Sloboda za cenzuru, ili: Zašto je RT Balkan uplašio Reportere bez granica i N1

Vredi se s vremena na vreme podsetiti onog čuvenog Aneksa B sporazuma iz Rambujea, dokumenta toliko pokvarenog da je čak i čovek koji se proslavio jer inače nije bio gadljiv na raznorazne podlosti – Henri Kisindžer – morao da ga opiše kao ”provokaciju i izgovor za početak bombardovanja”.

Dotični Aneks B, pored svega ostalog što je značilo NATO okupaciju čitave naše zemlje, predviđao je u svojim tačkama 15 i 16 i da NATO preuzme kontrolu nad svim državnim elektronskim medijima u Srbiji, i to besplatno. Mera štednje u izvesnom smislu, pošto je već platio da bi zadobio kontrolu nad medijima koji se zovu nezavisni, toliko o njihovoj nezavisnosti.

Kad je ultimatum iz Rambujea odbijen, usledila je NATO agresija koju su zvali intervencijom, a u sklopu nje u jednom trenutku i još jedan zaboravljeni ultimatum o našim medijskim slobodama: da se NATO-u ustupi vreme na državnim medijima da emituje svoj program – po tri sata po podne i uveče – ”bez cenzure”, uz pojašnjenje da bi pod tim uslovima naša televizija ”mogla da bude prihvatljiv instrument javnog informisanja”.

A Džejms Rubin, saradnik Madlen Olbrajt koji je i sam učestvovao u onoj podvali iz Rambujea, izrazio je želju na brifingu u Stejt departmentu da ”probije propagandni zid srpske televizije”.

Onda je bombardovana Radio-televizija Srbije. Ubijeno je 16 naših kolega. Ričard Holbruk, koji je tad bio sve što je Džejms Rubin želeo da postane, rekao je da je to ubistvo naših kolega ”enormno važan i, verujem, pozitivan događaj”.

Dok su Reporteri bez granica u svom izveštaju od 15. juna 1999. za shodno našli da primete kako se Radio-televizija Srbije ”koristi kao oružje u ratu” – tako je glasilo i zvanično NATO obrazloženje njenog bombardovanja – te da je to ”propagandna mašina” vlasti u Beogradu koje se ”fundamentalno protive slobodi štampe i ne oklevaju da ’eliminišu’ suprotstavljene glasove”.

Što će reći da su – valjda za razliku od toga – NATO bombe da ”probiju propagandni zid srpske televizije” predstavljale doprinos slobodi našeg informisanja. U ime čega je i eliminisanje suprotstavljenih glasova naših 16 ubijenih kolega bilo čin NATO borbe za nezavisnost medija u Srbiji.

Sve je isto i četvrt veka kasnije. Samo nisu potegli bombe kao sredstvo uređivanja medija u Srbiji u skladu sa svojim potrebama. Ali tu su zato, u ovoj funkciji, Džejms Rubin i Reporteri bez granica, a za njima i N1 i ostali mediji Junajted grupe da im saslužuju.

Upravo je Rubin, kome su dali posao šefa Centra za globalno angažovanje Stejt departmenta nakon što je ustanovio da je Priština moderan evropski grad jer u njoj više nema Srba, sredinom septembra označio početak ove NATO intervencije na medijskoj sceni ostatka Srbije. Meta je ovog puta RT Balkan, u sklopu novih američkih sankcija protiv naše medijske kuće i najave da će širom sveta pokušati da ubede vlade da nam zabrane rad.

I odjednom to od srpske vlade zahtevaju i Reporteri bez granica. U njihovo ime, neki Pavol Salaj koji se odnekud našao nadležnim ekspertom za medijsku scenu u Srbiji, značajno objašnjava kako smo mi ”fabrika laži Vladimira Putina” i da nismo medij nego ”propagandna platforma”.

Ali nije propaganda ako je istina. A istina se ne boji laži. Laž se boji istine.

Pa je u tom kontekstu jako važno uočiti značajnu razliku: oni se zalažu da mi budemo zabranjeni. Mi se ne zalažemo da oni budu zabranjeni. Naprotiv, zahvaljujući njihovim lažima naša istina samo postaje još očiglednija. Pa zato i hoće da je likvidiraju, pošto kvalitetnijeg sredstva za sučeljavanje argumenata nemaju.

Uostalom, evo jednog zgodnog detalja. U verbalnoj bombi ovih Reportera bez granica koji nisu imali primedbi na NATO bombe na RTS naročito je ovom novinaru zamereno što je medijsku organizaciju KRIK doveo u vezu sa američkom Centralnom obaveštajnom agencijom. Ali nije rečeno da ta veza ne postoji. Zato što, naravno, postoji – o tome su govorila dvojica zvaničnika američkog Saveta za nacionalnu bezbednost, eno ga transkript tog razgovora s novinarima na sajtu Bele kuće gde jasno kažu da CIA sarađuje sa OCCRP-om u čijoj se mreži nalazi navedeni KRIK.

Što znači da se dotični reporter bez granica Pavol Salaj u ime svojih poslodavaca ne nervira zato što smo rekli neistinu – nego baš zato što smo otkrili istinu.

Naravno, on samo radi svoj posao za koji je i plaćen, naime, sam je na N1 rekao da je ova njihova borba protiv nas deo projekta. A projekti se, kao što je poznato, plaćaju. Te otuda nije nevažno utvrditi i ko to plaća.

Nije to sasvim transparentno istaknuto, ali se uz nešto truda i umešnosti može naći sasvim dovoljno podataka za razumevanje – u izveštaju o njihovim aktivnostima za prošlu godinu među glavnim partnerima nalazimo vlasti nekolicine NATO članica, od Holandije, Francuske i Nemačke do Velike Britanije.

Uzgred, normalno da se oni bore za slobodu cenzure kad je Parlamentarna skupština Saveta Evrope utvrdila da je Džulijan Asanž bio politički zatvorenik Ujedinjenog Kraljevstva. Čast nam je što smo dospeli pred isti nišan.

Asanža je CIA pokušala da ubije a među finansijerima Reportera bez granica nalazi se i američka Nacionalna zadužbina za demokratiju, NED koji – prema pisanju ”Njujork tajmsa” i ”Vašington posta” – javno radi ono što je CIA radila tajno. Pa je utoliko indikativnije što onaj reporter bez granice koju nije odredila CIA snagom autoriteta svojih poslodavaca poručuje kako će ”neumorno braniti novinare koji šire istinite informacije i novinare u Srbiji kao što su (na primer) novinari KRIKA-a i N1”.

I eto novinara N1 i ostalih korporativnih činovnika Junajted grupe – čiji se urednički odbor nalazi u Luksemburgu – kako i sami vredno pristupaju svom zadatku borbe protiv RT Balkan posredstvom Pavola Salaja i onog spoljnopolitičkog komentatora čiju reputaciju u tim krugovima nije ugrozilo – naprotiv – ni otkriće ”Vikiliksa” da se nalazio na platnom spisku ”privatne CIA”, obaveštajne agencije ”Stratfor”. Možda svi oni i nisu dobili istu naredbu, ali su joj se odazvali na isti način i, što se toga tiče, Džejms Rubin može da bude zadovoljan.

No daleko je to od obavljenog posla za koji su zaduženi. Pa otuda podmukli pritisci na kolumniste RT Balkan – kojim svojim prilogom im se, na primer, zamerila Sanja Domazet, naravno da nije nego je kriva što uopšte bilo šta piše za RT Balkan – i jedva prikriveni zahtevi da budemo kenselovani tako što nam više neće biti dopušteno da se, kao influenseri, kako nas tamo opisuju, pojavljujemo na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Tamo, naime, uticaj smeju da imaju samo oni koji nismo mi. Iz već pomenutih razloga istine i laži.

Kad smo kod nacionalnih frekvencija, inače, vredi podsetiti i da su se relativno skoro pomenuti pripadnici uređivačkog odbora ”Junajted medije” iz Luksemburga već založili za ekonomsku ucenu srpskih medija koji izveštavaju na nedozvoljen način – izveštaj organizacija Crta i Balkanska inicijativa za slobodne medije zahtevao je od zapadnih korporacija da se ne reklamiraju na onim televizijama koje ne propagiraju odobreni narativ. Pri čemu nikakvo iznenađenje ne predstavlja podatak da i Crtu finansiraju svi oni koji finansiraju i Reportere bez granica, od NED-a i vlasti Velike Britanije nadalje. A i ovom prilikom je Raša Nedeljkov iz Crte postao pripadnik Propagandnog monitora koji su pokrenuli Reporteri bez granica; i on samo radi svoj posao kao svi ostali što su radili neki takav svoj posao testerama, bombama ili analizama koje treba da proizvedu sličan efekat ućutkivanja. U okviru koga je Srbima milom ili silom, a uglavnom silom, namenjeno da budu izloženi tretmanu prevaspitavanja ”prihvatljivim instrumentima javnog informisanja” kakvi su 1999. lansirani iz NATO aviona.

(Za) sada su tu ulogu preuzeli Reporteri bez granica pretećim zahtevom neposlušnim srpskim vlastima da poslušaju i da nas zabrane po uzoru na svoje evropske partnere. Naime, u sklopu evropskih integracija Srbije nije dopuštena sloboda informisanja kakva, što se Evrope tiče, postoji još samo u Srbiji uprkos evropskim integracijama. I na to svi zajedno treba da budemo ponosni, uz čestitku koju, što se toga tiče, zaslužuju oni koji su to i omogućili.

A posebna je perverzija u tom pogledu što su o ugroženoj slobodi medija u Srbiji najglasniji oni koji se sad bore za ugrožavanje slobode medija u Srbiji; tako da kolumnisti RT Balkan budu poništeni, a naša kuća zabranjena.

Problem je, naravno, u tome što i onaj reporter bez granice, kao ovlašćeni predlagač ovog zahteva, i sam priznaje kako je ovo o zabrani RT Balkan ”samo jedan od tih uslova” Evropske unije za Srbiju. Baš svaki od njih znači poništavanje i same Srbije.

Neka to što nastavljamo da postojimo uprkos zahtevima da ne postojimo bude ohrabrujući znak da ni Srbija neće proći drugačije. Kakvu god joj sudbinu priželjkivali svi ovi što bi da nas ućutkaju aneksima iz Rambujea, bombama i svim ostalim metodama ubeđivanja da prestanemo da mislimo svojom glavom o svojim životnim pitanjima…