Kolumne i intervjui
Deca su ptići koje treba izbaciti iz gnezda
Čovek u Geteu je verovao da Faust može povratiti dušu. Jer je Čovek biće čije kreativnosti Mefistov um ne može potpuno da obuhvati. Ipak, ne verujem da je Gete mogao da zamisli da će faustovština ići dotle da se Čovek – odrekne dece. Nastavka vrste. Ali stigli smo tu.
Jednom davno živeo je u Evropi uman čovek koji govorio da je "najlepše što odrasli mogu da učine za decu da se raduju njihovoj radosti". Johan Volfgang Gete (1749-1832), tako se zvao taj dečji dobromislitelj, u današnjoj Evropi bi na socijalnim mrežama bio izložen potpunom preziru.
NOVI ZIDOVI POSLE BERLINSKOG: Pre desetak godina u njegovoj Nemačkoj, u Hamburgu, komšije su tužile mali vrtić "Marienkafer", jer im dečja vika ne da mira. I sudija se uhvatio knjiga zakonskih, pa 2005. precizno i direktno kako to Nemci vole, naredio da se vrtić zatvori. Kad su vlasti izmestile decu na drugo mesto oko njih je podignut zid od 60 metara visine otprilike kao onaj Berlinski koji je srušen 1989.
Komšije vrtića, koje su petnaest godina ranije arlaukale protiv Zida koji je delio Nemačku i slavile "pad Zida" - kao da im se rodio dečak, koji će biti novi Nazarećanin – sad su znale da je podizanje zida normalno. Nemačku decu odvajati od Nemaca zidom. I, da, Federalni zakon o kontroli imisije (tako se zove uticaj – buke, dima, neprijatnih mirisa, vibracija ili otpadne vode sa susedne nepokretnosti) nije pravio razliku između dečje graje i industrijske buke. Normalno, zar ne?
Hamburg i Nemačka nisu, naravno, nikakav izuzetak u "ujedinjenoj Evropi". U Biaro Altu, oni koji su bili u Lisabonu znaju da je to "epicentar noćnog života" portugalske prestonice, radi se na zatvaranju vrtića koji brine o deci grada od 1834. godine. Pre četiri godine jedan stanovnik iz tog grotla gde buka ne staje (valjda samo pred zoru malo padne), požalio se Gradskom veću. To, kad se deca igraju u dvorištu vrtića – nepodnošljivo je.
Ne, nisu njega poslali na ispitivanje, nego su se dali u akciju – da se deca više ne čuju.
I ispitivali su tri godine. Casa de Infância dos Calafates, kojom upravlja neprofitna fondacija i koja brine o 130 dece mlađe od šest godina, instalirala je akustičnu nadstrešnicu iznad dvorišta o svom trošku. I? Ništa. Komšija je rekao da su deca i dalje nepodnošljiva. Neko se setio da vrtić kupi čoveku nove prozore sa dvostrukim staklom...
Onda je jedan poslanik opozicije u Gradskom veću utvrdio da je izmerena dečja buka oko 40 decibela i to je danju. A noću, merenje je pokazivalo da je tu buka 70 decibela. Zakonski dozvoljena buka je 65 decibela. Tu je sud zasad zaustavljen (sačuvano je malo stida!), ali pritisci nisu prestali. Verovatno se podučavanje dece od vaspitača svodi na: Psssst!
ZONE BEZ DECE: Od Rabindranata Tagore (1861-1941) zapadna civilizacija je mogla upamtiti da "svako dete donosi sa sobom poruku da Bog još nije izgubio nadu u ljude". Ali kad se odabere LGBT-magistrala onda je Tagora necivilizovani divljak koji, eto, ume da sklapa zavodljive rečenice, a ne misli da bi mogao biti tužen što nanosi duševnu bol prajd-marširantima. Njegova je sreća što ga ne bi našli na adresi koju bi izdiktirala veštačka inteligencija.
Dobro, vode se s vremena na vreme i diskusije o padu stope nataliteta, starenju stanovništa, ali – ne znači da je to poziv da se treba dopustiti malim dosadnim bićima da nam njihovi glasovi ometaju buljenje u ekrane. Jer, svaki građanin-ekranoid ima pravo da koristi slobodno vreme kako ga ekran vodi.
Izgleda da su u tome najkonsekventnije "žute" evropeizirane demokratije. (Nadam se da građani Južne Koreje ovo ne bi shvatili kao "rasizam" ili tako nešto.) Uzimam iz Koreja heralda (The Korea Herald) da su "zone bez dece" u južnoj korejskoj državi "postale uobičajene tokom poslednje decenije".
Kad se u jednom restoranu neko nemirno dete sudarilo s kelnerom koji je nosio toplu vodu – rasprava je 2013. dospela na sud. Da, i najozbiljnije, sudija je zbog mogućih povreda, nepodnošljive buke i potrebe udobnosti kafanskih potrošača, dosudio zabranu da se deca muvaju u birtijama. Dobro, to da deca turaju njušku u birtije nisu voleli ni moji roditelji, ali iz potpuno drugačijih razloga.
Na kafiće su dodati i kulturni objekti, tako da danas "u Južnoj Koreji posluje više od 500 objekata" koji ne žele da se čuje dečji glas u njihovom prostoru. Ali to je manji deo problema, Koreja Herald javlja da je "nacionalno istraživanje iz 2023. godine pokazalo da 62 odsto korejskih odraslih podržava zone bez dece, navodeći razloge kao što su smanjenje buke i bezbednost".
PROBLEMIMA NIGDE KRAJA: Ove činjenice ne mogu biti slučajne. U februaru 2024. na Bi-Bi-Siju se moglo čitati da "Južna Koreja ima najnižu stopu nataliteta na svetu, koja nastavlja strmoglavo da pada, godinu za godinom obarajući vlastiti zapanjujuće niski rekord... U 2023. ova stopa pala za još 8 odsto na 0,7. Da bi stanovništvo ostalo stabilno, taj broj bi trebalo da je 2,1. Ako se trend nastavi populacija (J.) Koreje prepoloviće se do 2100. godine.
Globalno gledano, u svim razvijenim zemljama opada stopa nataliteta, ali nigde ekstremno kao u Južnoj Koreji. To će se toliko loše odraziti na privredu zemlje, njen penzioni fond i bezbednost da su političari proglasili 'nacionalno vanredno stanje'".
Bi-Bi-Si nije javio da je stopa nataliteta u drugoj polovini Korejskog poluostrva – u Severnoj Koreji bar dva i po puta veća (1,78) prema procenama spolja. Kim uopšte ne drži do međunarodne statistike (tako da je ova brojka možda i veća), ali stalno naglašava da je "briga o rađanju dece patriotska dužnost žene i društva".
Tako se zatvara krug – počnete da po modelu iz daleke Amerike "štedite" za kapitaliste (i svoje i američke) i uvećavate njihove profite, oni vam tapšu u hvalospevnim publikacijama, a završite da vas čitav svet vidi kao "umirući narod" na čelu kolone.
Da, ima tu i nekih zaokreta – ispravljanja pravila. Tako je nemački zakonodavac na pritiske roditelja (ima i toga još!) izmenio onaj zakon o imisiji i – "buka koju izazivaju deca u vrtićima, igralištima i sličnim objektima, po pravilu nije štetan uticaj na životnu sredinu i industrijske granične vrednosti se ne mogu primenjivati na nju".
Setio se, ipak, mudri zakonodavac "zvuci koje deca proizvode su izraz njihovog razvoja, a društvo im duguje posebnu toleranciju". Tolerancija, kako je to daleko od onih pro-dečjih reči Dostojevskog (1821-1881) koji je pola veka kasnije osećao kao i Gete: "Decu volite naročito, jer ona su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete…".
Nemački zakonodavac je, eto, dobacio do ledene "tolerancije". Ali, ipak, istupio korak ispred Južne Koreje gde je tek na nivou Nacionalne komisije za ljudska prava objavljeno da "opšte zabrane ulaska dece krše ustavno pravo na jednakost i Konvenciju UN o pravima deteta". Naravno, "nalaz komisije iz 2017. godine nije obavezujući i nema pravnu snagu".
DECA SU, IPAK, SEME BUDUĆNOSTI: Geteova genijalnost se ogledala u tome što je na razmeđu osamnaestog i devetnaestog veka uočio da u zapadnu civilizaciju, na velika vrata, ulazi Mefisto. Mefistofel je demon kome je Faust prodao dušu. To su posledice koje Čovek ne može podnositi, a da ostane Čovek. Posle je nemački Jevrejin Karl Marks to opisao kao široko "otuđenje" 1) od proizvoda svog rada, 2) od samog procesa rada (čovek svoju slobodu i ljudskost sada oseća samo u životinjskim funkcijama – jelo, piće, spavanje), 3) "otuđenje čoveka od svoje suštine" i 4) otuđenje čoveka od drugog čoveka.
I Čovek u Geteu je verovao da Faust može povratiti dušu. Jer je Čovek biće čije kreativnosti Mefistov um ne može potpuno da obuhvati.
Ipak, ne verujem da je Gete mogao da zamisli da će faustovština ići dotle da se Čovek – odrekne dece. Nastavka vrste. Ali stigli smo tu.
Deca su danas višak, trošak, ometaju karijeru roditelja, prave buku, skreću pažnju "normalnog čoveka" s ekrana pa se to rešava tako što se i njima tutne ekran pod nos... U transhumanističkom pogledu na svet računa se da će i decu zameniti – Algoritam. Kapitalisti će radnu snagu zamenjivati robotima, naučnici će istraživanja predati VI, majke će svom Algoritmu pevati uspavanke a on će sam sebi čitati bajke...
I: film "Život je lep" (1997) Roberta Beninjija biće zabranjen u digitalnom koncentracionom logoru, jer ona dečja pitanja u srži ugrožavaju projekat "zona bez dece". Tako isprazno će zvučati, i biti odbačena, i ona milione puta ponavljana rečenica koju Ivan Karamazov reče svom bratu Aljoši: "Svi ideali ovog sveta ne vrede suze jednog deteta".
Ma dajte, jedno algoritamsko nadgledanje transakcija na Volstritu vredi suza sve dece sveta za čitav XXI vek. A taj Gete s čijom opaskom smo počeli ovu pripovest gori je od Dostojevskog jer reče: "Najveći čovek uvek ostaje dete".
Šta bi na to rekao Piter Til, Nemac poreklom, da je stigao do ovoga? Glupost, pomislio bi. Kako bi čovek koji ostaje dete mogao da napravi Palantir? Pa da ubija ljude koji, kao igračke, nose pejdžere u džepu košulje? Ne, ne bi mu to moglo pasti na pamet. Jer, istine radi, u "svakom detetu je seme budućnosti" (I. Andrić), a ne nasilno usmrćenje ljudskog bića kao u ispraznim kompjuterskim igricama.
Live
