Dan u kojem smo upoznali svog neprijatelja

Čim su prve sirene za vazdušnu opasnost zajaukale nebom nad Srbijom, oko osam uveče tog 24. marta ’99, bilo je lepo veče, stizalo je proleće, bilo je i mirisa proleća u tom vazduhu uz zloslutni jauk sirena i NATO avione, i oni Srbi koji već nisu znali, morali su da saznaju ko im je neprijatelj.

Prijatelji, naime, prijatelje ne gađaju bombama. Dok su oni povrh toga u svoje bombe stavili i osiromašeni uranijum; nije im bilo dovoljno da ubiju samo nas tog proleća ’99. nego i našu nerođenu decu, i decu njihove dece, jer takvi su efekti trovanja zemlje i vode osiromašenim uranijom. I oni su to dobro znali, pre nego što su ga bacili po nama, pa su ipak to uradili – i eto još jednog važnog podatka za razumevanje naših odnosa.

Doduše, nije da i pre tog 24. marta ’99. nismo imali razloga da posumnjamo u njihove dobre namere.

Na primer, uveli su nam sankcije pod izgovorom za koji su znali da je laž i da nisu Srbi ispalili smrtonosnu granatu na red za hleb u Ulici Vase Miskina u Sarajevu; čak je i Haški sud na kraju to priznao, par decenija kasnije, naravno, prekasno.

A i bombardovao je već NATO Srbe s jedne strane Drine. Pa je valjda bilo samo pitanje vremena kada će preći i na drugu stranu, diskriminacija jednih u odnosu na druge bila bi nedopustiva, svi smo im mi isti.

Problem u razumevanju toga nastupio je, međutim, kad smo poverovali da smo postali dobri momci i da će nas zbog toga tretirati kao prijatelje.

Bio je decembar 2000, 5. oktobar bio je za nama, kada je grupici beogradskih novinara u "Gardijanu" jedan britanski lord, sivo odelo od tvida, besprekoran akcenat, držanje i sve ostalo zbog čega se već na prvi pogled ne uočava da je Gordi Albion zapravo perfidni Albion, objašnjavao da su nam bombardovanjem učinili uslugu, da su nas, takoreći, bombardovali za naše dobro, jer su nam time pomogli da se oslobodimo Slobodana Miloševića. Nisu bombardovali nas nego njega, i, eto, sad će sve biti super.

I mnogi smo stvarno i bili spremni da im poverujemo, ne shvatajući da im se namere nisu promenile zato što smo se mi promenili. I ako oni nama više nisu bili neprijatelji, mi njima to svakako jesmo. A kažu nam da nismo samo zato što znaju da tako traže pravila marketinga, uostalom, ni usisivač i sudoperu nije moguće prodati ako ih prethodno ne reklamiraju kako treba.

A najubedljiviji dokaz ovakvog stanja naših odnosa – neprijatelji, a ne prijatelji – dobili smo 2008. kada su, uz svesrdnu pomoć svojih prijatelja koji nisu naši, prištinske vlasti jednostrano proglasile nezavisnost Kosova od ostatka Srbije.

Tada smo im se, u ime evropskih integracija, davali najviše, a oni su hteli još više. Te smo se na taj surovi način i definitivno uverili da Kosovo ipak nije demokratsko nego (geo)političko pitanje. Jesu nas bombardovali zbog Srbije, a ne zbog Miloševića.

I sada bi s nama napokon da završe tako što će Srbiju naterati da bespogovorno kapitulira. Ta njihova namera je predsednika Srbije Aleksandra Vučića prošle subote i odvela u Ohrid.

Šta se tamo dogodilo?

"Dil ili ne? To je pitanje koje zbunjuje Balkan", napominje u magazinu "Forin polisi" Edvard Džozef, američki diplomata s decenijskim iskustvom na Balkanu, jasno je i kakvim, ako se ima u vidu da je ovde bio s američkom vojskom, a potom i zamenik šefa misije OEBS-a na Kosovu.

"Šta se dogodilo u Ohridu?", pita se u "Kohi" i Veton Suroi koji je svojevremeno sarađivao s Džozefom i njemu sličnima.

Da je stvar u tom pogledu – šta se desilo u Ohridu – sasvim jasna, ova se pitanja ne bi ni postavljala. Toliko, makar, jeste jasno. I to je u ovom trenutku, nažalost, i najutešnije.

Naše crvene linije svedene su na nijanse u tumačenju. U najpovoljnijem tumačenju, u Ohridu nismo upali u ambis, ali smo stali na samu ivicu provalije, i tek će nas bilo kakvo dalje odstupanje gurnuti u nju. Najzad, da je drugačije, valjda bi se oni koji se tome i nadaju radovali glasnije umesto ovako oprezno.

Konkretno, to znači da potpisali nismo, ali pristali jesmo. Na nešto.

Pre svega, oko potpisa – predstavnik Evropske unije Miroslav Lajčak je posle Ohrida američkom Radiju Slobodna Evropa rekao da su želeli da dokumenti budu potpisani, pa i da su "pripremili detaljniji aneks implementacije, sa redosledom koraka i sa jasnim rokovima".

Umesto toga, proizveden je nepotpisani tekst koji Edvard Džozef opisuje kao "dvosmislen" a objavljen je i na internet stranici Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije pod naslovom "Aneks za implementaciju Sporazuma o putu normalizacije između Kosova i Srbije" u kome se Kosovo prvi put, zabrinjavajuće, tretira potpuno ravnopravno sa Srbijom, dakle, bez zvezdice i fusnote.

"Dobro došli u eru posle zvezdice i fusnote", izrazio je tim povodom svoju radost i Veton Suroi, premda, kudikamo prerano. Samo dan posle ove dobrodošlice, naime, Evropski savet pozdravio je sporazum iz Ohrida, ali je tom prilikom samoproglašeno Kosovo zaveo kao i do sada, dakle, sa zvezdicom i fusnotom. Što, pod uslovom da nije reč o birokratiji koja čeka formalnu odluku, valjda na očigledan način demonstrira da ono što se prošle subote dogodilo u Ohridu još nije dovoljno.

A opet, tačka dva tog dvosmislenog teksta iz Ohrida nedvosmisleno kaže da se "Kosovo" (bez zvezdice) "i Srbija u potpunosti posvećuju tome da ispoštuju sve članove Sporazuma i ovog Aneksa", pri čemu Sporazum o kome je tu reč, onaj od 27. februara iz Brisela, koji takođe nije potpisan uprkos željama da bude potpisan, a za razliku od Aneksa nije ni objavljen na sajtu vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, navodi da se "Srbija neće protiviti ulasku Kosova u bilo koju međunarodnu organizaciju".

Što nas zapravo i dovodi do ključnog pitanja – da li smo se već saglasili sa ulaskom naše južne pokrajine u Ujedinjene nacije, ili to tek treba da učinimo? Da li smo u spomenutom ambisu, ili na njegovoj ivici?

I Lajčak i njegov američki kolega Gabrijel Eskobar tvrde da je dokument obavezujući, Lajčak to i precizira i kaže da je "obavezujući na dva načina: prvo, u saopštenju visokog predstavnika, a drugo, kao deo procesa pristupanja Evropskoj uniji ili agende EU za Srbiju i Kosovo”.

Taj visoki predstavnik, Žozep Borelj, preti i da sve iz sporazuma mora da bude implementirano.

Aleksandar Vučić, nasuprot tome, obećava samo implementaciju do naših crvenih linija.

Kako ništa nije potpisano, Vučićevo usmeno obećanje onoga što nećemo ne bi smelo da ima manju snagu od Boreljove usmene pretnje o onome što moramo.

Dok Veton Suroi, na tragu onog Lajčakovog pojašnjenja, tumači i da su "dokumenti dogovoreni 27. februara i 18. marta – međunarodni sporazumi. Ali ne između Kosova i Srbije, već između Srbije i Evropske unije, i Kosova i Evropske unije."

Što bi moglo da dovede do sasvim neočekivanog obrta, pa da se ispostavi kako prošle subote nismo u Ohridu odustali od našeg Kosova, nego od naših EU integracija, jer su one sad i direktno povezane s tempom našeg (ne)priznavanja nezavisnosti naše južne pokrajine. Nema implementacije preko crvenih linija i preostalih nijansi, nema ni evrointegracija. I obrnuto.

Ili je ova ekstravagantna mogućnost isuviše dobra da bi bila istinita?

Odgovor na ovu nedoumicu, od koje nam i država i sva budućnost zavise, saznaćemo kroz dva, u osnovi, jednostavna testa.

Prvo, ako i kada samoproglašeno Kosovo ponovo pokuša da uđe u neku međunarodnu organizaciju. Ne samo u Ujedinjene nacije već, na primer, u Interpol ili Unesko, gde su već pokušavali, pa nisu uspeli jer smo ih mi, sa svojim prijateljima, u tome sprečili.

I drugo: da li se nastavlja naša uspešna kampanja za povlačenje priznanja Kosova?

U suprotnom, uostalom, čemu sav trud… Kad nećemo imati prava ni da obeležavamo ovaj dan u kome smo upoznali svog neprijatelja. Jer ćemo, ne daj Bože, to postati sami sebi.