Kolumne i intervjui
Razmišljanja nad Časnim Pojasom
Ukratko, događaj poklonjenja Časnom Pojasu Presvete Bogorodice, pokazao nam je da osećanja kao što su poštovanje, trpeljivost, milosrđe, bezuslovna ljubav, koji nam tako nedostaju u svakodnevnom životu, imaju svoje poreklo u sakralnom doživljaju sveta (koji opet poseduju, i neki ljudi koji sebe ne smatraju vernicima). Ako taj sakralni doživljaj sveta potpuno iščezne, zajedno sa njim će nestati i sva ova osećanja
Događaj poklonjena Časnom Pojasu Presvete Bogorodice, u kome je učestvovalo nekoliko stotina hiljada ljudi, šokirao je javnost. Oni koji nisu bili raspoloženi da odu u Hram Svetog Save, bili su šokirani brojem onih koji su bili raspoloženi.
Oni, pak, koji su želeli da odu na poklonjene, ostali su šokirani brojem ljudi koji su želeli da učine isto što i oni.
Taj dvostruki šok, i pored različitih predznaka, ipak je bio jedinstven, jer je polazio od toga da se dogodilo nešto što nisu očekivali, niti jedni, niti drugi – dogodilo se čudo.
Moja razmišljanja o Časnom Pojasu Presvete Bogorodice, počinju baš od tog čuda. Kako je to čudo uopšte bilo moguće?
Razmišljajući o tome, setio sam se događaja iz prošlosti, koji sam vrlo često citirao. Radi se o pismu koje je Slobodan Jovanović uputio jednom svom prijatelju, nakon što je srpska vojske potukla bugarsku u Drugom balkanskom ratu, 1913. godine. Jovanovića je ta pobeda potpuno šokirala.
Činila mu se potpuno neočekivanom, zato što je svet percipirao kroz naočare čiji je okvir predstavljao srpski poraz kod Slivnice 1885. godine. Ispostavilo se da i pored ogromnog znanja i intelektualnih sposobnosti, Jovanović nije dobro video svet oko sebe: tamo gde je on video učmalost i slabost, postojala je i neka snaga i energija.
Čudo u Hramu Svetog Save, niko nije očekivao, zato što našu današnju percepciju ne samo Srbije, već i sveta oko nas, u celini, određuju dva okvira: lična korist i mržnja.
Lična korist je sinonim za sreću, a sreća je ono što nam prija, ono u čemu uživamo. Iako kolektivna sreća nije zvanično zabranjena, osećamo da je dozvoljena sreća jedino ona koja je namenjena pojedincu. Na kraju krajeva, za kolektivnu sreću je potrebno i neko osećanje kolektiva. Ako ga danas ne osećamo, to nije slučajno: Burdije je, još krajem prošlog veka, neoliberalizam odredio kao program za sistemsko ukidanje kolektiva.
Ljudi su tako osuđeni na potragu za individualnom srećom, jer im je kolektivna oduzeta.
Paralelno sa tom osuđenošću na samoga sebe, u čoveku nastaje mržnja.
Vidimo da ljudi mrze one koji su srećniji (ili izgledaju srećniji) od njih, jer imaju utisak da im je ta sreća oduzeta. Vidimo ih i kako mrze one koji su manje srećni od njih, jer se plaše da će ih ti nesrećnici vući za rukav. Još početkom 20. veka, nemački sociolog i filozof Georg Zimel, napisao je da građanin velegrada prema sugrađaninu oseća blago neprijateljstvo.
Danas je to blago neprijateljstvo, eskaliralo: prisetimo se novih višespratnica u kojima ljudi žive jedni do drugih i ne poznaju se (jer od toga nemaju nikakvu korist), prisetimo se korporativnih pejsaža u utrobama vozova na relaciji Novi Sad – Beograd (i nazad) u kojima ljudi bulje u mobilne telefone ili laptopove, kao da su sami samcijati, što suštinski i jesu. (Ukoliko se i sretnu sa nekim poznanikom, možete da čujete kako vrlo brzo počinje licitiranje ko je u kom gradu u inostranstvu bio, odnosno ko se, od društva, gde trenutno nalazi, i tako se pred vama polako pojavljuje nevidljiva rang-lista "sreće").
Ako su devedesete godine sa sankcijama, građanskim ratom i NATO vojnom akcijom protiv Srbije i Crne Gore (pod odurnim nazivom "Milosrdni anđeo"), bile brutalne i strašne, na jedan spektakularan i očigledan način, onda je život koji najveći broj ljudi u Srbiji danas vodi, brutalan i strašan na jedan nevidljiv način.
Devedesetih godina ljudi su se okupljali, na različite načine, jedni do drugih, da bi surovost kojoj su bili izloženi kao kolektiv, lakše podneli; danas je surovost upravo u tome što je ta mogućnost kolektivnog otpora ukinuta; surovo je to što je svako osuđen na samoću, egoizam i mržnju prema drugom. I po tome smo zaista, ne samo na evropskom putu, već smo i stigli u ono što se sada zove "Evropa".
Usamljenost, koja se šminka kao sreća, i mržnja različitog intenziteta, koja se oseća prema drugim ljudima, nisu osećanja koja su se pojavila tek tako. Ljudi su programirani da tako žive, jer u takvom stanju ne mogu da dovedu u pitanje postojeću društvenu hijerarhiju na čijem čelu je oligarhija, koja prednjači u mržnji prema tzv. "običnom svetu". O tome govore i događaji na Epstinovom ostrvu "sreće".
Veliki broj ljudi u Srbiji su danas programirani tako da ne mogu da se oslobode egocentrizma i mržnje. Neki toga nisu svesni, jer misle da je ovakvo ponašanje "prirodno" i "normalno". Neki su, pak, svesni koliko je takav život užasan i brutalan, ali su uvereni da ne postoji nikakva alternativa. Mnogo ljudi, koji se lično bore protiv tog programa u sebi, ipak nemaju snage da svojoj deci kažu da lična korist nije najveća mudrost na svetu, jer imaju utisak da bi ih tako osudili na propast.
Većina zato tu decu, u tišini, sprema za odlazak negde "napolje" – pošto "napolju" ima više novca, biće valjda i više nekakve sreće ili koristi za njih.
Sa pojavom Časnog Pojasa Presvete Bogorodice, u Hramu Svetog Save, u Srbiji se pojavilo nešto drugo i drugačije od ovog sveta lične koristi i mržnje u kome živimo, kao u kavezu. Pojavilo se nešto različito i od evropskog puta koji "nema alternativu", i od političkih, kulturno-zabavnih i tabloidnih selebritija, kao i od ostalih "uspešnih" ljudi koji nam pojavljuju pred očima, kao uzori koje treba slediti, jer su se na tom putu najbolje "snašli".
Ova relikvija nam nije ponudila više sreće. Umesto toga, ona nam je ponudila preobražaj, odnosno mogućnost da bar u jednom kratkom vremenskom periodu, prestanemo da budemo ljudi koji svet posmatraju kroz naočare lične koristi i mržnje prema drugim ljudima.
Taj kratak period nije samo onaj trenutak kada poklonik celiva Pojas Presvete Bogorodice, već sve ono vreme kada je, zajedno sa drugim ljudima, a ne protiv njih, strpljivo stajao u redu za poklonjenje.
Nijedan od nekoliko stotina hiljada poklonika tih nekoliko sati "čekanja", nije video kao nedostatak "sreće" (jer se nije došlo u "pravo vreme" kada je manja "gužva") već naprotiv, kao sastavni deo unutrašnjeg preobražaja.
To nije bio red, poput ostalih, u kojima se prema onima ispred oseća tiha zavist, a prema onima iza, tiho zadovoljstvo, ili red u kome se razmišlja kako da se nešto uradi preko reda. Sasvim suprotno, to je bio red u kome su svi jedni druge videli kao bližnje, bez zavisti, bez sameravanja, bez mržnje, bez razmišljanja o ličnoj koristi. To je bio red koji se temeljio na poštovanju, na smernosti, i naravno, na ljubavi.
Komentarišući veliki broj ljudi koji se poklonio Pojasu Presvete Bogorodice, jedan moj prijatelj je kazao da to možda znači i to, da su Srbi danas toliko očajni da veruju kako im samo Bog može pomoći, "jer ne veruju više u institucije".
Ta njegova rečenica je bila pesimistički intonirana, međutim, ja sam je shvatio drugačije – možda je baš to osećanje očaja, znak da smo i dalje živi. Naime, postoje prostori i teritorije gde ljudi više nisu u stanju da osete očaj, ne zato što su srećni, već zato što su mrtvi, pa ne mogu da osete ništa. Osim, naravno, mržnje.
Neka čitalac zamisli bilo koju zemlju zapadno od nas, dakle, zemlju u kojoj se, nominalno, "veruje u institucije" i neka zatim proba da zamisli neki takozvani "sekularni" scenario u kome bi stotine hiljada ljudi, iz dana u dan, satima čekali u redu kako bi mogli da se poklone nečemu što smatraju jako vrednim. Mislim da ćemo lako zaključiti da je tako nešto nemoguće, jer u sredinama u kojima je lična korist etalon vrednosti, ništa osim nas samih, ne može da bude vredno.
U takvim sredinama, najviše što se može organizovati jeste "miting" protiv nekoga ko drugačije misli od vladajuće oligarhije (nazovimo ga "fašistom"), na kome se okuplja tvrdo jezgro "antifašista", koji su za svoj "antifašizam", razume se, plaćeni (lična korist), a zatim i izvestan broj ljudi koji traži dozvoljen način za kanalisanje svoje mržnje (jer je to dominantno osećanje kojim raspolažu).
Tako dobijamo nešto što podseća na performans "2 minuta mržnje" iz Orvelove 1984, koji je karakterističan za totalitarne sisteme u kojima ljude spaja samo zajednička mržnja, a ne zajednička ljubav (ljubav je u takvim sistemima, uzgred budi rečeno, zabranjena, o čemu, takođe, svedoči Orvelov roman).
Ukratko, događaj poklonjenja Časnom Pojasu Presvete Bogorodice, pokazao nam je da osećanja kao što su poštovanje, trpeljivost, milosrđe, bezuslovna ljubav, koji nam tako nedostaju u svakodnevnom životu, imaju svoje poreklo u sakralnom doživljaju sveta (koji opet poseduju, i neki ljudi koji sebe ne smatraju vernicima). Ako taj sakralni doživljaj sveta potpuno iščezne, zajedno sa njim će nestati i sva ova osećanja.
To je jasno, svakome ko nešto zna o istoriji ideja u evropskom kulturnom krugu. Kada je epoha prosvećenosti čoveka svela na razum, on joj je zaličio na mašinu. Ako je čovek mašina, to onda znači da ne može da oseti ni ljubav, ni poštovanje, ni smernost: ona može samo da funkcioniše. Sa druge strane, ni sama mašina ne izaziva kod ljudi baš neku veliku ljubav, poštovanje, empatiju ili milosrđe: kada se pojavi novi, savršeniji model mašine (recimo, veštačka inteligencija) stari model (recimo, čovek) može da se baci u kantu za smeće. Isto se dešava i sa mobilnim telefonima, koji su takođe samo mašine.
Zato nije slučajno što se kao reakcija na prosvećenost pojavio romantizam, koji je čoveka, umesto sa razumom, poistovetio sa (snažnim) osećanjima. To je čoveku ponovo otvorilo put ka podvigu i revitalizaciji ljubavi i svemu onome što je toliko strano razumu, koji nešto može da kupi ili proda, izmeri ili "ispoštuje", ali ništa ne može da voli i poštuje.
Ali zato ipak, može da mrzi: oni ljudi koji sebe predstavljaju kao tolerantne, razumne, obrazovane građane, koji su članovi biblioteke, i koji su daleko od svake vere, imali su priliku da svoju toleranciju pokažu na delu, prilikom pojave Pojasa Presvete Bogorodice u Hramu Svetog Save. Umesto da ostanu bar tolerantno ravnodušni prema celom događaju, koji njihovu ravnodušnost ili drugačiju sliku sveta ne ugrožava, jedan broj ovih ljudi su na Hram Svetog Save i ljude okupljene u njemu i oko njega, prolili neograničenu količinu mržnje.
Time su pokazali da su "tolerancija", "spremnost na dijalog", "otvorenost za drugačije mišljenje" i ostale slične fraze i floskule, samo fasada iza koje se krije tvrdo i nemilosrdno jezgro Megalopolisa.
A u tom jezgu nalazi se mržnja. I to ne mržnja prema vernicima, već mržnja prema ljudima uopšte.
Live
