Kamenovanje patrijarha

Ako smo se pre neki dan i zapitali da li su dojave o bombama u školama bile organizovane ili spontane – 78 osnovnih, 37 srednjih i nekolicina muzičkih škola u Beogradu, potom to isto i u Novom Sadu i Somboru – odgovor smo dobili ovog petka kad je dojavljeno da su takve bombe podmetnute i u bolnicama i Zoološkom vrtu u Beogradu, na fakultetima u Novom Sadu, tržnim centrima…

Biće da iza svega toga, ipak, ne stoji neki učenik koji je samo hteo da izbegne kontrolni.

A to znači da sve ovo dojavljivanje, zapravo, čim nije stihijski spontano, jeste organizovano. Što nadalje podrazumeva i da mora da postoji organizator. Koji ima svoje motive da ovako nešto uradi, i ciljeve koje želi da ostvari.

Što se neposrednog cilja tiče, vidljiv je po efektima koji se proizvode; ukratko, nenormalizacija svakodnevnog života, uz rastezanje državnih resursa nadležnih da provere ima li bombi, srećom, nema ih, ali, ko bi se usudio da ne proveri… Rečju, destabilizacija našeg društva i države.

Pri čemu su ovi podmukli napadi dojavama na najranjivije, na decu i na bolesne, utoliko gnusniji što se događaju nakon tragedije u "Ribnikaru" na Vračaru. Zašto dojava nije bilo zadugo pre, nego, odjednom, nakon masakra? Zato što je organizatoru tih dojava masakr, zapravo, dobro došao da pojača efekte svog bestidnog, destruktivnog delovanja.

Naravno da i to govori o njegovom karakteru, i to nipošto ne smemo da izgubimo iz vida. Suočeni smo sa izuzetno pokvarenim ljudima.

Ali ko je taj neprijatelj naše države i društva? Koji upotrebljava, znači, zloupotrebljava, i decu i bolesne i sve naše emocije da bi ostvario svoje ciljeve…

To uopšte nije teško dokučiti, samo se treba setiti da su te dojave o bombama, kao metod delovanja protiv nas, počele da se koriste pre nešto više od godinu dana. Najpre da bi se sprečili avionski letovi na relaciji Beograd-Moskva i nazad, a onda su, kao i sad, na red došle i škole i bolnice. Da nas kazne što letove ipak nismo obustavili kao što je od nas onako lepo zatraženo.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, inače, tada je iznenađujuće otvoreno rekao da "to rade obaveštajne službe dve zemlje. Jedna je zemlja iz Evropske unije, a druga je Ukrajina". Iako je danas veoma popularno da se Vučiću potpuno ne veruje ili potpuno veruje – kao da ništa između ne postoji pa utoliko gore po sve koji ne pripadaju ni jednom od tih zaraćenih tabora – ovu je njegovu tvrdnju bilo osvežavajuće jednostavno staviti na test istine i bez raspolaganja bilo kakvim obaveštajnim podacima.

Stvar je u tome što sami sebi to nismo imali razloga da radimo, Rusi još manje iz razloga koji su evidentni, što će reći da preostaje samo treća strana, to jest, interes Zapada i oni sa zadatkom da ga sprovedu u delo.

Drugim rečima: to sa bombama nije prijateljski, nego neprijateljski čin. Ne bacaju na nas te dojave o bombama prijatelji, nego neprijatelji. Neprijatelji su oni koji bi da nam rasparčaju državu, za razliku od prijatelja koji nam pomažu da je sačuvamo. Znamo i ko su jedni i ko su drugi, uostalom, nije to ni teško razaznati.

Isto se odnosi i na njihove domaće saradnike.

I upravo tu sad dolazi do interesantnih sinhroniciteta koji nas i uveravaju da smo napadnuti specijalnim ratom. Koga najpre moramo da postanemo svesni da se vodi da bismo uopšte imali šansu da se od njega odbranimo.

Naime, isti oni koji traže da Srbija uvede sankcije Rusiji – podnošena je u tom smislu čak i rezolucija u Skupštini – što ih u simboličkom smislu čini političkim krilom onih dojavljivača o bombama u školama i bolnicama, sada se ističu i napadima na patrijarha srpskog Porfirija zbog tobožnje mizoginije.

Iz tih istih krugova, inače, svojevremeno je podrška pružena i kamenovanju patrijarha Pavla koje je bilo proglašeno za umetničku instalaciju. Pa su u odbranu te promocije nasilja bili potezani i argumenti o sekularnoj državi; kao da bi bilo kakve naše države uopšte i bilo, da nije bilo te crkve da oko sebe okupi narod kad ničega drugog nije bilo da ga okupi.

A sada se, u pogledu nasilja protiv naše crkve, ide i korak dalje za onim umetničkim kamenicama, horskim psovanjem i javnim govorom mržnje protiv patrijarha Porfirija. Što je najgore, svi ti dobri, loši, zli ili samo glupi, što bi da se naročito istaknu svojom mržnjom jer se valjda tako stiče popularnost u tom društvu, nisu čak ni duhoviti. Pa je čitav performans utoliko otužniji, na tragu umetničkog značaja one instalacije s patrijarhom i kamenjem, ista je to vrsta dovitljivosti.

Uostalom, da iza svega sad zaista stoji pokvarena namera, a ne iskreno negodovanje zbog reči patrijarha Porfirija i briga za žene, pokazuje već i to što niko od onih što negoduju i brinu, makar intelektualnog poštenja radi, ni spomenuo nije da su "naše majke i žene i sestre svetinja", što je patrijarh takođe rekao.

Ili pak o pokvarenosti tih namera ponajbolje govori ono podmetanje kukavičjeg jajeta u vidu same te lažne vesti da je patrijarh govorio loše o svim ženama, a ne o jednoj konkretnoj osobi na (para)političkoj funkciji koja se igrom slučaja identifikuje kao žena. Nije patrijarh Porfirije njoj zamerio zbog toga što je žena, nego zbog onoga što radi.

Dok se patrijarhu Pavlu čak ni na nečemu takvom nije moglo zameriti. Pa su ga svejedno kamenovali.

I sve je to potpuno logično. Zato što su oba srpska patrijarha, kao i svaki drugi patrijarh srpski, baš zato što su to što jesu, zgrešili na isti način. Time što su rekli jedino što i mogu da kažu: Kosovo je srce Srbije.

Patrijarh Pavle javno je glasao za Ustav Srbije u koji je to upisano, patrijarh Porfirije potvrdio je to još jednom ovog petka sa svim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve, rekavši da ne dolazi u obzir ni posredno ni neposredno priznanje nezavisnosti naše južne pokrajine.

Naravno da to nikako ne može da odgovara onima koji bi da nas primoraju na suprotno. Tim pre ako ovakvim svojim stavom patrijarh i arhijereji čine i sasvim nemogućom bilo kakvu drugačiju odluku državnog vrha. Ako pak još i zajedno rade na istom zadatku, sve je još i teže.

Pa stoga i crkvu i državu i pre svega narod u takvom stavu treba pokolebati, to jest, destabilizovati.

Crkvu – verbalnim kamenovanjem patrijarha. A društvo i državu sejanjem straha i konfuzije onim bacanjima dojava o bombi i, istovremeno, konstantnim podizanjem tenzija. Otkud, na primer, odjednom ono javno prefarbavanje murala Ratku Mladiću? Ili Draži Mihajloviću, takođe baš ovih dana, ne bi li se podgrejala i ta srpska podela kad samo sloga Srbina spašava? Ili zahtevi da se zabrani koncert Baje Malog Knindže, ali ne zbog ataka na čulo sluha, najzad, o ukusima ne vredi raspravljati, nego zbog neprihvatljive političke pozadine njegovog umetničkog imena.

Na stranu sad ta potreba ovog sveta, tog spomenutog političkog krila onih dostavljača dojava o bombama po školama i bolnicama, da svoj demokratski kapacitet izraze zabranama, nego, kao da neko namerno pokušava da isprovocira reakciju druge strane. Što može da nas uvede u spiralu nasilja sa raskošnim razornim potencijalom.

Takav modus operandi već je viđen, ko zna kada će se Sirija i Libija oporaviti od toga što nisu na vreme prepoznale šta im se sprema, i ko im to sprema.

A sada se već otvoreno objavljuje i da "postoji plan" za nastavak protesta protiv nasilja u čijem su prvom redu, odnekud, upravo oni koji prednjače u napadima na patrijarha srpskog i provokativno, javno i to baš sada, uništavaju mural Ratku Mladiću.

Tajming ih odaje. Možda je i suvišno naglasiti, ali svejedno: Ovo može da obraduje samo naše neprijatelje. I one koji im služe.

Uostalom, pojedine u tom društvu američke diplomate denuncirale su svojevremeno u depešama koje je potom razotkrio "Vikiliks" – odavali su im detalje Akcionog plana Vlade Srbije protiv samoproglašene nezavisnosti Kosova, koji je tada imao status državne tajne – drugi su na sednici Vlade Srbije glasali da se prihvati ona britanska rezolucija o genocidu u Srebrenici, treći su podnosili inicijativu da to bude usvojeno i u Skupštini Srbije.

Znamo u čijem je sve to bilo interesu. Nikakvog dokaza nemamo za sumnju da istom interesu služe i sada.