Šta su Zoran Đinđić i Slobodan Milošević poručili Aleksandru Vučiću

Pažnji površnijih poznavalaca ovdašnjih prilika, toj neobično žilavoj sorti javnih analitičara, nije promaklo da je poprilična količina istorijske ironije sadržana u okolnosti da su se Slobodan Milošević i Zoran Đinđić, ti neprijatelji za života, datumima svojih smrti – 11. i 12. mart – oslonili jedan na drugog.

Spomenutu ironiju, uostalom, zaista nije teško uočiti. Jedan do drugog u nekrolozima a s jedne strane diktator Milošević, dok je s druge prvi demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić; kao da i u vreme tog diktatora Miloševića nije bilo izbora kojima demokratski legitimitet svojim učešćem, pored ostalih, nije pružao i sam Đinđić. Pa su samim tim i neki drugi premijeri Srbije pre njega bili demokratski izabrani, ma koliko nam se sviđali ili ne.

No to je neka druga tema, koja ne menja činjenicu da su Miloševićevi mediji optuživali Đinđića, lažno ili ne, i to je sada sporedno, da je pozivao NATO da bombarduje našu zemlju. I činjenicu da je Đinđić svojom energijom i organizacijom, ako ne glavna privlačna snaga kao Vojislav Koštunica, bio glavni motor petooktobarskih promena koje su Miloševića srušile s vlasti.

Uz izdašnu pomoć Zapada; doduše, pokazaće se, više je to bila investicija od koje su očekivali profit, pa i u vidu bespogovorne predaje Kosova, nego velikodušna i dobronamerna bespovratna pomoć. Kad smo kod toga, "Vašington post" je još 11. decembra 2000. takvu pomoć Amerike "kampanji izgradnje demokratije u Srbiji" kvantifikovao na iznos od 41 miliona dolara – "oko 10 miliona dolara za fiskalnu 1999. i 31 milion za 2000" – dok je Vilijam Montgomeri, potonji ambasador Amerike u našoj zemlji koji je novcem američkih poreskih obveznika u vreme promena upravljao iz svoje baze u Budimpešti, priznao, kada je otišao u političku penziju, i da je ukupna suma bila znatno izdašnija. Navodno, oko 100 miliona dolara.

A posle tako kupljene političke promene – što ne znači i da ona nije bila neminovna, naime, nikakav novac ne može da okupi onoliko naroda koliko njegova želja i potreba da dođe do promene kao što je to bilo 5. oktobra 2000 – između Miloševića i Đinđića isprečila se i Đinđićeva odluka da Miloševića izruči Haškom tribunalu. I to na Vidovdan, što Đinđiću nisu oprostili ni oni koji taj praznik poštuju mnogo više nego Miloševića.

Da bi posle tragičnog streljanja Zorana Đinđića na ulazu u zgradu Vlade Srbije 12. marta 2003. bila izrečena i teška optužba, istina, nikad potvrđena, da su u taj zločin umešani čak i članovi Miloševićeve najuže porodice.

Oni koji su optuživali Đinđića da ubija svoj narod optuženi su da su ubili Đinđića. Krug mržnje je time zatvoren. Ne samo da među njima nema ničeg zajedničkog nego, povrh toga, ne može da bude ni pomirenja.

Uostalom, ide dalje ova logika i prema dalekosežnijim projekcijama, jedan nas je uveo u sukob sa čitavim svetom, drugi je hteo tamo da nas vrati. Ali smo ga mi, to jest Srbi, naopaki kakvi jesmo, ubili da bismo ga sprečili da nas odvede među sav taj normalan svet. Tako nekako, glupo, ali deluje ubedljivo onima koji žele da u to budu ubeđeni.

Ili nastoje da ubeđuju, tako da i sada, 20 godina kasnije, pišu o "Đinđiću i smrti normalizacije" i sa čežnjom podvlače razliku između društava koja su se upisala "u taj mejnstrim relativizovane evropske normalnosti" koji podrazumeva da se bude "unutra, u EU, NATO-u, Šengenu", i Srbije koja je "tragično kasnila" a "nakon ubistva Zorana Đinđića, to kašnjenje je moglo samo da se povećava"; i tvrde da je žarko želeo da "uz podršku Evrope i SAD reformiše zemlju" nakon rata "koji je u najvećoj meri sama izazvala", da je bio "svestan da politika kontinuiteta u odnosu na Miloševića vodi Srbiju u novu istorijsku stranputicu" i tako dalje.

Istina je, naravno, mnogo (do potpuno) drugačija. I nije slučajno što je vrlo mnogo truda uloženo da je ne primetimo, jer samo sloga Srbina spasava. I obrnuto.

Elem, svi se sećamo čuvene opomene Slobodana Miloševića, izgovorene u poslednjem predsedničkom obraćanju građanima Jugoslavije 2. oktobra 2000. godine, da bi "svakome (…) trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije".

Ali se malo ko još seća da je do istog podatka došao i Zoran Đinđić. I da je o tome i javno govorio u danima koji su prethodili atentatu.

"Meni je jako žao što su kod nekih ljudi u Evropi i svetu dobri Srbi i demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje, što neki misle da rat u Iraku treba da bude naš nacionalni interes, a ne rešavanje pitanja Kosova… Mislim da je vreme da prestane primena dvostrukih standarda… Kako to da nije vreme za vraćanje Srba na Kosovo, a uvek je vreme za sprovođenje odluka Haškog suda", upitao je Zoran Đinđić u intervjuu frankfurtskim "Vestima" kad je u februaru 2003. tamo bio zbog donatorske večeri za Hram Svetog Save.

Pa u intervjuu Radio-televiziji Republike Srpske 21. februara, datom u Banjaluci u koju je otišao uprkos zahtevu američkog ambasadora da prvo ode u Sarajevo, simbolika tog zahteva bila je i tada očigledna kao i danas: "Ako moji prijatelji u svetu kažu, e, sad si nas razočarao, onda oni nisu moji prijatelji. Jer, ako ja kažem, meni je jedna stvar važna, i za moju zemlju je važna i podržite me u tome, a oni kažu, ne, mi te podržavamo samo u onome što je za nas važno, onda to nisu prijatelji."

I u "Večernjim novostima", samo nekoliko dana pred smrt, objašnjavajući da je "Kosmet za mene državni prioritet broj jedan", te da je "status Kosova, u stvari, status Srbije (…) a ja sam izabran da branim interese Srbije", odgovorio je i na pitanje da li bi, "zbog promenjene pozicije, Zoran Đinđić od demokrate mogao postati 'novi Milošević' i velikosrpski nacionalista".

"Dokazuje se", odgovorio je Zoran Đinđić u svom, ispostaviće se, nažalost, testamentarnom obraćanju, "da su moji stavovi o Kosovu – potvrda da se srpska politika nije promenila. Da sam, eto, bio političar evropskog tipa, a sad sam postao srpski nacionalista. Time se, u suštini, tvrdi: da je sa Srbima uvek isto, da se na Balkanu samo maske menjaju. Ali sve to me ne uzbuđuje mnogo. Meni je važno da su argumenti koje sam ponudio – neoborivi."

Ovako je govorio Zoran Đinđić.

Da bi posle njegove smrti njegovi samozvani naslednici, koji su nasledili Đinđićeve pozicije u partiji i državi, ali ne i Đinđićevu politiku, ti kidnaperi njegove politike i falsifikatori njegovog nasleđa, pokušali da nas ubede, i to čine, evo, već 20 godina, da je Zoran Đinđić radio po meri njihovog shvatanja da je normalno predati svoju zemlju, dok je nenormalno boriti se za nju.

Istina je suprotna. I Zoran Đinđić, kao i Slobodan Milošević pre njega, uostalom kao i Vojislav Koštunica nakon njih kad je došao u istovetnu situaciju, bio je na istovetnom stanovištu da ne sme da preda ono što se predati ne sme.

I da je zbog toga sukob sa Zapadom – neminovan. Razume se, bez srljanja u konflikt, znači, miloševski mudro, pri čemu međutim ne sme da se zanemari prilično važna činjenica da ta mudra politika Miloša Obrenovića nije podrazumevala i odricanje od teritorije i suvereniteta Srbije. Naprotiv.

Što se toga tiče, dakle, svaki srpski lider došao je do istog zaključka. Uostalom, inače ne bi ni mogao da bude srpski lider nego samo bedni saradnik u sprovođenju tuđih, antisrpskih interesa.

Pa otuda i zapažanje koje deluje ekstravagantno umesto da je očigledno, naime, nacionalni konsenzus i nacionalno pomirenje zapravo su ostvareni. Ma koliko to čudno zvučalo i ma kako čudnim putem to bilo postignuto, a poneko će podsetiti i da jesu čudni putevi Gospodnji. Naročito kada je Kosovo i Metohija u pitanju.

Dok je ono obilje propagande, kojoj smo konstantno izloženi, i poslužilo svojoj svrsi da od drveta ne primetimo šumu. Da ne uvidimo da o onom najvažnijem pitanju nema razlike već ima saglasja, i to bez ikakvog prethodnog usaglašavanja; najzad, baš zato čovek koji je izručio Miloševića i nije imao ništa protiv što su ga uporedili s Miloševićem kad se i sam našao pred istim izborom između potčinjavanja i suprotstavljanja Zapadu.

I to je, da drugačijeg izbora nema kada je izbor ovakav, poruka koju Aleksandru Vučiću danas upućuju i Slobodan Milošević i Zoran Đinđić. Namere Zapada nisu se promenile u poslednjih četvrt veka. Ne sme da se promeni ni odgovor koji na to stiže iz Srbije.