Ili si nacista, ili si buba: Verhovenovi "Svemirski vojnici" u binarnom matriksu američke politike
Celi film je snimljen kao propagandni uradak koji veliča fašističko društvo sa njegovom besprekornom civilizacijom, lepim ljudima i čeličnom voljom… Provokacija je, zapravo, veoma jednostavna. Verhoven je hteo da pokaže publici koliko je lako saživeti se sa nacizmom
Nije nikakva tajna da se u naše vreme snima znatno manje vrhunskih filmova nego nekada, pogotovo u globalnoj Fabrici snova, koja je nekada slovila za neprikosnoveni pečat kvaliteta. Pre tridesetak godina, dešavalo se da u razmaku od nekoliko nedelja Holivud izbaci po pet-šest filmova koji će imati kultni status i među kritičarima, i među publikom. Naspram toga, filmovi zbog kojih je u celoj 2023. godini vredelo otići u bioskop mogu se nabrojati na prste jedne ruke.
Stoga nema ničeg čudnog u tome što je sinefilska javnost često primorana da se vraća starim klasicima kada hoće da razgovara o filmskom ostvarenju koje ima ikakvu ozbiljnu kulturnu težinu. Klasicima poput Svemirskih vojnika Pola Verhovena iz 1997. godine.
Remek-delo političke subverzije
Ovaj film, koji u najboljem Verhovenovom maniru istovremeno predstavlja vrhunac žanra i suptilnu društvenu subverziju, u poslednje vreme počeo je da privlači mnogo pažnje kao primer genijalnog dela koje jednostavno nije bilo shvaćeno u svoje vreme. U filmu koji se bavi svemirskim ratom totalitarne i fašističke Federacije Ujedinjenih Građana (svojevrsnog zlog brata blizanca socijalističke i humane Ujedinjene Federacije Planeta iz Zvezdanih staza) sa vanzemaljskom civilizacijom agresivnih, džinovskih insekata, Verhovenu polazi za rukom da emotivno nasanka publiku i natera je da se emotivno saživi sa fašističkim društvom i njegovim vrednostima i onda tu emociju "vozi" do kraja filma, bez bilo kakvog preokreta ili katarze.
Vojnici su istovremeno bili vrhunac američkog akcionog žanra poznatog po svojoj naglašenoj crno-beloj estetici (a zapravo etici) i suptilna satira koja je bila očigledna samo onom delu publike koji je o filmu hteo da porazmisli. Celi film je snimljen kao propagandni uradak koji veliča fašističko društvo sa njegovom besprekornom civilizacijom, lepim ljudima i čeličnom voljom (sve to praćeno istinski maestralnom muzikom starog majstora Bazila Poledurisa). Istovremeno, u njemu nema žanrovskih momenata "prelaženja moralnog horizonta" (tzv. "šutiranja psa"), koje bi publici jasno stavilo na znanje da "navija za loše momke". Protivnici svemirskih nacista su stvarni insekti – odvratni, nečovečni, agresivni i dizajnirani tako da je prema njima nemoguće osećati empatiju.
Provokacija je, zapravo, veoma jednostavna. Verhoven je hteo da pokaže publici koliko je lako saživeti se sa nacizmom, ako je on samo istorijski dekontekstualizovan (radnja se odvija u dalekoj budućnosti) i ako je "neprijatelj čovečanstva" dovoljno dehumanizovan (u ovom slučaju su u pitanju doslovni insekti). On pritom nije snishodljiv prema publici, ne natura joj političku poentu na nos, dozvoljava gledaocima da zaključke izvuku sami.
Rezultat, međutim, nije bio onakav kakav je očekivao. Apsolutna većina publike nije shvatila satiru i prihvatila je film kao "pomalo glup, ali zabavan" akcioni film u koji se ne treba udubljivati. Ni onaj "misleći" deo publike nije se proslavio – oni su optužili Verhovena da, zapravo, glorifikuje fašizam i propagira vrednosti militarizma, totalitarizma, kolonijalizma, pa čak i genocida. Jednostavno, film je za globalnu, a pre svega američku publiku te 1997. godine bio previše suptilan. Verhovenu nije išla u prilog ni činjenica da su studiji od filma (baš kao pre toga sa Robokapom) napravili tupavu franšizu akcijaša B-produkcije koja se prosto nadovezala na fašističku premisu i nastavila da je propagira bez trunke ironije.
Novo (staro) levičarsko čitanje
Najnoviji talas interesovanja za Svemirske vojnike (koje je film za nedelju dana premestio sa 400. na 150. mesto po popularnosti u bazi podataka IMDB) pokrenuo je jedan ne preterano inteligentan kritički komentar na Tviteru, čiji se autor žalio na to da je Verhovenova satira "neuspela" upravo zbog svega ovoga što smo malopre naveli – bube su odvratne, nacisti su lepi, njihovo društvo je čisto i uređeno (ako i nasilno i agresivno), a publika je prirodno podstaknuta da se "identifikuje sa lošim momcima". U pitanju je ona ista vrsta nerazumevanja sa kojom se Verhoven suočio pre skoro 30 godina – američka publika traži jednostavnu, emotivno manipulativnu naraciju, u kojoj zlo uvek ima očigledne odbojne posledice – fizički deformitet, nasilje protiv nevinih ("šutiranje psa"), ili neku vrstu negativne povratne sprege po zlikovce (ili bar očiglednu moralnu osudu okoline).
Po čemu bacanje čitavih generacija mladih ljudi u ratni fanatizam, invaliditet i smrt nije loše samo po sebi, to je već pitanje koje autori ovakvih kritika treba da postave sami sebi. Ali činjenica stoji da, bar kada su Amerikanci u pitanju, zlikovci ne smeju biti lepi, žrtve moraju biti nevine, a rat mora biti moralno neopravdan da bi publika radnju mogla da percipira kao nešto zlo.
Tako dobijamo apsurdne situacije u kojim američki levičari ubeđuju publiku da je "rasistička" ako u izmišljenom ratu "ne navija za bube", koje su "nevine žrtve kolonijalizma i ratnohuškačke politike", koje "samo brane svoja gnezda" i koje su "naterane da se brane". U pitanju je školski primer nedoraslosti stvarnosti utilitarističkih, odnosno konsekvencijalističkih etika na kojima se temelji moderno zapadno društvo – da bi nešto moglo da bude loše, mora da ima loše posledice. Ako u nekom filmu ne vidimo loše posledice moralno neprihvatljivog ponašanja (a neprihvatljivo je jer su nas učili da uvek vodi negativnim posledicama), onda te posledice moramo – izmisliti.
Nepodnošljiva lakoća svrstavanja uz naciste
Postoji, međutim, i druga strana medalje. Za dobar deo američke publike, odsustvo negativnih posledica Verhovenovog svemirskog fašizma (još jednom, kao da interstelarna ratna klanica nije sama po sebi nešto loše) predstavlja očigledan dokaz da je "fašizam plemenita ideja koju su ukaljali konkretni istorijski pokreti". Reagujući na tupave kritike Svemirskih vojnika američke levice, američka desnica potrčala je da dokaže da je levica u pravu, i da film jeste glorifikacija totalitarnog, militarističkog i ksenofobnog društva, i da je to nešto dobro.
Rasprava o Svemirskim vojnicima se tako pretvorila u još jedno neinteligentno navlačenje konopca između američkih "plavih" i "crvenih", a pošto društvene mreže vole ekstreme, uskoro su se svi korisnici Tvitera našli u poziciji da treba da se izjasne "da li su za naciste, ili su za bube". Verhoven nam je tako sa svojim starim filmom dao sjajan lakmus papir na kome se jasno očituje polarizovanost američke političke čaršije (a za njom, nažalost, i velikog dela ostatka "globalnog sela") – umesto inteligentnog i informisanog dijaloga imamo isključivost, parolaštvo i atmosferu građanskog rata.
U tom ratu je jedna strana političkog spektra spremna da podrži najradikalnije nasilje, neslobode i političku segregaciju (društvo Federacije podeljeno je na "civile" i "građane", pri čemu su "građani" samo oni stanovnici koji su služili vojsku) ako oni garantuju "red, poredak i jedinstvo". Naspram njih, druga strana se neironično identifikuje sa čudovištima koja fizički čereče ljude.
Osećaj za istorij(sku ironij)u
Poenta Svemirskih vojnika jeste upravo da istrgne narativ o nacizmu i fašizmu i konteksta konkretnih i prokazanih istorijskih zala (kojih se zbog te prokazanosti zvanično odriču i oni koji su im ideološki naklonjeni) i da ih smesti u pitku i frivolnu estetiku američkog akcionog filma, bez istorijskog bagaža i bez odgovornosti prema žrtvama (jer džinovske bube, je l' tako, "nisu ljudi"), kako bi publici priredio iskustvo lakoće uskakanja u euforiju takvog jednog političkog poretka.
Pri svemu tome, on ne propušta priliku da prikaže suptilne veze između američke popularne kulture i totalitarne estetike istorijskih fašističkih društava. Njegov film od samog početka neprimetno parodira jedan paradigmatski američki žanr, a onda, kako se radnja odvija, sve vreme "podiže temperaturu" i tera paradigmu u krajnost, čekajući da vidi ko će primetiti.
To što pritom ni u jednom trenutku ne prekida sa ironijom, već dopušta gledaocima da sami otkriju da li su, i u kolikoj meri, u stanju da se ograde od fašističke euforije, samo mu služi na čast. Pritom ne treba zaboraviti koliko njegova vizija daleke budućnosti odgovara istorijskim događajima koji su se odvili u bliskoj budućnosti. Dve godine nakon Svemirskih vojnika usledilo je čuveno "uterivanje straha u kosti" Srbima u SR Jugoslaviji, sa veoma sličnom ikonografijom. Četiri godine kasnije teroristički napad na Njujork (veoma nalik "napadu" na Buenos Aires koji u filmu navodno izvode vanzemaljske bube) otvorio je spiralu totalitarizacije američkog društva koje je mnoštvo "mobilnih pešadinaca" bacilo na neke druge krajeve planete da tamo ubijaju nekakve "bube", koje, doduše, izgledaju kao ljudi, i jednako su inteligentne, ali "u sebi nemaju ništa čovečno". I u tim ratovima su prošli otprilike isto kao i Verhovenovi Svemirski vojnici.
Prava strana (galaktičke) istorije
A šta se sve to nas tiče, pitate? Za početak, u slučaju ovog malog Verhovenovog dragulja, Srbi su se po ko zna koji put našli na pravoj strani (galaktičke) istorije. Svemirski vojnici u srpskoj javnosti danas imaju jednak kultni status kao i pre 30 godina, a da niko od nas ne upada u zamku da se identifikuje, niti sa totalitarnom i nečovečnom futurističkom civilizacijom, niti sa njenim čudovišnim protivnicima. Kako bismo i mogli, kada smo ih toliko puta reprizirali tokom bombardovanja '99!
Kao narod koji istovremeno predstavlja najvećeg američkog geopolitičkog protivnika na Balkanu (danas jednako kao i pre 30 godina), a koji je istovremeno sentimentalno vaspitan na američkoj popularnoj kulturi, mi sa lakoćom prepoznajemo Verhovenovu ironiju. I nemamo nikakav problem da njegovu satiru primenimo na konkretne istorijske primere, bez padanja u zamku bukvalističkog, binarnog svrstavanja na jednu ili na drugu stranu.
Ovo je važno naglasiti, jer koliko god američka kultura danas postala ocvala, jalova i otuđena od stvarnosti, ona je i dalje globalno uticajna. Tupave američke binarnosti i lažne političke dileme preslikavaju se i na druga društva sveta, pa tako i Srbi često vode ideološke bitke karikaturalnih američkih levice i desnice, gubeći iz vida da su u pitanju problemi koji nemaju nikakve veze sa našim životima, istorijom i političkom kulturom. Tako nam se podmeće i mizantropska, nečovečna i animalna antikultura političke korektnosti (tj. "buba"), kao i rigidni, rasistični i ksenofobični kriptofašizam američke ekstremne desnice (tj. "Federacije").
A mi, zapravo, imamo sopstvenu, autentičnu tradiciju recepcije američke pop kulture, koju veoma često razumemo bolje i intimnije od civilizacije koja ju je iznedrila. Mi nemamo potrebu da budemo ni nacisti, ni bube. Svesni smo da nas je i za jedne, i za druge proglašavala ona ista politička javnost koja ne razume Verhovenove Svemirske vojnike. I svesni smo da u neumitnom budućem ratu nacista i buba ne moramo da navijamo ni za koga.
