Srbija posle Kosovskog zaveta

Započnimo ovaj tekst opisom Beograda: "Danas, to je gramžljivi, šareni grad bez one psihičke celine. Kao da je neka džinovska šaka, svojom ogromnom pregršti, zahvatila iz svih evropskih centara, sa njihovih ulica i njihovih trgova, najviše iz barova, banaka i salona, po jednu gomilu onog sveta, onamo naučenog da se kreće i okreće, pa sam taj svet svih psihičkih tipova prosula po njegovim ulicama da se tu snađe kako zna."

Ovako je Beograd između dva svetska rata video Dragiša Vasić. Za razliku od predratnog Beograda, koji je bio jedna psihička celina, u kojoj je "svaki šegrt poznavao austrijskog vojnog atašea Gelineka, a svaki gimnazist skoro sve što se tiče spoljne politike njegove zemlje", posleratni Beograd, za Vasića, čini gomila (ljudi) koju ništa više međusobno ne povezuje. 

Kako se to dogodilo? Odgovor na ovo pitanje nalazimo kod Vladimira Velmara Jankovića u tekstu neveselog naslova "Duhovna kriza današnjice". Po Valmar Jankoviću, "prva i glavna osnova naše krize (...) leži u tom, što se u nama iscrpla moć vere u jednu veliku ideju vodilju, kosovsku – a nov ideal još nije nađen".

Godine 1928. kada Velmar Janković piše ovaj tekst, Kosovski zavet je bio ispunjen i zato više nije mogao da održi političku homogenost srpskog naroda. Posledica je nacionalna demobilizacija: narod se raspao na gomilu pojedinaca koji su jedno drugome konkurencija ili sredstvo za ostvarivanje jednog jedinog cilja, a to je individualna sreća (= bogatstvo). Ono što nam se desilo posle 1918, jeste sud istorije o našoj demobilizaciji.

Vreme naplate računa

Danas, 2023. godine, Kosovo i Metohija su okupirani, a Vidovdan se obeležava radno, za razliku od 11. novembra, Dana primirja u Prvom svetskom ratu, koji je neradni dan. Pa je prema tome, očigledno, važniji nego Vidovdan. Ništa bolje od ove pojedinosti ne pokazuje duh epohe u kojoj živimo: ne slavi se sposobnost jednog naroda da se suprotstavi osvajaču, već se slavi demobilizacija, odnosno pretvaranje tog naroda u gomilu pohlepnih pojedinaca, koji više nisu u stanju da se postave kao politički subjekt koji bi imao neki zajednički cilj. 

Poricanje autošovinizma

Ključni cilj promene svesti koja nam se milosrdno preporučuje još od 1945, oduvek je bio ukidanje Kosovskog zaveta putem srpskog samoporicanja, za vreme Tita (kojim se pozabavio Milo Lompar). Međutim, u poslednje dve decenije, stvari su otišle još jedan korak dalje: pojava autošovinizma, koji su odlično osvetlili Zoran Ćirjaković i Slobodan Antonić ili rodomržnje (pojam Zorana Avramovića), usmereni su ka ukidanju naroda kao homogenog političkog subjekta i njegovog pretvaranja u dualno, neofeudalno društvo (antidemokratsko, antigrađansko, antihumano). "Elita" takvog društva biće vazalno podređena višim (globalnim) ešalonima, koje će pokorno (i karikaturalno) da podražava, da bi zauzvrat dobila pravo da se slobodno preda čarima korupcije i bahaćenja, to jest da ubira "desetak" od nekadašnjih sunarodnika, a sada niščih.

Sve što je u srednjem veku bilo veliko – uključujući i Kosovski zavet – bilo je takvo, jer je imalo veze sa Hristom. Pošto je u postmodernom neofeudalizmu, Hrist de facto zabranjen, onda sve mora biti malo, što znači mirno. Zato se slavi primirje, što znači status kvo, odnosno trenutak za koji se jedino želi da nikada ne prođe. Iz tog razloga, u onome što se još uvek, po navici, zove javni život, nema ideje vodilje, jer ideja vodilja bi trebalo da nas negde vodi (u budućnost), a to je upravo ono čega se najviše plašimo. A budućnosti se plašimo jer u njoj ne vidimo više ostvarenje nekog cilja već samo kraj. (Četiri miliona Srba u Kraljevini Srbiji, plus Srbi u Austro-ugarskoj nisu su plašili budućnosti, zahvaljujući Zavetu. Budućnost za njih nije bila vreme smrti kako ju je kasnije video Dobrica Ćosić koji taj Zavet, nažalost, nije do kraja razumeo. Za njih je budućnost bila vreme naplate računa, odnosno – da i ja pokažem malo kosmopolitske svesti – vreme dočekane rekonkviste).

Žila kucavica

Mi, danas, u Srbiji, vidimo konture tog neofeudalnog društva u koje se pretvaramo nakon napuštanja Kosovskog zaveta. Neke od tih kontura su spektakularne, kao zločin u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", gde je jedan maloletni zločinac počeo da ubija decu oko sebe, jer u njima nije video ništa više od puke konkurencije. Neke su manje spektakularne, ali isto tako simptomatične, poput opsednutosti srednjoškolaca i njihovih roditelja profitabilnošću znanja. Ta opsednutost se može razumeti i kao njihova svest da (suverena i slobodna) država koja bi trebalo da obezbedi dostojanstven život za sve koji dobro rade svoj posao, više ne postoji, pa zato svaki pojedinac sam mora da se izbori za takav život, bilo gde na planeti.

Tako naša deca unapred postaju tzv. "građani sveta", kako im se popularno tepa, dok bi ih ispravnije bilo nazvati usamljenim ljudima bez doma, odnosno lutajućim funkcijama, koji tumaraju po svetu kao stranci, družeći se na tim lutanjima, sa drugim takvim strancima, da bi zajedno koliko toliko-suzbili osećaj samoće ljudi koji više nemaju svoj dom ni svoje bližnje.

Knez Lazar u vagonu prigradske železnice

Nije slučajno što u profesionalnim orijentacijama u Srbiji, pored sporta, filma i medija kao ulaza u dobro plaćenu industriju zabave, dominiraju programerska zanimanja: informacione tehnologije, u kojima ljudi programiraju mašine, i psihološke tehnologije u kojima ljudi programiraju druge ljude. Naime, u neofeudalnom sistemu, zadatak psihologije nije da izleči ljude i učini ih zdravim, već, sasvim suprotno, da ih ohrabri da budu bolesni (što znači traumatizovani), jer bolesni ljudi više brinu o sebi nego o drugima, odnosno zajednici. (Oni su dakle, večno demobilisani). Zato psiholozi i svi njihovi derivati predstavljaju neku vrstu islednika i političkih komesara koji izdaju indulgencije ili sertifikate ljudima da su bolesni, dakle, politički podobni. A onaj ko se hvali svojim zdravljem, ili ne daj Bože hrabrošću, sposobnošću za žrtvu, ili pak, time što je prevladao i pobedio svoje traume, taj je danas, po svim pokazateljima, izuzetno bolestan i zato ga treba lečiti (dakle, razboleti ga, traumatizovati i uplašiti sankcijama, bombardovanjem, ili ga jednostavno proglasiti za nasilnika, ako ništa drugo ne pomaže).

Ipak, najspektakularniji znak pojavljivanja neofeudalnog društva u Srbiji jeste Beograd na vodi. Dok je isprva, premda i tada jedva, mogao da bude zamišljen kao kvart koji je mogao da uveća simbolički prestiž Beograda, kao srpske prestonice, on je, rušeći pred sobom i one stvari po kojima je grad bio prepoznatljiv (recimo, po Sajmu knjiga), došao do one tačke u kojoj preti da sam Beograd učini potpuno neprepoznatljivim, odnosno da mu promeni svest. I to je ključni problem Beograda na vodi – ne to što je on na vodi, niti to što nije Beograd, već to što pored njega Beograd ne može da postoji. To na vodi dakle, menja samu strukturu grada. Donedavno je žila kucavica, ne samo Beograda, već i cele Srbije, bila poznati potez između Slavije i Kalemegdana; danas to više nije slučaj. Žila kucavica se nije prenela na Beograd na vodi, ona je isčupana. To na vodi, najviše liči na zamak, koga okružuje pustoš ili poplava. Zato taj zamak hoće da se predstavi kao Nojeva barka, kao da su njegove granice, zapravo granice civilizacije i divljaštva, reda i haosa, života i smrti. I zato mi se čini da oni koji su nominalno bili protiv njega, žele samo da budu u njemu.

Granica u našoj svesti

Dok je pređašnji Beograd bio centar jedne zemlje, koji je privlačio sve ljude da dođu u njega i učestvuju u njenom javnom životu i ostvarivanju velikog kolektivnog cilja, ono na vodi podstiče ljude da se izmaknu iz Beograda i javnog života, i da sve izvan granica zamka stave na raspolaganje nekom drugom, dok oni mirno uživaju u komforu i blagostanju, okruženi nevidljivim i vidljivim zidovima, koji će sprečiti bilo koga nepozvanog, da im priđe.

Beograd na vodi je dakle, urbanistički dokaz nove, dualne prirode Beograda. Donedavno, bez obzira na ekonomske ili političke razlike, u njemu je još uvek živelo isto stanovništvo, koje se susretalo u beogradskim kafanama trgovima ili ulicama i kvartovima.

Sada polako krećemo ka gradu koji će početi da liči na ostale svetske megalopolise, koje Zigmund Bauman opisuje ovako: "Savremeni gradovi su mesta 'apartheid a rebours': oni koji to sebi mogu priuštiti, napuštaju prljavštinu i nečistoću područja gde su se zaglibili oni koji sebi ne mogu priuštiti selidbu. To se već desilo u Vašingtonu, a u Čikagu, Klivlendu i Baltimoru skoro da je urađeno. U Vašingtonu se ne praktikuje diskriminacija na tržištu nekretnina. Pa ipak, postoji nevidljiva granica koja se prostire duž 16. ulice na zapadu i reke Potomak na severozapadu, koju oni iza nje nikada ne prelaze. Većina adolescenata iza nevidljive, ali ipak sasvim opipljive granice, nikada nije videla centar Vašingtona sa svom njegovom raskoši, razmetljivom elegancijom i prefinjenim zadovoljstvima. U njihovim životima, taj centar grada i ne postoji. Nema razgovora preko granice. Životna iskustva su toliko različita, da nije ni jasno o čemu bi stanovnici dve strane mogli da pričaju kad bi se sreli i zastali da razgovaraju." Eto to danas znači biti "svet", odnosno deo Megalopolisa.

Ako tzv. normalan život podrazumeva građansko, demokratsko društvo, onda taj normalni život ne može da se ostvari u ambijentu bez Kosovskog zaveta i zato nije slučajno da je najveći stepen demokratije u Srbiji postojao onda kada se približilo vreme ostvarivanje Zaveta, a to znači od majskog prevrata 1903. godine.

Bez Zaveta, mi ostajemo i bez demokratije (kao sinonima za homogeno društvo) i bez građanskih prava (kao sinonima za pravedno društvo), jer nam je Megalopolis kao svojoj teritoriji namenio neofeudalno društveno uređenje. A u neofeudalizmu nema demokratije, jer nema ni građana; ima samo "elite" i niščih između kojih zjapi ogromna rupa koju više ništa ne može da popuni. Ukratko, oni koji misle da je napuštanje Zaveta put ka "normalnoj", uređenoj i demokratskoj zemlji, trebalo bi da sebi odgovore na jednostavno pitanje: ako se neko nije borio ili ne želi da se bori za prava Srba na Kosovu, po cenu lične političke ili neke druge žrtve, zašto bi taj neko se borio za prava Srba bilo gde?

Granica između zavetne Srbije i neofeudalnog Megalopolisa na teritoriji nekadašnje Srbije, kao što čitalac ovog teksta može da pretpostavi, nije granica pozicije i opozicije, niti granica političkih partija, iako je izvesno da postoje one koje su bliže zavetnoj Srbiji i one koje su, najverovatnije, samo puke ispostave Megalopolisa. Granica o kojoj govorim postoji pre svega, u našoj svesti.

Ako neofeudalna svest u Srbiji konačno prevagne, to će značiti da bez obzira na bolju geopolitičku situaciju u svetu, neće biti nikoga da iskoristi tu šansu i bar donekle resuverenizuje Srbiju i tako je učini bliže onoj zavetnoj Srbiji, koja jedino može da bude i građanska i demokratska. To neće biti moguće, jer u glavama ljudi više neće biti ideje o suverenoj, demokratskoj, građanskoj, zavetnoj Srbiji.

Umesto toga, postojaće samo neofeudalna teritorija, sa zatečenim stanovništvom koje će nositi ista imena i govoriti isti jezik, a ipak neće imati ništa zajedničko – osim sudbine koju će im doneti nemilosrdna istorija.