Žaba u Dubrovniku, ili: Srbija ima alternativu?

Iako diskutabilne primenjivosti u stvarnom životu, ostala je upamćena ona metafora Zorana Đinđića o gutanju žive žabe, dakle, načinu da se neka neizbežna a neprijatna situacija, kad već mora, pregrmi u ime dostizanja višeg cilja. Što će reći da je, samo, pitanje koji je to cilj koji će opravdati ovakvo sredstvo, to jest žrtvu, i to ne isključivo dobrog ukusa, u procesu gutanja dotične metaforičke neskuvane žabe.

O ukusima, uostalom, ne vredi raspravljati. A više takvih neskuvanih žaba servirano nam je ove nedelje u Dubrovniku na samitu država i državolikih tvorevina s jugoistoka Evrope i Vladimira Zelenskog koga i dalje predstavljaju kao predsednika Ukrajine iako je i njemu i toj Ukrajini proistekloj iz nelegalnog puča 2014. odavno istekao mandat.

Bila je tamo i žaba u obliku Vjose Osmani iako nije predstavljena kao žaba nego kao predsednica kakvi su i predsednik Srbije i ostali lideri država prisutnih u Dubrovniku, članica Ujedinjenih nacija za razliku od državolike tvorevine koja to ne može da bude jer Srbija, Rusija i Kina to ne daju.

A da i ne govorimo, kad već moramo da govorimo o žabama u Dubrovniku, i o svemu ostalom što je tamo imalo da se proguta a sadržano je u deklaraciji s tog samita i odnosi se na osudu Rusije. Uključujući i onu geopolitičku perverziju u kojoj se za teritorijalni integritet Ukrajine principijelno zalažu svi koji su zgazili teritorijalni integritet Srbije. Princip je, što se toga tiče, jasan: Rusiju bi da zgaze kao što gaze Srbiju.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić promenio je u deklaraciji sve što je mogao ali, sigurno, ne i sve što je hteo. Ili bi to hteli građani Srbije, a njegove pristalice među njima pogotovo.

Pa se i stoga postavlja pitanje zašto je, uopšte, u tome učestvovao. Odgovor na to pitanje naslućuje se pak u pitanju koje mu prethodi – čemu ovaj skup uopšte služi? Tim pre što je isti ovakav skup već održan u Tirani u februaru ove godine, s više-manje istim ishodom; ukratko, mnogo buke ni oko čega.

Pa tako i sada, okupili su se svi koji nešto smatraju onako kako im je naređeno, da bi opet saopštili da smatraju to isto.

Doduše, uzgred, uz jednu simptomatičnu distinkciju koja se sastoji u tome što su u Tirani podržali granice Ukrajine iz 1991, dok su u Dubrovniku podržali međunarodno priznate granice Ukrajine. Razlika, potencijalno, nije beznačajna, imajući u vidu da su NATO sponzori Ukrajine preko svojih medija već počeli da poturaju ponude o primirju duž aktuelnih linija fronta. Pa bi zato bilo interesantno utvrditi ko je piscima deklaracije iz Dubrovnika izdiktirao onu nedovoljno jasnu, ili dovoljno nejasnu formulaciju o međunarodno priznatim umesto tačno određenim granicama Ukrajine iz 1991…

Osim toga, u Dubrovniku niko nije rekao ništa što već nije rekao. A iz svega toga što je rečeno, ma koliko neprijatno da zvuči, ne proizlazi bilo kakva obaveza. Na primer, da se Rusiji uvedu sankcije.

Pa bi zato sve te žabe iz Dubrovnika i mogle da se svare kao one što spadaju u vrstu jestivih uprkos mučnini koju izazivaju. Tim pre što se Vučić u Dubrovniku nije naročito istakao nego je, naprotiv, propustio priliku za bilateralni sastanak sa Zelenskim. S kojim su se tamo ponaosob sastali domaćin Andrej Plenković, Edi Rama, Hristijan Mickoski, Kirijakos Micotakis i predsednica Slovenije Nataša Pirc Musar da razgovaraju o bezbednosnim aranžmanima s režimom u Kijevu.

U kategoriju sličnih neprijatnosti koje zahtevaju višak razumevanja pod uslovom da su učinjene u dobroj veri, inače, spada i vest o zameni Unmika Kosovom sa zvezdicom u CEFTA sporazumu. Još jedan doprinos stavljanju Rezolucije 1244 ad akta iako makar ostade ta zvezdica sa fusnotom u kojoj i Rezolucija 1244 još važi. Bar podjednako važno, međutim: izgleda da je to bila cena, kao carina u tom bescarinskom režimu, iliti danak koji smo morali da platimo da bi roba iz centralne Srbije ponovo mogla da dođe do Srba u našoj južnoj pokrajini.

Moramo se staviti u njihovu kožu da bismo smeli da priznamo da im je bolje sa Unmikom i bez hrane i lekova – kad su već, ne svojom zaslugom, stavljeni pred takav žalostan izbor. Razume se, pre svega zahvaljujući onoj žabi iz Dubrovnika, Aljbinu Kurtiju i njihovim NATO organizatorima koji su (i) ovom prilikom potvrdili da je svako njihovo negodovanje zbog Kurtijevih jednostranih poteza bilo koordinisano s Kurtijem. Kako bi se od Srbije, s kosmetskim Srbima kao njihovim taocima, iznudilo još neko popuštanje.

Gde je granica sveg tog popuštanja? Koliko živih žaba uopšte može da se pojede? I, koliko god da može, zarad čega? E, to je ključno pitanje.

Drugim rečima, da li se Srbija "definitivno okreće Zapadu", kao što tvrdi američki ambasador u ovom delu Srbije Kristofer Hil? Pa su Dubrovnik sa Zelenskim i eliminacija Unmika iz Cefte logične etape u tom okretanju Srbije ka njenom geopolitičkom ćorsokaku u kome mora da uradi sve što neće i ne sme sve ono što želi; što žabe iz Dubrovnika ne bi učinilo ukusnijim nego bi, skoro kanibalistički, sve nas pretvorilo u onu sporo kuvanu žabu koja je sve to prihvatila a da nije ni primetila.

Ili, nasuprot tome, Evropska unija nije jedina opcija već je tu i BRIKS, kao što, inače, sasvim ispravno koliko i prevratnički u odnosu na tekovine 5. oktobra, uočava potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin. Pa bismo u tom slučaju Dubrovnik mogli da shvatimo i kao neprijatno ali neophodno skretanje na putu iz pomenutog geopolitičkog ćorsokaka, kako se odatle u pravcu svoje slobode ne bismo zaleteli isuviše velikom brzinom. Jer i to, koliko god priželjkivali, sa sobom nosi rizik koji ne sme da se zanemari.

U svakom slučaju, kada je o ocenama Kristofera Hila i Aleksandra Vulina reč, ne treba ni naglašavati da su za samo jednog od njih dvojice građani Srbije glasali da govori u njihovo ime. I da bi, ako jesmo ozbiljna država kao što zaslužujemo da budemo, u ime Srbije morao da govori potpredsednik njene vlade a ne ambasador Amerike. Dok je ambasadoru Amerike "jedina agenda da udalji Beograd od Moskve", kako je nedavno otkrio "Fajnenšel tajms". Pa i tu okolnost treba imati u vidu kad se procenjuje čemu služe njegove reči, uključujući i laži koje služe toj svrsi.

Nasuprot tome, Vulinova nepristojna koliko i primamljiva ponuda da se uz pomoć BRIKS-a oslobodimo onih što nas kuvaju kao žabu biće stavljena na probu sasvim uskoro.

Samit BRIKS-a u Kazanju, na koji je predsednika Aleksandra Vučića javno pozvao predsednik Vladimir Putin, održava se od 22. do 24. oktobra. Putinov pomoćnik Jurij Ušakov obelodanio je da će 24 države u Kazanj poslati svoje lidere, a njih još osam druge najviše zvaničnike. Dmitrij Peskov, Putinov portparol, ukazao je s izvesnim razumevanjem i da se "sve države nalaze pod konstantnim pritiskom kako bi se sprečio razvoj njihovih odnosa" sa Rusijom. Neke će pod tim pritiskom i popustiti.

Uskoro ćemo saznati u koju od navedenih grupa spada Srbija. A to će nam reći i koliko je slobodna da sama odlučuje o svojoj sudbini.