena nad Argentincem Tomasom Ečeverijem, najbolji svetski teniser Novak Đoković iskoristio je priliku da svojim sunarodnicima čestita veliki hrišćanski praznik Bogojavljenja tako što je na televizijskoj kameri flomasterom i ćirilicom ispisao pozdrav "Bog se javi". Svetska publika, naviknuta da Novak na ovaj način upućuje nerazumljive poruke Srbima nije na to ni obratila pažnju, ali svekoliko Srpstvo je, naravno, bilo oduševljeno.
Australijan open tradicionalno pada u sezonu slava (Đoković je svoju prvu grend slem titulu osvojio na Savindan 2008. godine), a njegova igra i peripetije na i oko terena predstavljaju jednu od omiljenih tema za slavskom trpezom.
Ova duboka, organska veza između srpskog nacionalnog folklora i Đokovićeve teniske karijere predstavlja neiscrpan izvor radosti i veselja za sve "Srbe i one koji se tako osećaju", što će reći za sve ljude dobre volje širom sveta koji Novaka vole i zato što je "etnički koloritan" i ukorenjen u tradicije svoga naroda.
Naravno, postoje i "oni koje se ne osećaju tako", bili Srbi ili ne, i za njih je svaki primer "srbovanja" Novaka i njegove porodice povod za sablazan, coktanje jezikom i ritualno ograđivanje od balkanskih divljaka koji "moraju uvek mimo sveta".
Novakova bogojavljenska pobeda bila je tako povod da se objedini nekoliko neuralgičnih tema koje beskrajno iritiraju "pitome Srbe" u ponašanju svojih rođaka iz balkanske divljine. Tu je sam uspeh Novaka Đokovića i opštenacionalni šenluk koji ga prati, a u inat i uz brk globalne elite koja nepoćudnog Srbina doživljava kao nekakvu "crnu mrlju belog sporta".
Tu je i još jedan "crkveni praznik" (njihove tanane duše jedva su preživele vatromet Stevanjdana desetak dana ranije) koji, na njihovo užasavanje, još jednom u javnosti afirmiše ozloglašeni Stari kalendar, to matematičko-astronomsko otelotvorenje srpskog "zaostajanja za svetom".
Najzad, tu je i sam pozdrav "Bog se javi", koji predstavlja krunski dokaz srpske mitomanije i "izmišljanja tradicije", jer se u vreme SFRJ, te nulte tačke svih hrišćanskih običaja na svetu, njihovi nekršteni i nereligiozni roditelji "nisu nikada tako pozdravljali".
Plivanje za časni krst i krštenje Gospodnje
Pozdrav "Bog se javi", pritom, uopšte nije ono što opadače Srpstva najviše iritira kod Bogojavljenja.
Tradicija bogojavljenskog plivanja za Časni krst svake godine u isto vreme izaziva nervozu, ozlojeđenost i rezignaciju tzv. "građanske Srbije", koja sa svoje pozicije promotera pravih životnih vrednosti ne može da podnese to što Crkva podstiče mlade ljude da vode računa o telesnom i duhovnom zdravlju, i da i jedno i drugo demonstriraju učestvujući masovno u jednom lepom takmičenju u slavu Gospodnjeg krštenja.
Ovde još jednom u pomoć priskače sećanje na zlatno doba hrišćanstva iz vremena SKJ, kada "ovakve stvari nisu mogle da se vide" (na državnoj televiziji), a pošto nisu mogle da se vide, znači da nikada nisu ni postojale. Iz toga sledi, naravno, da sama činjenica da je plivanje za Časni krst jedan izvanredno popularan ritual koji privlači veliku pažnju svedoči o "malignom uticaju Crkve na društvo", odnosno, preciznije, o "indoktrinaciji mladih" mračnjaštvom, religijskim fanatizmom, i naravno, nacionalizmom.
Na stranu tupavost argumenta u kome se za "loš uticaj" proglašava podsticanje mladih da se bave sportom i da neguju vrline fizičke izvanrednosti i fer-pleja – ni "nacionalistička" teza ovde ne stoji, baš kao što ne stoji potpuno arbitrarna tvrdnja da je u pitanju "izmišljena tradicija".
Pritom, da bismo našim sugrađanima koji nisu imali privilegiju da uče veronauku u školi objasnili značaj Bogojavljenja, ne moramo da im ukazujemo na čuvena "kupanja u ledu" koja na ovaj praznik praktikuju pravoslavci u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini, niti čak da ih podsećamo da je božićna pesmica Twelve Days of Christmas, koju bez razmišljanja puštaju svojoj deci sa anglojezičnih dečjih kanala, takođe posvećena Bogojavljenju, kojim se kod svih hrišćana tradicionalno završavaju Božićni praznici.
Mogu se osvrnuti oko sebe i videti da se za Časnim krstom na potpuno isti način, i uz iste običaje pliva u Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Makedoniji, čak i u – Albaniji. Dakle, pored promocije zdravog života i vrline, Bogojavljenje omogućava Srbima da uspostave kulturne mostove i dijalog sa drugim narodima Balkana, kao i da neguju tradicije koje se čuvaju u Evropskoj uniji.
Povratak antičkom agonu
Ali priča, zapravo, tek tu postaje zanimljiva. Naime, opšte mesto u filozofiji sporta jeste da se moderni sportovi pozivaju na kontinuitet u odnosu na antička takmičenja koja su stari Grci organizovali u Olimpiji, Delfima, Nemeji i drugim gradovima, ali da oni suštinski predstavljaju nešto sasvim drugo.
Kao glavna razlika se naglašava da sport u naše vreme predstavlja nedvosmisleno sekularnu praksu, usmerenu na razonodu i fizičko zdravlje pojedinca, dok je antičko takmičenje – ἀγών – predstavljalo junačko nadmetanje čija je glavna svrha bila ritualno slavljenje boga.
Naš veliki teoretičar modernog olimpizma Ljubodrag Simonović u više navrata je naglašavao da moderni olimpijski moto – brže, više, jače (citius, altius, fortius) – stavlja rekord ispred samog takmičenja i pobede. U drevnim Olimpijskim igrama se nisu beležili rekordi, već samo pobednici – oni koji su hic et nunc nadvladali svoje protivnike i na taj način svojom pobedom veličali i proslavili boga kome su igre posvećene, ali i donosili naklonost tog boga u svoj polis, na ogromnu radost i oduševljenje svojih sugrađana.
Herodot nam detaljno pripoveda o začuđenosti persijskih velikaša kada su im prenesene priče o igrama na koje ide omladina iz cele Helade samo da bi pobednik osvojio – maslinov venac. Ideja amaterizma (bukvalno "zaljubljeništva") bila je snažna u devetnaestovekovnom sportu, ali je u merkantilnim i srebroljubivim društvima Zapada veoma brzo ustupio mesto profesionalizmu, koji sportiste neumoljivo otrže iz antičkog konteksta i pretvara u zanatlije koje se svojom veštinom, poput svih ostalih, ne bave ni za svoju, ni za božju slavu, već za – novac.
Naspram te i takve tradicije sporta, utemeljene u zemljama Zapadne Evrope pre dvestotinak godina, u Srbiji, ali i u drugim zemljama Balkana možemo videti živu tradiciju antičkog agona u potpuno neizmenjenom obliku.
Momci (i devojke) koji dolaze da plivaju za Časni krst najčešće su amateri koji imaju svoje poslove, profesije i zanate kojima se bave tokom ostatka godine. Oni ne plivaju za bilo kakvu nagradu, već pre svega u slavu Boga čije krštenje i epifaniju na reci Jordan tim činom emuliraju i proslavljaju. Oni se ne bore za rekorde i ulazak u Dvoranu slavnih, već hic et nunc "dele megdan" sa drugim plivačima, a krst koji nose kući vraćaju sledeće godine kako bi se za njim opet plivalo. Nema kategorija, nema statistika, nema čak ni razdvajanja polova, jer je u plivanju za Časni krsti zaista – važno učestvovati. U takmičenju nema zle volje, nema sujete, nema ljubomore, iako je slava pobednika nedvosmislena i prenosi se na celu gradsku četvrt iz koje je došao.
Drugim rečima, ono što naši sugrađani koji su opsednuti "evropskom kulturom" omalovažavaju i ismevaju kao "izmišljenu tradiciju" i "divljaštvo" zapravo predstavlja evropsku tradiciju stariju od hrišćanstva, koja je živa i neizmenjena očuvana u onom istom delu Evrope odakle je potekla. I nigde drugo.
U svetu u kome je sport komodifikovan, u kome se sportistima trguje kao robo(vi)m(a), u kome je sportska slava i veličina izjednačena sa veličinom ugovora koji je potpisan, u kome se umesto Boga slave surogat-besmrtnici, čija se besmrtnost matematički konstruiše na osnovu statističkih rekorda i reklamnih kampanja, u tom svetu imamo jedan mali, bezazleni i omiljeni običaj u jednom delu sveta koji nas podseća šta je agon bio pre nego što je postao sport.
"Imaju nešto u vodi"
Tek kada sve to imamo u vidu, mali gest Novaka Đokovića u trećem kolu Australijan opena dolazi u svoj puni kontekst.
Novak Đoković, nesumnjivo profesionalni sportista koji se tenisom bavi kao zanatom, jednim potezom flomastera pretvorio je jedan moderni sportski meč fokusiran na ličnu veličinu i individualni uspeh u stari agon – u proslavu Boga koji se na taj dan obznanio na reci Jordan.
Time je, istovremeno, i po ko zna koji put, posvetio svoju pobedu svom narodu, koji ga je poslao u daleki Melburn iz potpuno drugih razloga od njegovih sponzora – da osvoji slavu za svoje sunarodnike, za svoj grad, i svoju zemlju. Ne slavu pred namrgođenom i nezadovoljnom zapadnom teniskom publikom, već pred Bogom. Onim istim Bogom u čiju su slavu širom Srbije tog dana plivali mladi ljudi za Časnim krstom.
U tom naročitom, apsolutno antičkom odnosu prema slavi i uspehu leži suština nerazumevanja između Novaka Đokovića i međunarodnog sportskog establišmenta. On je spreman da igra po njihovim pravilima, spreman je da zarađuje novac i sebi i njima, ali ih istovremeno stalno podseća da su mu neke stvari važnije od zlata kojim oni mogu da ga obaspu.
I baš zato su njegovi dočeci na balkonu Skupštine grada veći događaj od dodele pehara na terenu. Zapadnjacima ovo nije jasno, oni u Novakovom odnosu sa svojom zemljom i narodom vide nešto patološko, smešno i pogrešno – ono isto što su drevni Persijanci videli u "besmislenim nadmetanjima za granu drveta".
Pre nekog vremena je neki dobronamerni američki tviteraš podelio slike Novaka Đokovića i Nikole Jokića uz komentar "ima nešto u vodi u Srbiji", čime je, očigledno, pokušavao da objasni naročitu vrstu izuzetnosti po kojoj ovi vrhunski sportisti odudaraju od konkurencije. Usledio je niz šaljivih odgovora – veseliji Srbi su odgovarali da je "to nešto rakija", oni ciničniji da je to "osiromašeni uranijum". Ovog Bogojavljenja nam je sam Novak Đoković flomasterom rešio tu dilemu. U toj vodi je – Duh Sveti.