Puč u Nigeru i Oluja nad Rečnikom eks-ju mitologije

Izgleda da je u Nigeru u srcu Afrike morao da se dogodi puč da bismo se podsetili: svi smo (im) mi pomalo Niger. Samo što živimo u svetu naopakih, to jest evropskih vrednosti u sklopu kojih su problem oni koji obeležavaju ”Oluju” dok nisu problem oni koji ”Oluju” slave, pa tu okolnost, da smo svi mi neki Niger, nismo baš uvek u stanju da primetimo.

U Nigeru su pak primetili da nije normalno što tek svaki sedmi žitelj ove zemlje ima struju – kad je uopšte ima, često je nema – dok ona svojim kolonijalnim gospodarima iz Evropske unije daje četvrtinu uranijuma za proizvodnju one iste struje kao civilizacijskog dostignuća kakvo pomenuti žitelji Nigera uglavnom mogu samo da zamišljaju.

Štaviše, izgleda da im pritom Niger sav taj uranijum, bezmalo, poklanja, to jest, ako iznuda i otimačina predstavljaju dobrovoljan čin. Pažnju, naime, privlači podatak da uranijum čini 70 odsto izvoza iz Nigera a donosi svega oko 6 odsto BDP-a ove sirote zemlje, uz ugovor sa nadležnom francuskom kompanijom koji je strogo čuvana tajna. Takvi su zapadni standardi transparentnosti za sve koji nisu oni. Te otuda i sumnja da su Francuzi iz Nigera civilizovano uzimali uranijum budzašto a tamošnji narod, umesto da se obogati zahvaljujući svom prirodnom bogatstvu, namerno držali u teškoj bedi i mraku bez struje.

Pa su zato u Nigeru i podigli ustanak protiv svojih belih gospodara i pljačkaša; ova, antikolonijalna borba, normalno, nije mogla da prođe bez ruskih zastava koje tamo predstavljaju barjake oslobođenja.

Rumunija je, nasuprot tome, ruske diplomate proterala i pride u tom smislu, u očekivanju da zbog toga neće biti Niger i njemu slični, uradila sve ostalo što su joj rekli isti oni kolonijalni gospodari koji pljačkaju Niger i njemu slične.

Zauzvrat, umesto da joj se ispune ta očekivanja, ”Rumunija se bori da spreči kolaps zdravstva. ’Sedam meseci nismo imali lekara’… Rumunija je zemlja koja se bori da zaustavi masovni egzodus zdravstvenih radnika. Odliv mozgova pogoršan je ulaskom u Evropsku uniju 2007. Rumuniju je napustilo više od 15.000 lekara.” U tom pogledu nestašice medicinskog osoblja, ”sada je najgore što sam ikad video,” kaže jedan od onih koji (još) nisu otišli odatle.

Ovo nije ruska propaganda nego ovih dana javlja američki Radio Slobodna Evropa.

U stvari, ”Istočna Evropa više daje Zapadu nego što dobija zauzvrat” kada se ”u obračun uzmu korporativni profiti i cena odliva mozgova”, ukazala je pre par godina u ”Fajnenšel tajmsu” jedna rumunska evroposlanica, opominjući da je ”između 2009. i 2015. Rumunija izgubila polovinu svojih doktora. Svake godine, oko 10 odsto onih koji su ostali aktivno regrutuju agencije za ljudske resurse koje traže lekare da leče ostarele zemlje Zapadne Evrope.”

Da li je normalno da Rumunija, posle tolikih godina članstva u Evropskoj uniji, ide prema standardu Nigera umesto prema standardu, na primer, Francuske ili Nemačke?

Zapravo, jeste. I Rumunija je taj Niger koga pljačkaju kako stignu; sistem i služi tome, a ne da od Rumunije i tog Nigera napravi pomenutu Nemačku. S tim što u Rumuniji imaju nešto belju kožu nego u Nigeru i geografski su joj malo bliži pa pljačkanje resursa, uključujući i ljudske, mora da bude malo manje brutalno očigledno, da se ne dosete. Ali princip je isti, efekat takođe, uprkos tome što su Rumuni, u nadi da nisu Niger već ovi što ga pljačkaju, uradili sve što se od njih tražilo.

Što nas dovodi i do slučaja nas koji sve pomenuto nismo uradili. Iako nam navedeni rumunski slučaj pokazuje da je svejedno da li smo ili nismo uradili, budući da nismo, nama sve to isto rade i sa izvesnim uživanjem umesto sa hladnom poslovnom proračunatošću kao u bilo kojoj drugoj Rumuniji, to jest, Nigeru.

Kako se to sprovodi u praksi, u prilici smo bili da iskusimo ovih dana dok su proslavu ”Oluje” pripremali svi koji su u stanju to da slave; pa je, u skladu s tim, komemorativno obeležavanje umesto slavljenja ”Oluje”, u Prijedoru sa ove strane izbegličke kolone duge četvrt miliona sudbina, na ”Slobodnoj Evropi” proglašeno za ”drsku komemorativnu farsu”, kako smatra neki funkcioner Inicijative mladih za ljudska prava pod uslovom da ti ljudi nisu Srbi (ili Srbi jednostavno nisu ljudi koji imaju prava), pri čemu ta ”drska komemorativna farsa”, kaže Nataša Kandić, ”osnivačica Fonda za humanitarno pravo”, izaziva ”civilizacijsku nelagodnost”.

Drugim rečima, da se Srbi nisu usudili da u svojoj tuzi obeleže ”Oluju”, ne bi ni doživeli ovakve prigovore što je obeležavaju, a u onako oštroj konkurenciji naročito se istakao programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić koji je uspeo da dođe do zaključka da su Srbi krivi i kada su postradali. To jest, kako reče, ”žrtve ’Oluje’ zapravo (su) žrtve Miloševićevog režima”.

A kad je već tako, citiramo dalje njegov nedavni intervju ”Danasu”, ”Srbija je generator zla u ovom delu Evrope”, ”Srbija ima samo jednu politiku: politiku veličanja zločina i zločinaca srpsko-ruskog sveta. Srbija je u kontrasmeru u odnosu na civilizaciju” – opet to pitanje civilizacije – a i ”uvođenje sankcija Rusiji je”, govori dalje Gruhonjić, ”civilizacijsko pitanje: ili ste na strani žrtava ili ste na strani zločinaca”. A ”politika Srbije je avangarda zla… Srbija je, mora se priznati, dosledna već 35 godina: uvek je, uz veoma retke izuzetke u svojoj novijoj istoriji, na strani zla.”

Ovo je – da ne bude zabune, da ne pomislimo da je normalno – školski primer govora mržnje. Javni izliv antisrpskog šovinizma ili autošovinizma, već u zavisnosti od toga da li se Dinko Gruhonjić izjašnjava kao Srbin ili nešto drugo, to ne znamo a nije ni bitno.

Kao što ni ovi pojedinačni primeri nisu toliko bitni kao slučajevi za sebe, već kao simptom tog principa da je protiv Srba sve dopušteno a oni imaju samo da ćute i trpe sudbinu Nigera, odnosno, svake druge Rumunije za koju su predodređeni.

Pri čemu ćutanje i trpljenje, tako su nam odredili ovi što bi da određuju ko je Niger a ko ga pljačka, uključuje i ovaj govor mržnje kakvom, inače, nismo bili izloženi dok je predsednik Srbije predsedniku Hrvatske udvorički poklanjao ”Rečnik eks-ju mitologije” a ovaj njemu, da ponizi i njega i Srbiju, uzvratio knjigom hrvatskog branitelja o Vukovaru.

Iako smo se u međuvremenu osmelili da im ceremoniju proslavljanja ”Oluje” poremetimo svojim obeležavanjem tog njihovog zločina, od onog se stanja svesti i neslobode još nismo odmakli na dovoljno bezbednu distancu. To nam je, svojom sućuti za žrtve u Vukovaru baš kad izražavamo saučešće i tugu zbog ”Oluje”, demonstrirala aktuelna ambasadorka Srbije u Hrvatskoj, nekadašnja javna zagovaračica ulaska Srbije u NATO.

Naravno da joj na tome nije prigovorio niko od ovih što nam s mržnjom prigovaraju jer na ”Oluju” odgovaramo s tugom umesto pokornim ćutanjem, dakle, odobravanjem.

Ukratko, kao i oduvek, dobar Indijanac je mrtav Indijanac, pa je shodno tome i izbeglička kolona poželjno stanje Srba. Kao i mrak bez struje u Nigeru, i Rumuni koje nema ko da leči. Ljudska prava na sve to rezervisana su za ljude.

Ili smo i svi mi, ipak, neki ljudi? Ako je tako, onda je Dinko Gruhonjić zaista u pravu kada kaže da je uvođenje sankcija Rusiji civilizacijsko pitanje. Naravno, ne onako kako je on to razumeo. Jer u Nigeru, dok se oslobađaju svojih kolonijalnih gospodara, mašu zastavama Rusije. Dok su zemlje koje su Rusiji uvele sankcije iste one koje su Niger sve dosad i držale u ropstvu. A bez njih, uzgred budi rečeno, ne bi bilo ni ”Oluje”, ništa tu nije slučajno…