"Dina" Denija Vilneva – povratak velike kinematografije i jemenski Huti u svemiru

Kada je kanadski reditelj Deni Vilnev izneo pred publiku prvi deo svoje ekranizacije kultnog naučno-fantastičnog romana "Dina" Frenka Herberta, on je nosio njegov uobičajeni autorski potpis – bio je vizualno prelep, narativno spor i ne previše zainteresovan za to koliko je razumljiv širokoj publici.

Njegovo tehničko savršenstvo bilo je nagrađeno visokim ocenama i publike, i kritike, i samo su se zagriženi ljubitelji Herbertovog imaginarijuma žalili na odsustvo važnih detalja iz knjige, ili na zamenu barokne ikonografije romana minimalizmom i brutalizmom rediteljeve vizije.

Razlog što prvi deo "Dine" nije predstavljao jedan od glavnih filmskih događaja decenije proizilazio je iz činjenice da je film presečen na pola i da se arbitrarno zaustavlja u trenutku u kome je jedva završio sa ekspozicijom glavnih junaka i njihovih motivacija. Drugi deo razrešava taj glavni nedostatak, nastavljajući da slika Herbertovu priču istim sporim tempom i raskošnom fotografijom, da bi sve doveo do spektakularnog epiloga koji je istovremeno dramski uzbudljiv, politički subverzivan, veran književnom izvorniku, i kinematografski klasičan.

Ova dva filma nisu samo izvukla maksimum iz Herbertovog dela, već su to učinila na način koji je, ako ne ravan, onda svakako uporediv sa najvećim umetničkim uzletima žanra – "Odisejom u svemiru 2001" Stenlija Kjubrika i "Solarisom" Andreja Tarkovskog.

Politički redukcionizam Herbertovog romana

Herbertovoj "Dini" može se naći mnoštvo mana, ali joj se ne može osporiti kultni status dela koje je u značajnoj meri definisalo modernu naučnu fantastiku.

Plavooki samuraj, antička tragedija kakvu niste gledali: Srpstvo je jako u Edo Japanu

Kada se čita iz današnje perspektive, "Dina" deluje sporo, nedorečeno, često i naivno, ali su istovremeno očigledni uticaji na velika ostvarenja žanra, pre svega na originalne Lukasove "Zvezdane ratove", Rodenberijeve "Zvezdane staze", kao i veliki broj muzičkih dela, stripova i video-igara. Pogotovo psihološki i religijski elementi romana – u savremenom pogledu na svet tako često svedeni na medicinsku, pa i političku tehnologiju – predstavljaju jedan od razloga što su filmovi Vilneva toliko sveži i privlačni.

Ali ako Herbertov pogled na svet i jeste istoričniji od moderne fantastike, on ipak ostaje tipičan pripadnik svoje civilizacije. Njegov naučni redukcionizam nije toliko vulgaran, ali jeste prisutan. Veoma nalik na sovjetsku i istočnoevropsku fantastiku tog vremena, parapsihološke i božanske sposobnosti njegovih likova tretiraju se kao posledica višemilenijumske evolucije ljudskog roda i pažljive eugenike filozofsko-religijske kabale Bene Geserit, koja iz senke upravlja Herbertovim Imperijumom. Religijska proročanstva i čitavi verski sistemi prikazuju se kao manipulacija masama u cilju sociopolitičkog inženjeringa i uspostavljanja pogodnog javnog morala u najboljem, ciničnom duhu Fridriha Engelsa i francuskih prosvetitelja.

Ali koliko god pojmovi ljudskog duha i transcendentog kod Herberta bili simplifikovani, oni su ipak tu i predstavljaju istinsko filozofsko čvorište i dilemu. A to je osveženje u poređenju sa savremenom fantastikom, koja se pitanja duha uglavnom seti kada se bavi robotima i veštačkom inteligencijom, dok joj religija prosto služi kao ukras koji predstavlja deo tzv. "svetogradnje" (worldbuilding) i ništa više od toga.

Feudalizam i kolonijalizam – u svemiru!

Ono što najviše pleni kod Vilnevljevog filma jeste drskost sa kojom prikazuje političke elemente Herbertove priče, a koji su u svom izvornom obliku bili nezamislivi u visokobudžetnom filmu čak i u zlatno vreme Holivuda, a pogotovo ne u naše doba galopirajuće političke korektnosti.

Autor se, doduše, nije usudio da upotrebi Herbertov pojam džihada (umesto toga, koristi se mekši i manje obavezujući "sveti rat"), ali sve ostalo je manje-više verno preuzeto iz romana – međuzvezdani feudalizam u kome je etnički i nacionalni identitet sveden na klijentističku pripadnost velikim aristokratskim (i merkantilnim) kućama, monopol centralnih vlasti na resursne baze i trgovinske puteve, religijski fanatizam i mesijanski kompleks glavnih junaka, ali pre svega naročiti sukob tradicije i modernosti, odnosno autohtonosti i kolonijalizma.

Vilnevljeva "Dina" bi se mogla u osnovnim naznakama uporediti sa Kameronovim "Avatarom" – pre svega zato što je u pitanju vizualno spektakularno delo koje se zaista mora gledati na velikom platnu – ali ga ona prevazilazi upravo za račun kompleksnosti i istoričnosti svog izvornika.

Dok sukob kolonijalista i urođenika na Kameronovoj Pandori predstavlja nedvosmisleno crno-beli konflikt, geopolitika Vilnevljevog Arakisa je kudikamo zapetljanija. Pre svega, za kolonijalnu koncesiju nad planetom se bore dve velike aristokratske kuće – Atridi i Harkoneni – koji od planete žele istu stvar – famozni Začin, jedinstven u svemiru – i koji se međusobno razlikuju samo po političkim metodama eksploatacije. Ili čak – samo po estetici.

Verni svom homerovskom prezimenu, Atridi predstavljaju timokratsku elitu, fokusiranu na čast, obraz i ugled. Oni su pre svega ratnička aristokratija koja vrlinu i prestiž rutinski stavlja ispred profita. Harkoneni su klasičan primer anglosaksonske merkantilne, u suštini buržoaske i oligarhijske vrhuške, koja svoju moć temelji na novcu, tehnologiji i – korupciji.

Prvi imaju sklonost da svojim posedima vladaju kao srednjevekovnim feudom, odnoseći se prema dušama koje su im poverene sa očinskom i domaćinskom brigom, drugi predstavljaju klasične kolonijalne eksploatatore koji u svojoj geopolitičkoj doktrini objedinjuju najgore elemente španskih konkvistadora, engleske Istočnoindijske kompanije i belgijske Slobodne države Kongo.

Zavetrina vouk ideologije

Verovatno najspektakularnija stvar vezana za ovaj film jeste što je Vilnevu pošlo za rukom da zadrži izvorni etnički i kulturološki kolorit glavnih junaka svoje epopeje – arakiških Fremena (tj. Slobodnjaka) – koji su bez mnogo skrivanja modelirani po ugledu na romantičnu sliku Arapa iz prve polovine XX veka. Fremeni i izgledaju i ponašaju se kao talibani ili jemenski Huti – oni su neprirodno izdržljivi i uporni, religijski fanatični, agresivni i nehumani, ogorčeno antikolonijalni i ni najmanje gadljivi na terorističke metode borbe.

Pre dvadeset godina, za vreme Bušovog Rata protiv terora, snimanje ovakvog filma bilo je nezamislivo. Sada, Vilnevu su na ruku išli vetrovi vouk ideologije, koja praktično podrazumeva da su religijski fanatični i tamnoputi urođenici "uvek u pravu", a "beli kolonizatori" uvek negativci. Tako je bez mnogo brige mogao da prikaže verski fanatizam, ksenofobiju i terorističke metode Fremena onakvim kakvi su u romanu, bez brige da će od strane establišmenta biti optužen, bilo da "negativno prikazuje tamnopute rase", bilo da "pravda teroriste".

Istovremeno, samorazumljiva uloga negativaca rezervisana za bele kolonizatore (pogotovo najbelje-od-belih Harkonene) dala mu je prostor da i njih prikaže ubedljivo, kompleksno i harizmatično. Rezultat je bilo jedno hegelovsko "lukavstvo Uma" – film napravljen po svim pravilima vouk ideologije koji istovremeno tu ideologiju subvertira, otvarajući prostor za jedan potpuno klasičan istorijski, klasni i rasni narativ.

O tome najbolje svedoči činjenica da u filmu nema nasilnog "rasnog diverziteta" – stanovnici pustinje su silom geografskih prilika tamnoputi, dok su doseljenici sa kišovitih planeta sa umerenom klimom – belci. Takav zdravorazumski odnos prema rasi kod Herberta predstavlja nešto rutinsko, ali Holivud u svojoj fetišizaciji rasnih odnosa u SAD već duže od decenije nije u stanju da sa tom vrstom zdravog razuma izađe na kraj.

Kolonijalizam protiv džihada

U Vilnevljevoj "Dini" – baš kao i u Herbertovoj – nema "dobrih i loših momaka", iako nas osnovna postavka zavodi da sa lakoćom moralno razvrstamo njene likove. Harkoneni su dekadentni, krvožedni i pokvareni, ali u osnovi predstavljaju samo "drugu stranu fašističke i kolonijalističke medalje" u poređenju sa Atridima, čije insignije, rituali i ikonografija podsećaju na propagandna dela Leni Rifenštal.

Sa druge strane, Fremeni takođe nisu nikakvi simpatični mali Evoksi ili dostojanstveni i produhovljeni Na'viji, oni su ksenofobični, netolerantni, sujeverni, nasilni, a kako vreme odmiče i vera u novog mesiju hvata maha, njihov fanatizam postaje istinski jeziv. Publika tako kreće od postavke koja podseća na bajkoviti crno-beli svet Zvezdanih ratova, ali veoma brzo shvata da je izbor između Herbertovog Imperijuma i fremenskih pobunjenika – izbor između užasa kolonijalizma i užasa džihada. Čak i Herbertovi "džedaji" – sestrinstvo Bene Geserit – više podsećaju na kabalu sitova i malignu masonsku ložu, nego na zaštitnike mira, reda i harmonije u svemiru.

Velika subverzija Herbertovog romana i leži upravo u transformaciji njegovog glavnog junaka. Pola Atrid, istovremeno parapsihološki izabranik Bene Geserit po imenu Kvisac Hadarah i fremenski Mahdi po imenu Lisan al Gaib, iz prognanog naslednika aristokratske kuće (Timoti Šalamej na momente čak i podseća na mladog kralja Petra Drugog) prerasta u fanatičnog religijskog vođu, koga vizije budućnosti i vera u sopstvenu nepogrešivost pretvaraju u totalitarnog tiranina.

Ova transformacija predstavlja najuspešniji deo Vilnevljevog pripovedanja, pa tako Pol Atrid sa kraja filma neodoljivo podseća na Deneris Targarijen iz finala "Igre prestola", ili predsednicu Almu Koin iz "Sjaja slobode"Suzan Kolins. Ali dok Deneris ubija Džon Snežni, a Almu Koin Ketnis Everdin, pre nego što uspeju da učvrste svoju tiransku vladavinu, Pola Atrida treba da ubije psihopata i mračnjak Fejd-Rauta Harkonen, koji u tom plemenitom činu – ne uspeva.

Film se tako završava sa pretvaranjem nepokornih Slobodnjaka u nove porobljivače svemira i pretvaranjem borbe za slobodu u međuzvezdani džihad. Malo je velikih filmskih dela koja se mogu pohvaliti takvim nivoom subverzivnosti.

Stari Holivud ponovo jaše (džinovske peščane crve)

Vilnevljev film na momente podseća na stare studijske spektakle, na momente na kompjuterski generisane blokbastere, ali je u najvećem broju dramskih scena naglašeno kameran i minimalan – više nalik na pozorišnu postavku "Hamleta", nego na saj-faj blokbaster.

Nakon prvog vikenda prikazivanja, drugi deo "Dine" uzleteo je na sam vrh IMDB liste najboljih filmova svih vremena – u društvo Nolanovog "Mračnog viteza", Džeksonovog "Gospodara prstenova" i Lukasovih "Zvezdanih ratova". Ali ono što je važnije od uspeha na blagajnama jeste to što je taj uspeh ostvario jedan klasično snimljen film, koji i vizualno i pripovedački kudikamo više podseća na klasike iz prethodnog veka, nego na isprazni kaleidoskop specijalnih efekata na koji smo se navikli prethodnih godina. A činjenica da je publika tu klasični estetiku i umetnički trud prepoznala svedoči da čarolija velikog platna još nije mrtva.

Naravno, Holivud nije postao to što jeste samo zato što bio u stanju da izbacuje tehnički savršena i vizualno prelepa dela. Njegova snaga je uvek počivala u tome što je u svojim najplodnijim epohama bio veliki kritičar sopstvene civilizacije, koji je izbacivao filmove nad kojim je celo čovečanstvo moglo da se zamisli.

Penzija za doktora Džounsa (i američki avanturistički film)

Najnovija "Dina" stoga ne predstavlja samo odličnu ekranizaciju književnog klasika koja iz svog predloška izvlači umetnički maksimum, već istovremeno predstavlja prinošenje ogledala svetu koji i sam sve više deluje kao da je razapet između kolonijalizma i džihada.

Neko će u njemu naći nagoveštaj pada zapadne civilizacije, koja, poput cara-padišaha iz "Dine", istovremeno gubi kontrolu nad svojom resursnom bazom i sposobnost da pokorenim narodima nameće narative kojima će tumačiti sami sebe. Neko drugi će videti pohvalu Hutima iz Jemena, koji na naše oči parališu svetsku trgovinu na isti način, i u istoj tehnološko-civilizacijskoj nesrazmeri, kao Fremeni na Arakisu.

A biće i nas i koji ćemo se prosto radovati povratku filma istoriji – pa makar i izmišljenoj.