Bastina doktrina

Ko nije znao da je Rade Basta već stekao diskretnu slavu kada se, s mesta direktora komunalnog preduzeća za grejanje i toplu vodu, na mestu s obaveštenjima o dotičnom grejanju i toploj vodi, založio da Srbija kazni Rusiju tako što će zatvoriti ruski humanitarni centar u Nišu za pomoć Srbima, morao je za njega da sazna kada se, s pozicije ministra i to privrede, založio da Srbija uvede sankcije Rusiji.

Naime, napredovao je u međuvremenu s običnih komunalnih poslova.

A potom je, da bi utvrdio gradivo, na Tviteru otkrio da nam je pravi neprijatelj jedini narod na svetu koji je podržao svaku našu borbu za slobodu, i nije učestvovao ni u jednoj agresiji na našu slobodu. Dakle, Rusi.

Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i najvažnije vladajuće partije, zatim je ministru Basti javno poručio da ućuti i da Srbija Rusiji neće da uvede sankcije, pored ostalog i zbog navedenih razloga slobode i agresije, a to je bilo i dobro i važno čuti, i uz to je objasnio da navedeni ministar nije njegov kadar nego je kadar njegovih koalicionih partnera iz SPS-a i Jedinstvene Srbije, preciznije, Jedinstvene Srbije.

Što je tačno, premda ne i zadovoljavajuće objašnjenje pojave Radeta Baste u Vladi Srbije. Umesto Zorane Mihajlović koja je gajila istovetna osećanja, sećate se valjda, tražila je s Britancima da se Srbi proglase za genocidan narod, pa su ih Rusi u tome sprečili. Nije im to oprostila, te je i ona tražila da ih kaznimo sankcijama.

U tom je smislu sličnost među njima dvoma zaista upadljiva. Njih dvoje su dve strane istog novčića, vrednog 30 srebrnjaka.

Bivša ministarka Mihajlović je svojevremeno svoju slavu – Aranđelovdan – slavila u hotelu u društvu američkog ambasadora Majkla Kirbija. A trenutni ministar Basta se, kad je zatražio sankcije Rusiji, za svaki slučaj, da ne izmakne poenta, slikao uz zastave Amerike i Evropske unije. Kao da i bez toga nije očigledno čiji interes to nalaže, Basti nije očigledno.

Ali, naravno, a i to je valjda očigledno, nije ovaj ministar bitan sam po sebi, nego ga spominjemo zato što je njegova pojava u Vladi Srbije samo najnoviji, pa stoga i najuočljiviji simptom jednog destruktivno autodestruktivnog procesa koji traje predugo.

Ukratko, njegovo postojanje je mera ograničenosti našeg suvereniteta. To je i odgovor na pitanje šta ga je dovelo u Vladu Srbije: naime, interes koji zastupa.

Ili je, naravno, on izuzetan stručnjak koji je zahvaljujući svojoj ekspertizi došao do izvesnih zaključaka, da bi zatim i osetio potrebu da ih podeli sa srpskom javnošću uz zastave Amerike i Evropske unije. U biografiji ministra stoji da je završio srednju školu unutrašnjih poslova, školovao se uz rad i diplomirao na Fakultetu fizičke kulture, kik-bokser, na kraju je završio i master studije ekonomije na Univerzitetu Privredna akademija, rečju, svestrana, renesansna ličnost.

Elem, ta Bastina doktrina zagovaranja tuđeg interesa na uštrb našeg, već nam je nanela isuviše štete da bi mogla da se ignoriše. Treba li da podsećamo da smo u ime tih istih interesa sami u miru uništili svoju vojsku uspešnije nego što su oni mogli u ratu.

Ili naše banke koje smo upropastili da bismo tobože počeli da živimo kao sav normalan svet. Ugasili smo ih iako su imale veća potraživanja nego dugovanja, time očistili prostor za dolazak stranih banaka na njihovo mesto, i osudili svoju privredu da zavisi od njihovih zelenaških kamata, jer im se tako moglo, pošto nisu imale konkurenciju; pa je i naša privreda potom prestala da bude naša tako što je postala multinacionalna. To u praksi uglavnom znači da su subvencije naše a profiti njihovi, i zašto se onda čudimo što nikako da dostignemo taj standard života normalnog sveta. Pa, to nikada nije ni bilo predviđeno.

Uzgred, ”Vikiliks” nam je pokazao da su na sličan način pokušali, hvala Bogu, nisu uspeli, da zagospodare i našom crkvom kao što su vojskom i ekonomijom, o medijskom prostoru da i ne govorimo, i zaista je fascinantan opseg neprimetne uzurpacije naše zemlje.

No, da ne odlutamo predaleko, banke koje nisu naše, sada su neobično važne i zbog krize koja poprima sve dramatičnije razmere. A pritom je danas 17. mart i godišnjica pogroma Srba na Kosovu i Metohiji, i sutra će u Ohridu opet zahtevati da pristanemo na njihov evropski, NATO plan za naš Kosmet. Sve su to delovi iste slagalice.

Najpre o njihovoj bankarskoj krizi, koja će kolateralno biti i naša jer smo dobrovoljno postali deo njihovog sistema, po metodi leminga koji skaču s litice u sopstvenu propast; Rusiju su, inače, priznaju to i sami, isključili iz takve perspektive kada su je, sa željom da je unište, isključili iz svog finansijskog sistema. Kakva ironija.

U svakom slučaju, okidač ove bankarske krize su kamatne stope koje su podignute u pravcu relativno normalnog nivoa, da bi obuzdale inflaciju, a inflacija je prethodno izazvana prekomernom proizvodnjom novca bez pokrića ubačenog u sistem da bi se ugasile prethodne krize. I sada su nadležni, u meri u kojoj su uopšte više u mogućnosti da upravljaju daljim razvojem događaja, jer on dobija sopstvenu logiku, pred izborom između dva zla – da odustanu od podizanja kamatnih stopa i puste inflaciju da raste iako je opasna po sistem, ili da ostanu pri kamatnim stopama koje su opasne po sistem.

A tu je, naravno, i šira slika. Ona grozna svetska ekonomska kriza 2008. godine zauzdana je samo zahvaljujući privrednom rastu Kine i ostalog sveta u razvoju. Nasuprot tome, abnormalne sume novca koje su jednostavnim pritiskom na dugme poklonjene ekonomijama zemalja Kolektivnog Zapada, pri čemu neki drugi alhemijski recept i čarobni štapić ne postoje, proizvele su samo mizerne stope rasta. I gigantske stope duga.

Sad dolazi vreme naplate tih dugova.

Što nas vraća i na naš slučaj Bastine doktrine koja nam se nemilosrdno predlaže.

Naime, nisu davali ni kada su imali, nego su pljačkali da bi imali još više. Takav je, uostalom, biznis model potpuno normalan tamo gde nema čovekoljublja nego je čovek čoveku vuk, i šta od njih može da se očekuje sad, kad ostaju i bez onoga što su imali iako su uvek želeli da imaju i više, to jest, sve.

To žele i sada, kad je svima jasno da više čak ne mogu ni da se pretvaraju da imaju nešto da ponude zauzvrat – u zamenu za naše sve.

Mlada možda nije lepa ali brak mora da se sklopi, priznao je to ovih dana, nemački arogantno, i nemački izaslanik Manuel Zaracin. Bastina doktrina sprovođenja onog tuđeg interesa zato što je suprotan našem, napokon pokazuje svoje pravo lice.

Ali taj stari komedijant slučaj udesio je tako da posle 17. marta uvek dođe i 18. mart, pa sve možemo da vidimo jasnije nego što bi inače. Da podsetimo: 17. marta 2004. omogućili su lov na Srbe sa Kosova i Metohije da bi ih odatle proterali. Sutra će, 18. marta, da zatraže da se i sav ostatak Srbije uključi u taj njihov poduhvat. Jer njihove zle namere, ma koliko bile zle, nisu dovoljne da ga sprovedu u delo.

A kako više nisu u mogućnosti za bilo kakvu vrstu ponude – ovaj zametak neminovnog finansijskog sloma to sad i naročito ističe, i zato je strahovito važno da to razumemo – jedina preostala, i njihova najbolja, ponuda, ostala je pretnja.

Prenose mediji koji se proglašavaju za nezavisne, nećemo sad o tome koliko su nezavisni, da je uoči sutrašnjeg ohridskog sastanka predsednika Srbije i premijera samozvanog Kosova sa nekim zvaničnikom Evropske unije, od kreatora 17. marta 2004. stigla poruka da na njihovu pretnju moramo da odreagujemo pokorno, inače, ”uskoro će uslediti i izolacija i unutrašnja previranja”, kraj citata.

Ali, odali su se. Upadljivo sličnu poruku preneo je i ”Albanijan post”, koji se već pokazao kao pouzdan (ne)službeni glasnik tih njihovih pretnji i ucena. Uz ovaj podatak: ”Zapadna zajednica nema luksuz da ne uspe u dvorištu Evropske unije i NATO-a.” Jer ”Rusija testira odlučnost Zapada u Ukrajini”, a ”Kina je postigla istorijski sporazum između Saudijske Arabije i Irana kao relevantan akter u rešavanju globalnih političkih problema.”

Drugim rečima, njihov strah je naša nada. A oni najbolje znaju čega se plaše, i zašto se plaše.

Što znači da je naše samo da, počev od sutra, ne pristanemo na njihove pretnje. Ostalo će učiniti vreme. A tada će napokon i Bastina doktrina, sa svim njenim protagonistima, završiti tamo gde joj je mesto.