Nepodnošljiva lakoća cenzure

Sad ćemo možda imati više sreće.

Prošli put, naime, kad je Džejmsu Rubinu zasmetalo izveštavanje medija u Srbiji NATO bomba pogodila je zgradu RTS-a u Aberdarevoj ulici u Beogradu i ubila 16 naših kolega.

A nepune dve nedelje pre te smrtonosne noći između 22. i 23. aprila, na brifingu u Stejt departmentu koji je držao u funkciji bliskog saradnika i portparola Madlen Olbrajt, nećemo sad o njoj i "odvratnim Srbima", kraj citata, toliko je o nama imala da kaže u napadu iskrene mržnje, Rubin je poželeo da njegove reči "probiju propagandni zid srpske televizije".

Nikad posle toga, naravno, on nije izrazio žaljenje što mu se želja ispunila na ovakav način.

Doduše, i zašto bi izražavao bilo kakvo žaljenje kad je i Haški tribunal, njihovo omiljeno sredstvo za nametanje krivice Srbima i oslobađanje od krivice svih ostalih, u skladu s tim i bez suđenja presudio da je NATO napad na RTS bio "pravno prihvatljiv" dok je broj pobijenih radnika televizije, kako je cinično prebrojano, "žalosno visok, ali ne i jasno neproporcionalan".

Te je na osnovu svega toga zvanično i preporučeno tužiocima Haškog tribunala da "ne pokrenu istragu bombardovanja srpske radio-televizije", što su oni radosno i učinili.

U dokumentu pod naslovom "Konačni izveštaj tužiocu komiteta uspostavljenog da razmotri NATO kampanju bombardovanja SR Jugoslavije" – koji je i došao do spomenutog zaključka da ničeg tu nema spornog, uključujući, izričito, i upotrebu osiromašenog uranijuma i kasetnih bombi, iako je prethodno taj isti sud takve iste kasetne bombe stavio na teret Milanu Martiću i Republici Srpskoj Krajini – sadržana su i još dva zanimljiva detalja o ovom slučaju osvajanja medijske slobode.

Jedan, da su "zapadni novinari pre napada bili upozoreni od strane njihovih poslodavaca da se klone televizije"; pa im nije palo na pamet da upozore kolege s kojima su, baš sa tim ljudima, do tada svakodnevno sarađivali na montiranju i emitovanju priloga za te njihove poslodavce, kakve su to moralne spodobe.

I drugi detalj. Podseća se u tom haškom dokumentu da je 8. aprila 1999. NATO uputio ultimatum sledeće sadržine: "Ako predsednik Milošević ustupi vreme zapadnim medijima na svojim programima bez cenzure tri sata svakodnevno između podneva i 6 popodne i 3 sata od 6 popodne do ponoći, onda bi njegova televizija mogla da bude prihvatljiv instrument javnog informisanja."

Milošević nije prihvatio ultimatum kakav nije zabeležen u istoriji informisanja, pa je u ime javnosti usledila NATO bomba da probije onaj Rubinov "propagandni zid srpske televizije".

Kako smo (o)lako sve to zaboravili.

Te večeri 23. aprila 1999, nepuna 24 sata posle bombardovanja RTS-a uključujući i vremensku razliku, u Njujorku je održana svečana večera u američkom Klubu izveštača iz inostranstva na kojoj je počasni gost, i glavni govornik, bio Ričard Holbruk.

Osvrnuo se i na bombardovanje RTS-a. Zgrada se još pušila, tela nastradalih još su izvlačena ispod ruševina, a Holbruk je rekao da je to "enormno važan i, verujem, pozitivan događaj".

Usput je rekao i da je "imao priliku da radi s nekim od najboljih izveštača iz tog regiona” Balkana, i na prvom mestu u tom smislu istakao Kristijanu Amanpur sa Si-En-Ena.

"Oni su učinili ogroman posao kako bi svetu doneli istinu", pohvalio ih je Holbruk pred njihovim klubom izveštača koji će kroz nekoliko dana specijalnu nagradu, u skladu s ovom Holbrukovom preporukom, uručiti upravo Kristijani Amanpur. Glavni sponzori ovog svečanog događaja biće medijske kuće Rojters i "Blumberg", to je taj brak njihove države i medija o kome se iz nekog razloga ne govori iako je očigledan.

Amanpurova je, inače, u ono vreme Holbrukove preporuke već bila u braku sa njegovim saradnikom Džejmsom Rubinom.

Taj njihov brak, koji se u međuvremenu okončao razvodom, ali to sad nema veze, imao je i svoju paradigmatičnu dimenziju utoliko što su i jedni i drugi – i mediji i Stejt department – svetu donosili istinu, kako reče Holbruk, tako što su ga obaveštavali o pola miliona nestalih i "možda ubijenih" muškaraca, kosovskih Albanaca, i 100 hiljada zatočenih na fudbalskom stadionu u Prištini.

Takva je bila ta njihova istina, nema veze što se pokazala kao neistina nakon što je lepo poslužila svrsi. Uostalom, kao i ono čuveno oružje za masovno uništenje koje u Iraku nikad nije postojalo, ali su, kad je tako trebalo, svi ti borci za istinu javljali kao da postoji.

Džejmsa Rubina je o onim događajima na Kosovu direktno izveštavao Hašim Tači satelitskim telefonom; sam je o tome govorio na brifinzima u Stejt departmentu. Rubin sada za američki Radio Slobodna Evropa kaže da nema komentar na tu neprijatnu okolnost što su Tači i drugi osnivači terorističke OVK optuženi za ratne zločine.

Ali je zato istom prilikom prokomentarisao da je ta OVK "zauzela centralno mesto u tom mirovnom procesu" te da je "Hašim Tači tokom pregovora u Rambujeu doneo hrabru odluku da pristane na sporazum, i to je bila odluka koja je", dodaje Rubin, "omogućila NATO-u da podrži kosovske Albance".

S tim u vezi, tokom priprema njihovog napada na nas u februaru 1999. Rubin je rekao i sledeće: "Verujemo da je ekstremno važno da se izvrši pritisak na Srbe… Kako bi se prešlo na vojnu akciju, mora da bude jasno da su Srbi za to odgovorni."

Odgovorni tako što su odbili sporazum iz Rambujea. Rubin, naravno, dobro zna o čemu govori, bio je tamo. Kao i Madlen Olbrajt. I Ričard Holbruk, i Kristofer Hil, aktuelni ambasador Amerike u Beogradu. I Kristijana Amanpur koja je o tome izveštavala s lica mesta, i povrh toga uživo intervjuisala Ričarda Holbruka u avionu kojim su odleteli iz Beograda 23. marta 1999, nakon što je i poslednji put Slobodanu Miloševiću naređeno da prihvati tekst iz Rambujea.

Taj tekst je, u svom Aneksu B, imao i tačke 15 i 16 koje su državne elektronske medije u Srbiji stavljale u neposrednu službu i kontrolu NATO-a. "Strane će, na osnovu jednostavnog zahteva, odobriti sve telekomunikacione usluge koje odredi NATO, uključujući i servise za emitovanje programa. Ovo uključuje i pravo na upotrebu tih sredstava i servisa (…) u čitavom elektromagnetnom spektru, besplatno… Strane će besplatno ustupiti sve javne kapacitete koji su NATO-u potrebni za sprovođenje operacije."

Bombardovanje je počelo dan potom, a mesec dana kasnije na meti im se našla i zgrada RTS-a.

"Da ta odluka" – o agresiji na Srbiju – "nije doneta, mislim da ne bismo sedeli tako srećno i slobodno u modernom evropskom gradu, ovde u Prištini", komentariše ovih dana Džejms Rubin, ne primećujući da je samo iz tog modernog evropskog grada u to ime proterano 40 hiljada Srba, ovo je inače brojka koju je svojevremeno izneo sam Radio Slobodna Evropa.

Ali je zato – u skladu s takvim uvidom u svet – Rubin uspeo da primeti da mi – RT Balkan – ne smemo da postojimo.

Na direktno pitanje američkog radija da prokomentariše "otvaranje Raša tudej u Srbiji krajem prošle godine", odgovorio je: "Ne bismo želeli da vidimo Raša tudej ili ruske medije igde u svetu. Želimo da se zatvore."

Ovaj je iskaz Džejms Rubin dao u svojstvu šefa Centra za globalni angažman, agencije američkog Stejt departmenta koja je "formirana s ciljem razotkrivanja i suprotstavljanja propagandi i dezinformacijama", pojašnjava svrhu Rubinovog angažmana američki radio koji je osnovala CIA. Toliko o propagandi i dezinformacijama, pametnome dosta.

"Oni su" – Rusi i Kinezi, naime – "godinama trošili milijarde i milijarde dolara na ovaj projekat u domenu informacija. Mislim da moramo da pojačamo našu igru. Sekretar (Entoni) Blinken me je zamolio da preuzmem ovaj posao jer želi da Sjedinjene Države pojačaju svoju igru… I zato je toliko podržavao napore koje ulažem ovde na Balkanu da pokušam ranije da rešim problem ruskih dezinformacija, tako da ne samo reagujemo, već pokušavamo da ih zaustavimo", pojasnio je Rubin čemu sad služi.

Pa je u tu svrhu za Srbiju u ovoj fiskalnoj godini izdvojen preko 41 milion dolara preko USAID-a čijim se delovanjem, uzgred budi rečeno, upravlja iz Saveta za nacionalnu bezbednost SAD; članovi ovog tela su i direktori američkih obaveštajnih službi.

Ukupno pak, kako se navodi na sajtu Stejt departmenta, "od 1998. Sjedinjene Države obezbedile su 1,1 milijardu pomoći Srbiji da joj pomognu da se razvije kao prosperitetna demokratija (…) integrisana u regionalne i zapadne institucije".

Nismo upućeni u sve detalje pa ne znamo da li su i cenu bombe koju su bacili na RTS ubrojali u tu svoju pomoć za uređivanje medijske scene u Srbiji. Ali je evidentno da isto ono što su onomad hteli da postignu besplatno kao u Rambujeu, ucenama i bombama, sad hoće da izvrše cenzurom i podmićivanjem.

Kad smo kod toga, zgodan je današnji dan – Veliki petak – da još jednom i sa žaljenjem konstatujemo kako Juda nikad nije manjkalo. Ali i da su, hvala Bogu, oni ipak oduvek bili manjina.

Tako da, što se Džejmsa Rubina tiče, samo neka on radi svoj posao, Srbi mu nikad neće poverovati. Ma koliko bombi, pretnji i novca u to uložio. Već i zato što sasvim lepo mogu da vide ko sedi u modernom evropskom gradu bez Srba, a ko je ovde došao zato što zna da je Kosovo – Srbija.