Preporuka Sonje Biserko

Na Svetog Jovana, u petak, 20. januara, predsednik Srbije Aleksandar Vučić imao je dva sastanka. Na jednom je čuo sve što već zna; na drugom, ono od čega svi strepimo.

Što naravno ne znači da zbog strepnje treba da se predamo. Već da pretnji treba da se odupremo. Alternativa je, naime, kapitulacija, dakle, potpuni slom.

Od patrijarha srpskog Porfirija, kada je došao da mu čestita krsnu slavu u Patrijaršijskom dvoru – objavila je Srpska pravoslavna crkva – predsednik republike čuo je "poznati, jasan i nedvosmislen stav srpske crkve da su Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije i da je njegovo očuvanje u granicama Republike Srbije ustavna obaveza i imperativ, kako za Crkvu tako i za našu državu".

U tom smislu, navedeno je dalje, i vredi sve to pažljivo saslušati i zatim poslušati u celini, "patrijarh Porfirije i arhijereji izrazili su uverenje da rukovodstvo Republike Srbije sa predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu neće i ne može pristati ni na kakva uslovljavanja koja imaju za cilj uspostavljanje nezavisnosti Kosova i Metohije."

I još jedna važna rečenica: "Srpska pravoslavna crkva će uvek podržavati rukovodstvo Republike Srbije u nastojanjima za očuvanje Kosova i Metohije kao neotuđivog dela Srbije, kao i za suživot u miru i međusobnom razumevanju u skladu sa međunarodnim pravom svih građana koji žive na Kosovu i Metohiji."

S tim rečima u svesti predsednik je otišao na drugi sastanak koji je imao na Svetog Jovana Krstitelja; onaj sastanak na kome je čuo poruku od koje treba da strepimo. Vratićemo se toj poruci.

A nasuprot iskazanom stavu srpske crkve – kakav uostalom postoji već šest vekova – iskazala je svoj stav, naime, protiv Kosova u Srbiji, predsednica Helsinškog odbora za ljudska u Srbiji Sonja Biserko, ovog četvrtka sa svojim istomišljenicima koji su manje vredni pomena.

I zbilja, nije ni čudo što je svojevremeno, a nije ni u međuvremenu pomislila bilo šta drugo, u "Vijencu" Matice hrvatske Sonja Biserko mrzovoljno progunđala da je "SPC uvek bila prvo politička, pa tek onda verska institucija".

Naravno, protiv onakvog – državotvornog, koliko i miroljubivog – stava srpske crkve može da bude samo onaj ili ona koji su protiv države, ako je ta država naša, i koji su protiv mira utoliko što su za prihvatanje proizvoda rata. Razume se, ako je taj rat vođen protiv naše zemlje.

S tim u vezi, "pa, Beograd je organizovao iseljavanje, koje su u početku zvali egzodusom Srba". Toliko je Sonja Biserko iz odbora za ljudska prava imala da kaže o "Oluji". O akciji hrvatske vojske u kojoj je iz Hrvatske proterano oko 200.000 Srba.

A sada Sonja Biserko traži da se pita i o Kosovu i Metohiji, dok to isto pravo oduzima srpskoj crkvi. Kao da bi srpske države, i srpskog naroda, uopšte i bilo bez srpske crkve. Pri čemu bi ih i bez doprinosa Sonje Biserko bilo i te kako.

Doduše, ona kaže da je "iz nepoznavanja činjenica stvoren mit o Kosovu, o srpskom herojstvu i nebeskom carstvu". Te zaključuje u pomenutom "Vijencu" Matice hrvatske: "Cela srpska istorija je jedna velika laž!"

Tek, ovog četvrtka u kome su nam Sonja Biserko i njeni istomišljenici objasnili da treba da prihvatimo onaj francusko-nemački-evrounijatski-američki i NATO plan da se odreknemo Kosova i Metohije u njihovu korist, saznali smo i na kakvim je argumentima taj plan zasnovan.

Otkrio je to Aleksandar Vučić u Skupštini Srbije tako što je preneo ono što je čuo kad je, iz Patrijaršije na Jovanjdan, otišao u Predsedništvo Srbije da se sastane s "velikom petorkom" predstavnika Amerike, Nemačke, Francuske, Italije i Evropske unije.

Uzgred, čemu čak petorica kad svi govore jedno isto. Njih petorica najvećih sa moćnog Zapada na jednu, malenu, Srbiju. Siledžijska taktika grupnog pritiska.

"Bićete suočeni", citirao ih je Vučić, "pod jedan – zaustavljanjem pristupnih pregovora sa EU. Pod dva – ne samo sa prekidom daljih investicija iz zapadnog sveta u Srbiju već i sa povlačenjem svih investicija iz vaše zemlje. I, pod tri: i sa drugim sveobuhvatnim merama koje treba da pokažu kako moraju da prođu oni koji nisu u saglasju sa Evropskom unijom."

To isto mu je, rekao je Vučić, ponovljeno još dva puta tokom tog sastanka na Svetog Jovana Krstitelja.

A da bi svoju pretnju začinili, mediji bliski onima koji nam prete preneli su i dodatnu pretnju, da će "Srbija biti Iran u Evropi ako se sporazum ne prihvati".

Pretnja je postala njihova najbolja ponuda; ako je to najbolje što imaju da ponude, puno govori i o stanju u kome se sami nalaze.

Jedna poslanica lepo je u četvrtak primetila u skupštinskoj raspravi koja je inače bila grozna: "Ako je sporazum dobar za nas, zašto nam prete da ga prihvatimo?"

U tom pogledu, naravno, nema sumnje. Sporazum nije dobar za nas.

I to već znamo. A znamo zato što je isto to već bilo na stolu.

Već nam je nuđeno, pa je vlada Vojislava Koštunice to odbila – zato su kreatori ovog NATO plana 2008. i morali da pribegnu jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova, koje je sa stanovišta međunarodnog prava, ma koliko nas ubeđivali u suprotno, isto što i ništa.

Zato su isto to – da mi damo saglasnost, a to znači odobrenje, za ulazak samozvanog Kosova u međunarodne organizacije – NATO kreatori te lažne kosovske nezavisnosti od Srbije morali da zatraže i 2013. godine kada je ugovaran Prvi briselski sporazum.

I zato je i Aleksandar Vučić te 2013. taj zahtev odbio.

Svi razlozi koji su u ova dva navrata postojali za odbijanje ove nepristojne ponude – postoje i danas.

A ako ima nekoga kome to, možda, još nije jasno, da postane jasno potrudila se Sonja Biserko. I time je, verovatno nehotice, a možda i prvi put u životu, Srbiji učinila uslugu.

Zato što joj je pokazala između čega zapravo bira. Sonja Biserko s jedne strane, patrijarh, arhijereji i naša crkva s druge.

Izbor, očigledno, nije komplikovan. Većinska Srbija zapravo ga je već načinila.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Skupštini Srbije jasno je rekao, i obavezao se i time, kao i predsedničkom zakletvom s rukom na Ustavu Srbije i Miroslavljevom jevanđelju, da im neće dati saglasnost koju traže. Napomenuo je i da dobro zna na šta se zakleo, štaviše, i da je Ustav Srbije – Sveto pismo.

Ništa više od toga u ovom momentu nije ni potrebno.

A isto to – naš ustav, a ne njihov ultimatum – poručuje i dobar deo opozicije.

I prava je šteta što se od buke i cirkusa u Skupštini Srbije nije primetilo da je, zapravo, postignuto saglasje oko poruke patrijarha Porfirija i srpske crkve.

Tako da je ostalo samo da se to pretoči i u delo kada dođe taj trenutak.