Priča o Piteru Galbrajtu: Od tajnih pošiljki iz Irana do lažnih suza na traktoru

Vest da nam za novog ambasadora SAD stiže Majkl Jang, diplomata za kojeg se navodi da je 1996. bio povezan sa istragama o američkoj ulozi u iranskom naoružavanju Bosne, nije samo kadrovska zanimljivost. Ona je dobar povod da se podsetimo jednog od najupečatljivijih slučajeva zapadnog licemerja: afere Piter Galbrajt.

Jer, ako je neko oličenje one spoljne politike u kojoj se javno brane pravila, a privatno smišljaju načini da se zaobiđu, onda je to prvi američki ambasador u Zagrebu.  

Sin čuvenog ekonomiste Džona Keneta Galbrajta, harvardskog profesora, liberalnog intelektualca i nekadašnjeg američkog ambasadora u Indiji stigao je u Hrvatsku 1993. godine.

Naš izbor

Trampov čovek za Beograd: Ko je Majkl Jang i kakvu Ameriku donosi u Srbiju

A čim su se Piter Galbrajt i Franjo Tuđmana ugledali - odmah su se prepoznali. Medijski izveštaji iz onog vremena svedoče da su bili toliko bliski da su se viđali gotovo svakodnevno, a američkog diplomatu Zagrepčani su doživljavali kao rok zvezdu.

I idila je trajala dok su se interesi poklapali.

Kažeš "bez instrukcija", a misliš "da"

Amerikanci su hteli da pomognu bosanskim muslimanima i preokrenu stanje na terenu, pa su odlučili da intervenišu otvorenije u njihovu korist. Na putu im je stajao jedan problem: kako da im dopreme oružje, a da na njemu ne ostave svoje otiske prstiju? Za te potrebe iskoristili su Franju Tuđmana, čoveka kog su prethodno iz istog razloga naterali da prvo napravi mir sa muslimanima.

Verovatno kako bi se osigurao, Tuđman je u aprilu 1994. postavio američkoj administraciji pitanje koje će kasnije postati srž jedne od većih afera iz Klintonove ere: šta bi Vašington rekao ako bi Hrvatska dozvolila da preko njene teritorije stiže iransko oružje za bosanske muslimane, uprkos embargu Ujedinjenih nacija?

Galbrajt je iz Vašingtona dobio instrukcije da kaže kako "nema instrukcije". Kasnije je u kongresnim istragama rekonstruisano da je odluka doneta uz znanje vrha administracije i da je namera bila jasna: omogućiti da oružje nastavi da se kreće ka Bosni, ali tako da Amerika može da tvrdi da nije ništa naredila, ništa nije organizovala i ništa nije odobrila.

Tuđmanu je još poručio da se ne usredsredi samo na ono što je rečeno, već i na ono što nije rečeno. Specijalni izaslanik SAD za bivšu Jugoslaviju Čarls Redman je zbunjenoj hrvatskoj strani dodatno razjasnio poruku:

"Ne želimo da budemo dovedeni u situaciju da moramo da kažemo ne".

I u tome se ogleda suština zapadnog licemerja: dok je embargo UN-a važio za sve, postojali su i oni za koje je važio malo manje. Teheran je zvanično bio izolovan i žigosan kao sponzor terorizma, ali je njegovo oružje postalo prihvatljivo onog trenutka kada je poslužilo američkim interesima na Balkanu.

Kasnije se sam Galbrajt izgovarao kako bi Hrvati sve što je manje od izričite zabrane protumačili kao američko "zeleno svetlo".

Senatski odbor, koji je istraživao okolnosti pod kojima je administracija Bila Klintona dozvolila tranzit iranskog oružja ka Bosni uprkos embargu, nikada nije zaključio da je reč o nezakonitoj tajnoj operaciji u pravnom smislu. Ipak, utvrđeno je nešto politički takođe važno: da ono "bez instrukcija" nije bilo obična diplomatija, ni tradicionalna diplomatska aktivnost.

Upravo zbog toga je izbila institucionalna pobuna unutar same američke mašinerije. Šef stanice CIA u Zagrebu posumnjao je da Galbrajt učestvuje u odmetnutoj operaciji šverca oružja. Čovek iz CIA, noseći u glavi sveže sećanje na aferu "Iran-kontra", nije želeo da postane deo nove zavere. Počeo je da šalje Vašingtonu izveštaje o Galbrajtovim aktivnostima, sastancima i izjavama.

Tako je nastala apsurdna situacija: američki ambasador ponašao se kao čovek tajne operacije, dok je šef CIA u Zagrebu igrao ulogu opreznog legaliste u strahu da se krši zakon.

Tajna dolar okupacija: Kako Amerikanci i dalje kontrolišu Irak i njihove prihode od nafte?

U Vašingtonu je potom pokrenuta istraga Predsedničkog odbora za nadzor obaveštajnih aktivnosti. Slučajem su se bavili i odbori Kongresa, saslušavani su i direktor CIA, i bivši direktor CIA, i Strob Talbot, Ričard Holbruk, Galbrajt, Redman i drugi.

Holbruk je politiku branio rečima koje možda najbolje pokazuju kako su američki zvaničnici sami sebi objašnjavali saradnju sa Iranom:

"Kada je pacijent na aparatima za održavanje života, prvo se pobrinete da kiseonik stigne do pacijenta. Tek onda brinete o tome odakle dolazi kiseonik".

Galbrajt je pred Kongresom tvrdio da je bosanska strana bila pred slomom i da bi bez pomoći teško preživela još jednu godinu. Njegova odbrana bila je sledeća: nije bilo čistih opcija, oružje je promenilo odnos snaga, a promena odnosa snaga otvorila je put Dejtonu.

To je možda tačno kao hladna, strateška računica. Ali problem je u tome što se ta politika istovremeno predstavljala kao borba za međunarodno pravo, multietničku Bosnu i moralni autoritet Zapada. I što je dolazak iranskog oružja bio ohrabrenje džihadistima da dolaze da se bore u Bosni, što je značilo i da čine neke od najsvirepijih ratnih zločina. I sami Amerikanci su imali muke da nateraju bosanske muslimane da ih proteraju iz Bosne. 

Da javnost u Srbiji to još nije zaboravila pokazalo se i tokom ovog rata u Iranu, kada je ponovo otvarena polemika o džihadistima i iranskom oružju u Bosni.

Od traktor do frilens diplomate

Galbrajtova radna biografija još je zanimljivija zbog njegovog odnosa prema Hrvatskoj i prema Srbima.

Dok je bio blizak Tuđmanu, kritičari su tvrdili da je zatvarao oči pred prirodom hrvatskog nacionalističkog režima i sve težem položaju Srba. Hrvatska je, prema tvrdnji zapadnih diplomata, zadržavala i do trećine oružja koje je bilo namenjeno Bosni.

A onda je došla "Oluja". Hrvatska vojska je zauzela Krajinu, stotine hiljada Srba krenuli su u izbegličkim kolonama, a Galbrajt je, u odelu, lakovanim cipelama i sa novinarima za sobom, skočio na traktor jedne srpske porodice i - osudio progon.

Tako je čovek koji je prethodno bio jedan od ključnih diplomatskih aktera američke politike koja je ojačala hrvatsko-bošnjački savez i omogućila "Oluju", pokušao da se predstavi kao zaštitnik ljudi čiji je egzodus režirao.

Naš izbor

Za rat spremni: Koliko je vojnika imalo Sarajevo kad je ubijen srpski stari svat

Tuđman ga je prezrivo prozvao "traktor diplomatom", a Galbrajt je kasnije tvrdio da mu je to najveći kompliment u karijeri. I, dabome, onu fotografiju koristio je kao dokaz da se i prema Srbima ponašao zaštitnički, jednako kao i prema Hrvatima. 

Koliko mu je ta primena principa po potrebi naškodila? Nimalo.

Nije završio kao primer diplomatske odgovornosti, već kao tipičan proizvod zapadne spoljne politike: čovek koji iz jedne kontroverze prelazi u drugu, a da mu karijera ne strada. Posle Balkana, bio je pomoćnik generalnog sekretara UN-a u Avganistanu, savetnik UN-a koji je učestvovao u pisanju ustava Istočnog Timora, bavio se Irakom i Kurdistanom.

Ohrabren iskustvima sa Balkana, na isti način je nastavio da se ponaša i na Srednjem Istoku, u Iraku: dok je kao savetnik kurdskog rukovodstva učestvovao u oblikovanju posleratnog ustavnog poretka i zalagao se za samostalnost Kurdistana, imao je finansijski interes u kurdskim naftnim poslovima. Mediji su pisali kako su mu Kurdi poklonili ni manje ni više nego udeo u naftnom polju.

Danas živi u Vermontu i sebe opisuje kao "frilens diplomatu". Lokalnim medijima se 2021. pohvalio da je 24 devojke iz zajednice Jazida spasio iz ISIS-ovih kandži i vratio njihovim majkama. 

Posle svega ostaje samo pitanje: kako bi izgledao ishod jugoslovenskog rata da su Srbi, umesto traktora, imali naftnu bušotinu?