Srbija protiv nasilja

Jedva da je nešto pažnje privukla "Politikina" vest, puka zabeleška zapravo, da samostalnom narodnom poslaniku Aleksandru Jerkoviću, izabranom na listi koalicije NADA, u subotu u Tašmajdanskom parku na protestu "Srbija protiv nasilja" nije bilo dozvoljeno da se "obrati prisutnima i govori o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji".

Nije za ovu priliku od naročitog značaja da li je i šta tačno poslanik želeo da kaže, koliko je važna sama ta okolnost da se o pomenutom stradanju Srba na Kosovu i Metohiji na beogradskom protestu protiv nasilja u Srbiji zbilja ne govori ništa.

Zamislimo, samo, kako bi odjeknula – u svim regionalnim i zapadnim medijima koji o protestu izveštavaju s upadljivom količinom iskrenog entuzijazma, kao da nam žele nešto bolje od onoga što su nam oduvek želeli kada su Srbiju optuživali za sve nasilje na ovim prostorima – kako bi dakle odjeknula poruka onolikog broja okupljenih građana da nisu zabrinuti samo zbog sastava REM-a, dveju nacionalnih frekvencija i sadržine TV programa, nego da istovremeno brinu i zbog stradanja svojih sugrađana na Kosovu i Metohiji.

Tim pre što to stradanje verovatno nije manje od stradanja kakvom su izloženi Beograđani kad na televiziji vide nešto što im nije po istančanom ukusu; prizori maskiranih albanskih specijalaca sa isukanim oružjem i oklopnim vozilima pod prozorom dečje sobe u Zubinom Potoku, naime, makar su podjednako potresni.

Nikakve primedbe zbog nasilja nad Srbima na Kosovu i Metohiji, međutim, nema na spisku žalbi protesta "Srbija protiv nasilja". Za to nasilje ta Srbija nije nadležna.

Što nas vodi i do vrlo važnog pitanja: Ko je formulisao taj spisak žalbi i zahteva? To jest, ko su organizatori protesta? Budući da su upravo oni i formulisali te zahteve, obezbedili neophodnu infrastrukturu, ozvučenje i sva propratna tehnička pomagala, osmislili čitav scenario u vidu blokade "Gazele", ljudskog prstena oko RTS-a, cveta u ruci… Jer sve ovo nije proizvod bilo kakve stihije, ili izjašnjavanja nezadovoljnih građana koje je potom pretočeno u spisak njihovih zahteva, već nečije organizacije. Koja, ističući jedne zahteve i izostavljajući neke druge, kanališe očigledno nezadovoljstvo velikog broja građana u skladu sa svojim potrebama.

Pri čemu, naravno, to ciljano kanalisanje nezadovoljstva ima više šansi za uspeh u meri u kojoj je količina nezadovoljstva proporcionalna njegovoj opravdanosti. Drugim rečima, sve greške tako dolaze na naplatu.

I pitanje je samo ko će naplatiti račun. Nezadovoljni građani koji iskazuju svoje opravdano nezadovoljstvo povodom brojnih nagomilanih problema, ili onaj koji se već pokazao kao dovoljno sposoban, i operativan, da to njihovo nezadovoljstvo mnogim problemima stavi u službu svojih zahteva koje je proglasio za njihove? Pa je nasilje na televiziji tako i postalo veći problem od nasilja na Kosovu i Metohiji koje izgleda nije nikakav problem, jer ga nema na spisku zahteva Srbije protiv nasilja.

Ili to, možda, Kosovo i Metohija nije Srbija?

Ovako selektivne skupove protiv nasilja, elem, organizuje grupa "prozapadnih opozicionih političkih partija", kako je to lepo rekla reporterka njihovog medijskog javnog servisa, to jest, da ih ne nabrajamo, one opozicione partije koje su s vlašću htele da pregovaraju samo uz prisustvo posrednika iz Evropskog parlamenta. Pa su ih onda druge opozicione partije, koje nisu prozapadne, s punim pravom kritikovale jer prizivaju strano mešanje u naša unutrašnja politička pitanja; što po prirodi stvari ne može da bude dobro za nas zato što ti stranci nisu ni zaduženi za naše nego za njihovo dobro.

Predstavnici ovih prozapadnih partija pre neki dan su bili u američkoj ambasadi na sastanku sa ambasadorom Kristoferom Hilom i senatorom Krisom Marfijem. Ni za njih dvojicu Kosovo i Metohija nije Srbija pa, sledstveno, ni nasilje na Kosovu i Metohiji ne sme da bude problem Srbije. A kad smo kod toga, vredi podsetiti i da je ambasador Hil u Rambujeu 1999. tražio da NATO preuzme kontrolu nad srpskim medijima s nacionalnom pokrivenošću, te je potom u to ime i bombardovan RTS, a i sada se protiv nasilja u užoj Srbiji bore tako što traže kontrolu nad njenim medijskim prostorom i nacionalnim frekvencijama.

Sve ovo, razume se, ne menja činjenicu da je nezadovoljstvo i te kako nagomilano. Makar u jednom delu ovdašnjeg građanstva, to jest, biračkog tela. A reklo bi se da, posredno, tu neprijatnu ocenu svoje vladavine priznaje i predsednik države Aleksandar Vučić, koji uočljivo nastoji da o okupljenim građanima ne govori na način na koji govori o organizatorima tih njihovih okupljanja.

U tom pogledu postavlja se pitanje koliki je taj nezadovoljni deo biračkog tela u odnosu na ukupno biračko telo. Zato što eventualno nametanje volje bučne manjine tihoj većini, svakako, ne bi predstavljalo demokratsku tekovinu. A to valjda niko ne želi, zar ne?

Predsednik Novog DSS-a Miloš Jovanović predložio je oproban koliko i efikasan recept za izlazak iz eksplozivnog stanja ovolike nagomilane napetosti. To su izbori, kao ventil za popuštanje društvenog pritiska i egzaktan način da se prebrojimo i shodno tome vidimo koji je zapravo spisak naših zahteva.

Ne, odgovorio je Milošu Jovanoviću Pavle Grbović iz Pokreta slobodnih građana posle onog sastanka u američkoj ambasadi. Zahtevi protesta, kaže, pa tek onda izbori.

Štaviše, poručuju organizatori Srbije protiv nasilja, nema ni razgovora s Vučićem dok ne budu ispunjeni svi njihovi zahtevi. Ne treba ni obrazlagati koliko je ovakav stav opasan. I kakvom bi scenariju mogao da vodi, uostalom, to smo već imali prilike da vidimo kroz sopstveno neveselo iskustvo. Zbog čijih je razornih posledica Srbija i ugledala spasioce u onima koje je kao štetočine oterala 5. oktobra.

Tada se nije verovalo Slobodanu Miloševiću koji je upozoravao da ne napadaju Srbiju zbog Miloševića nego Miloševića zbog Srbije, Vučić sad tvrdi da nije on meta nego je meta Srbija, te da je od "naših sestrinskih službi sa Istoka" dobio upozorenje da su "ovo pokušaji obojene revolucije".

S tim u vezi, zasigurno nije beznačajno primetiti i da je direktor srpske Bezbednosno-informativne agencije Aleksandar Vulin prošle nedelje u Moskvi učestovao na bezbednosnom skupu čiji su učesnici bili i vodeći bezbednjaci Rusije i Kine. Potrebna je samo elementarna (geo)politička pismenost da bi se razumelo kome ovakva, i to demonstrativno javna, saradnja Srbije sa Rusijom i Kinom nikako ne može da bude po volji.

Jedan od zahteva organizatora Srbije protiv nasilja je iz nekog razloga i smena Aleksandra Vulina, koju je inače zatražio i Evropski parlament u onoj rezoluciji donetoj pre tragedija u "Vladislavu Ribnikaru" i Mladenovcu. A Radomir Lazović, jedan od čelnika ovih protesta organizovanih zahvaljujući tim tragedijama, u zagrebačkom "Jutarnjem listu" stoji nad naslovom intervjua: "Srbija je spremna da se oslobodi Vučića i Rusije".

Možda i jeste, ali, to nas vraća na spomenuto rešenje u vidu izbora kao najboljoj metodi da utvrdimo za šta je to Srbija spremna. Najzad, i sam Vučić to javno nudi, i to pod uslovima na koje su prošli put već pristale i one opozicione stranke koje su s njim htele da razgovaraju samo uz posredovanje stranaca.

Kome, onda, može da smeta ovakav, relativno elegantan izlaz iz krize koja je očigledna koliko i opasna, a najopasnija po one koji su i najizloženiji nasilju, a to su Srbi preostali na Kosovu i Metohiji? Upravo onima koji taj elegantni izlaz krize ne žele, što samo može da znači da žele krizu i njeno produbljivanje.

Prošlog petka je "Nova" iznebuha objavila intervju sa Ivanom Marovićem, jednim od lidera pokreta "Otpor", koji otvoreno govori da protesti protiv nasilja "nisu potpuno spontani" i deli praktične savete za njihovo sprovođenje. Kad smo kod "Otpora", vredi podsetiti da je "Vašington post" još 11. decembra 2000. pisao da su "aktivnosti CIA (bile prisutne) na rubovima kampanje" te da su, citiramo, "konsultanti finansirani iz SAD igrali ključnu ulogu iza scene u bukvalno svakom segmentu antimiloševićevske kampanje". I povrh toga je, nastavak citata, "svaka reč" u sklopu te kampanje bila razmatrana s pomenutim konsultantima.

Tada to nismo znali, sad znamo.

Ivan Marović je sada izvršni direktor Međunarodnog centra za nenasilni konflikt iz Vašingtona. Predsednik tog centra Hardi Meriman je viši saradnik Atlantskog saveta koga finansiraju NATO, čitav američki vojno-industrijski kompleks i Nacionalna zadužbina za demokratiju koja, rečima njenih osnivača, radi javno ono što je CIA radila tajno. Dok je osnivač Međunarodnog centra za nenasilni konflikt iz Vašingtona, sad pokojni Piter Ejkerman, bio pored ostalog i u Globalnom savetodavnom odboru "Ajreksa" među čijim je zvaničnim sponzorima i obaveštajna služba američkog Stejt departmenta, Biro za obaveštajne poslove i istraživanja. "Vodeću ulogu imali su Stejt department i USAID", otkrio je onomad "Vašington post" o pozadini 5. oktobra koje ni 4. ni 5. oktobra nismo bili svesni.

Dok je obojena revolucija u Gruziji 2003. godine, koja im je donela Mihaila Sakašvilija, ostala upamćena kao revolucija ruža. I tamo su tom prilikom nosili po cvet u ruci, znamo kako je potom Gruzija prošla sa Sakašvilijem.

Kažu da pametan uči na tuđim greškama, budala na sopstvenim, ali, kako se naziva onaj koji ništa ne nauči ni iz sopstvenih grešaka? Nadajmo se da to nećemo saznati na ličnom primeru. I uložimo svoje napore da svoje sugrađane s Kosova i Metohije zaštitimo od nasilja. I oni imaju decu.

A mi najpre moramo da imamo državu, i da je sačuvamo, da bismo mogli da je uredimo. Po meri svojih a ne tuđih potreba.