Novi svet bez fašizma i kolonijalizma, i naša uloga u njemu

Ovih dana je u poseti Srbiji Žuan Manuel Gonsalveš Lorensu, predsednik Republike Angole i lider MPLA – Narodnog pokreta za oslobođenje Angole – Partije rada.

Angola je proglasila nezavisnost pod vođstvom oca nacije i velikog pesnika Agostinja Neta 11. novembra 1975, posle više godina antikolonijalne borbe uz podršku SSSR i Kube, i okončanja diktature u Lisabonu Revolucijom karanfila. Dan uoči proglašenja nezavisnosti, snage manjinskih oružanih formacija uz podršku SAD i JAR, pokušale su da zauzmu Luandu.

Mali manifest srpske pobede

Ključni faktor koji je ovo onemogućio bio je brod pun jugoslovenskog oružja i teške artiljerije, koji je nešto ranije stigao i omogućio borcima MPLA i tada malobrojnim kubanskim vojnicima da odbrane glavni grad.

Angola je jedna od najvećih i najbogatijih zemalja Afrike. Zbog njenih bogatstava, zapadne sile su još decenijama potresale ovu divnu zemlju građanskim ratom, ali je vlast MPLA ne samo tome odolela i očuvala se do danas, nego je bila, zajedno sa kubanskim snagama, najpouzdaniji mostobran oslobodilačkim pokretima SVAPO u Namibiji i Afričkom nacionalnom kongresu u JAR.

Do danas se očuvala i uspomena na našu pomoć MPLA u ključnom trenutku njihove borbe. Zbog toga, jedino u Angoli, nekada državna kompanija NIS, ima koncesije na nalazištima nafte. Pre nego što je postao savezni ministar inostranih poslova, Živadin Jovanović je bio naš ambasador u Angoli. Žuan Lorensu je u ponedeljak u Beogradu odlikovao Aleksandra Vučića Ordenom Agostinjo Neto, a Vučić njega Ordenom Republike Srbije na lenti.

Oslobođenje i napredak čovečanstva od Drugog svetskog rata naovamo imali su dve ključne dimenzije – antifašizam i antikolonijalizam. Ključnu ulogu u obe je imao SSSR, uz kojeg je postepeno uzrastala i stala mu rame uz rame Kina, dok su od manjih zemalja osobito veliku ulogu igrale Jugoslavija i Kuba.

Na temeljima antifašističke i antikolonijalne borbe stvoren je svet koji poznajemo, svet u kojem je fašizam poražen, osuđen i zabranjen, a kolonijalizam ukinut.

To je, po prvi put, i svet opšteprihvaćenog međunarodnog prava, utemeljenog u "globalnom ustavu" – Povelji UN. Osnovni ciljevi UN su mir, prijateljstvo i saradnja, a osnovi principi suverena jednakost država, ravnopravnost naroda u ljudi, poštovanje ljudskih prava, sloboda i dostojanstva.

Međutim, zapadna oligarhija i njoj potčinjene države, sve vreme poštuju međunarodno pravo samo u meri i u prilikama kada i koliko to njima odgovara, ne mireći se sa gubitkom svoje hegemonije.

Poslednjih godina to je poprimilo drastične dimenzije.

Za Rusko-balkanski savez u HHI veku

Paralelno sa istorijskom prevagom Rusije, Kine, BRIKS-a i Svetske većine u vojno-političkom, ekonomskom i moralnom smislu, zapadne sile i njihovi proksiji izazivaju i vode sve više ratova, primenjuju sve više ilegalnih mehanizama pritisaka, jednostranih sankcija i mešanja u unutrašnje stvari, terorizma i različitih oblika subverzije.

Decenijama se stvara neokolonijalni sistem na globalnom nivou. Posle raspuštanja Varšavskog ugovora izvedena je ekspanzija NATO do granica Rusije, dok je Evropska unija dobila najpre neokolonijalnu, a sada pokušava da dobije i vojnu dimenziju.

Vrhunski sukob sa temeljima OUN odvija se kroz podršku zapadnih vlada (neo)fašizmu u bivšoj Jugoslaviji i bivšoj Ukrajini. Za razliku od neokolonijalizma, koji ne osporava formalnu nezavisnost država, nego ih dovodi u potpunu ekonomsku, a time i političku zavisnost, današnji fašizam se manje razlikuje od onog iz vremena Drugog svetskog rata, posebno zato što ga sprovode sledbenici i članovi istih nacifašističkih organizacija.

To dovodi do paralize UN, odnosno njihovog ključnog organa – Saveta bezbednosti. Pet stalnih članica SB UN nisu dobile svoje pravo veta zbog svoje veličine i snage, već kao ključne države – pobednice nad fašizmom.

Ali šta da radimo kada danas tri države od tih pet – SAD, Britanija i Francuska odbijaju da osude fašizam u Ukrajini i njegove zločine? I gore od toga, one taj fašizam pomažu i politički i vojno, kao što su to činile u bivšoj Jugoslaviji, u kojoj su se na kraju i direktno umešale u rat, koji su same izazvale, kao što se danas Britanija, Nemačka i Francuska, uz još neke članice NATO-a, spremaju na rat sa Rusijom 2030. godine.

Velika zabrana i nova politika za Novi svet

U Nirnbergu se nije sudilo spoljnim finansijerima i inspiratorima nacifašizma. Današnji fašizam 2.0 raskrinkava i tu jednostavnu i očekivanu činjenicu: ista oligarhija je stvorila i upotrebila fašizam i tada i sada. I verski ekstremizam i terorizam. I trgovinu drogom i ljudskim organima. I zloupotrebu medija. I sva kršenja morala, krivičnog i međunarodnog prava koja se mogu zamisliti. Sem toga, svojim novcem, beskrupuloznošću i uticajem oni su uzurpirali demokratiju u zapadnim zemljama i nastoje da je uzurpiraju u čitavom svetu, stvorili su sistem totalne korupcije.

Stoga Rusiji, Kini, Iranu, Kubi, Srbiji, Angoli i uopšte svim slobodoljubivim državama i narodima predlažemo dva hitna zaključka:

1) Stvoriti globalnu antioligarhijsku ideologiju, kao prirodni nastavak antifašizma. Antifašizam je olakšao veliku pobedu u Drugom svetskom ratu i stvorio globalni konsenzus čovečanstva, međunarodno pravo i svetsku organizaciju koja nije zastarela, ali čije funkcionisanje sve vreme ometa oligarhija. Niko ne sme biti iznad zakona niti bilo koji pojedinci smeju sebe stavljati iznad ostalih ljudi. Oligarhija se mora staviti van zakona i za to nam treba jedinstvo širom planete, što uključuje i narode pod vlašću oligarhije, jer su oni njene potencijalno najveće žrtve.

2) Stvoriti u okviru BRIKS i Svetske većine privremeni i što efikasniji antioligarhijski mehanizam. Taj mehanizam će vršiti raskrinkavanje, izolaciju i kažnjavanje oligarhije, i mora imati medijske, bezbednosne, ekonomske i pravosudne dimenzije.

Sve ovo se mora, jer nije realno očekivati da odgovorni za najveće zloupotrebe i zločine u istoriji čovečanstva dobrovoljno promene svoj pogled na svet i prihvate ulogu konstruktivnog činioca u Novom, pravednom svetu, čiji su nastanak celog života i svim silama, i oni i njihovi prethodnici, nastojali da spreče.

Danas niko razuman ne sumnja u trijumf Novog sveta, ali što pre ove vanredne mere budu preduzete, poslednje žrtve čovečanstva uzrokovane oligarhijom, kao najstrašnijim oblikom socijalne patologije, biće manje.