Srpska stoka, ili: Da li CIA hoće da ubije Putina?

Podaci su prilično zastrašujući. Ukratko, i bez mnogo preterivanja, preti nam budućnost u kojoj ćemo jesti meso iz neke laboratorije Bila Gejtsa ili ga nećemo jesti uopšte jer sopstvenog mesa nećemo imati dovoljno.

Trendovi su, naime, takvi, i nije to pitanje gastronomije nego prehrambene bezbednosti koja je i državna bezbednost. Stočni fondovi u Srbiji sve su manji pa zato meso uvozimo sve više; svinja je, na primer, sad u Srbiji koliko ih je bilo posle razaranja Drugog svetskog rata, a prošle godine uvezli smo više od 42 hiljade tona svinjskog mesa. Za 400 hiljada smanjio se broj svinja u Srbiji u prošloj godini, a uvezli smo ih za isto vreme 300 hiljada i još oko pola miliona prasića.

Uništavamo svoje da bismo uvozili tuđe. Razaranja u Drugom svetskom ratu proizvela su efekat kakav imaju i naše EU integracije. Ovo nije (samo) pitanje dobre ili loše državne politike nego produkt sistema u kome se nalazimo.

O tome, uostalom, svedoči primer Hrvatske koja je u sklopu svojih EU integracija doživela to isto i još gore od nas zato što je tamo u integracijama i odmakla dalje od nas.

Da komšiji crkne krava nije zdrav stav prema životu i životnoj sredini, uključujući i spoljnu politiku, sve i kad je komšija – sused. Ali komšiji zaista jeste, takoreći, crkla krava, pa bi valjalo da iz tog hrvatskog iskustva izvučemo pouku pre nego što bude isuviše kasno.

Podvala se sastoji u tome što je Evropska unija zatrpala Hrvatsku jeftinim mesom i mlečnim proizvodima pa je proizvodnja svega toga u Hrvatskoj postala manje isplativa od uvoza. Koji je, naravno, olakšan raznoraznim sporazumima o stabilizaciji, pridruživanju i slobodnoj trgovini, sloboda je lepa reč, ali ume i da zavara. Pa su tako Hrvati, zavarani tom svojom slobodom da uvoze jeftino od svojih evropskih partnera, još jeftinije rasprodali ono što su imali. Da bi zatim, kad su tako navučeni kao narkomani, kad je zavisnost uspostavljena, ti njihovi evropski partneri sve to što je bilo tako jeftino počeli da im prodaju mnogo skupo…

A tu je i poznati primer Rumunije koja je već u prvim godinama članstva u Evropskoj uniji izgubila polovinu svojih lekara, pa Rumune sad sve intenzivnije nema ko da leči. Ali će zauzvrat imati najveću NATO bazu u Evropi a od toga će sigurno biti mnogo zdraviji.

Srpska i hrvatska stoka, rumunski lekari, svejedno, princip je isti.

Pod jedan, nije normalno da uvozimo ono što možemo sami da proizvedemo. I što smo proizvodili kada je to tehnološki bilo kudikamo komplikovanije nego što je danas. Kao što nije normalno ni da Rumuni pod Evropskom unijom imaju manje lekara nego Rumuni pod Čaušeskuom koga su ubili u želji da budu neka Evropska unija.

I drugo, još važnije: sve ovo nisu greške, nego proizvodi tog sistema koji danas zovemo Evropska unija ili NATO ili Kolektivni zapad, a nekad je mnogo kraće definisan kao kolonijalizam. Suština je ista, parazitsko eksploatisanje u svakom pogledu svega što može da bude eksploatisano. Ništa nije pomoć nego je investicija koja mora da donese još više – takva je logika profita. I teško svemu što tome stoji na putu.

Kao što je, frojdovskom omaškom, priznao američki senator Tod Jang pred Odborom za spoljne poslove. ”Dovođenje američkog kapitala i ekspertize i standarda u Afriku kako bismo mogli da nastavimo da je eksploatišemo…”, izgovorio je pa se zbunio kad je shvatio da je naglas rekao ono što misli a ne ono što treba da kaže. I trebalo mu je nekoliko mucavih sekundi da se seti da treba da spomene da ”istražujemo gde možemo da dobijemo te minerale”, što je, naravno, isto što i eksploatacija ali zvuči nešto prijatnije.

Sve i ako ne menja činjenicu da je nama i svim sličnim Rumunima i drugim Afrikancima u okviru tog sistema namenjeno samo da budemo eksploatisani.

Dok zauzvrat imaju da ponude tačno ono što možemo da vidimo na Olimpijadi u Parizu, ideologiju prebijanja žena u ime ljudskih prava i ritual na otvaranju koji je bio logičan nastavak onog satanističkog obreda na Evroviziji. Fekalije u Seni otuda samo predstavljaju nusprodukt stanja u kome se taj sistem davi.

Pa je zato, kao davljenik u sopstvenim fekalijama, sada još i spremniji na sve ono zlo na koje je oduvek i bio spreman zarad svog opstanka, to jest interesa i profita.

Kao 1999. kada nas, kako je to lepo primetio zamenik Madlen Olbrajt, Strob Talbot, nisu bombardovali iz brige za kosovske Albance nego stoga što smo ”odbijali da sprovedemo zahtevane društvene i ekonomske reforme”. A to su ove reforme zbog kojih nećemo imati šta da jedemo ako nam naši partneri iz Evropske unije ne dobace svoje mrvice. Taman u meri u kojoj su hranili robove kako bi preživeli da im služe.

A sada još i otvorenije priznaju da su spremni na svaki vid državnog terorizma koji će poslužiti onim njihovim ciljevima o kojima se neoprezno izlanuo citirani senator Jang. Tako da se čak otvoreno poigravaju idejom ubistva predsednika Rusije Vladimira Putina, o čemu mrtav ozbiljan piše višedecenijski funkcioner CIA, i to na stranicama ozbiljnog magazina kao što je ”Forin polisi”. I pride, usput, na nekim konkretnim primerima priznaje da im takva metodologija rešavanja spoljnopolitičkih pitanja nije nimalo strana, od svrgavanja Muhameda Mosadeka zbog nafte u Iranu nadalje.

Na šta su sve spremni da bi mogli, kako reče pomenuti senator, da nastave da eksploatišu šta god da im je potrebno?

U Boliviji je, eno, zbog litijuma pokušan državni udar pre samo mesec i nekoliko dana. U Venecueli, Nikolas Maduro kaže da je litijum važan deo razloga za obojenu revoluciju u toj zemlji, o venecuelanskoj nafti da i ne govorimo.

Mađarski premijer Viktor Orban bio je izložen i otvorenoj uceni kroz pretnju da će mu skršiti ekonomiju zemlje ako ne postupi po naređenju, pa je morao to da učini. Premijeru Gruzije Irakliju Kobahidzeu ubistvom je čak pretio, ni manje ni više, nego jedan evropski komesar.

Čime prete Srbiji? Znamo da su spremni na sve…