Viši interes Kristofera Hila, ili: Gde je granica srpskog kompromisa

Šteta što baš svi građani Srbije nisu primetili intervju američkog ambasadora Kristofera Hila ”Glasu Amerike” pre par dana, zato što se baš svih nas i tiče ono što nam je ambasador tom prilikom otkrio.

Nije da to nismo i slutili, naravno, ali sada to znamo i definitivno jer nam je rečeno nedvosmisleno.

Pri čemu treba imati u vidu da je to, što je rečeno nedvosmisleno, izgovorio jedan diplomata. A diplomate, naravno, u opisu svog radnog mesta imaju i refleks da diplomatski pribegavaju blagim formulacijama umesto teškim rečima – totalno neslaganje, tako, na diplomatskom se kaže "otvoren i iskren razgovor" – što će reći da je realnost po pravilu daleko intenzivnija od onoga što je namenjeno javnosti da čuje.

Imajući dakle to u vidu, da vidimo šta je rekao ambasador Hil.

"Naša pozicija je veoma jasna: svi treba da se priključe sankcijama Rusiji, posebno zemlje koje teže da se pridruže Evropskoj uniji. Mislimo da je to ispravna stvar."

U redu, ništa novo, mi mislimo da je to neispravno. A kako smo mi barem 80 odsto građana Srbije, to znači da Hil u stvari zahteva da se pogazi volja četiri petine građana ove zemlje zato što se njemu tako hoće, šta ono beše demokratija, no, nije sad stvar (samo) u tome.

Već u onome što je ambasador potom rekao, šta li mu bi da to prizna, ničim izazvan: "Mnoge male zemlje su uvele sankcije iako im to nanosi štetu, ali su to ipak uradile jer je to u višem interesu, i u interesu veće grupe kakva je EU. Voleli bismo da Srbija uradi isto, i da to bude deo njenog puta ka evroatlantskom sistemu."

Da li se razumemo?

Njihov interes je u odnosu na naš – viši interes. Štaviše, po cenu štete koju ćemo mi zbog toga da pretrpimo.

Šteta je ishodište naših evroatlantskih integracija, što će reći, u NATO. Gde, inače, takođe nećemo u iznosu od 90-ak odsto, ali Hil izgleda zna da ipak hoćemo. To jest, moramo, jer tako nalaže viši interes, odnosno, njihov interes.

Upravo to – da moramo da uradimo sve što viši od nas kažu čak i kad nam to ne odgovara – predstavlja i najprecizniju definiciju tog njihovog "poretka zasnovanog na pravilima", njihovim pravilima i našem neotuđivom pravu da uradimo sve što nam kažu.

To su evropske integracije. To su evroatlantske integracije u NATO. Ne služe sve te integracije da bilo kome nešto bude bolje, nego da se svim tim malim zemljama, s nižim interesom od višeg interesa, oduzme mogućnost da urade nešto što nije u tom višem interesu. Tako se ostvaruje jedinstvo tih partnera, uključujući i pomenuto pitanje sankcija Rusiji na koje redovno pristaju čak i oni koji se usude da tim povodom nešto i progunđaju; Mađarska Viktora Orbana je u tom smislu najočigledniji primer.

Uostalom, nije li sve to još pokojni Momir Bulatović lepo opisao u onoj čuvenoj sceni sa Slobodanom Miloševićem, Vorenom Kristoferom i praznim listom papira na kome je naš predsednik želeo da američki državni sekretar napiše spisak američkih uslova za Srbiju. Pa mu je Kristofer to vratio nazad uz objašnjenje da takav spisak ne može da postoji. Nego u svakom trenutku moramo da uradimo sve što od nas zatraže. Normalno, po cenu sopstvene štete na koju nisu nimalo gadljivi.

Pri čemu, evo još jednog strahovito važnog zaključka, pomenuta šteta koju treba da pretrpimo u sve to ime njihovog, dakle, višeg interesa – još samo da je i kvantifikujemo – danas predstavlja i najbolju ponudu koju u tom smislu oni s višim interesom imaju za nas sa nižim. Da imaju nešto bolje da ponude, to bi već i učinili, ali nemaju.

Ovo je pak od naročitog značaja zato što nam pokazuje kuda nas zapravo vode svi naši kompromisi s njihovim zahtevima.

Vrlo konkretan slučaj. Naše prisustvo, u video-formatu premijerke Ane Brnabić, na Krimskoj platformi koja zagovara vojno rešavanje pitanja Krima, dakle, rat protiv Rusa – iako Ana Brnabić tom prilikom zaista ništa naročito neprilično nije rekla, vidi se da se potrudila, uspela je čak da Rusiju i ne spomene – pa i ako se nismo priključili toj Krimskoj platformi, kao što objašnjava šef diplomatije Ivica Dačić, nego smo se tamo samo pojavili a i to virtuelno, ako i nije naišlo na osudu Rusije, sigurno da ne može da ima blagotvoran uticaj na dalji razvoj srpsko-ruskih odnosa.

A zauzvrat, u zamenu za to ne-unapređivanje odnosa sa Rusijom, od Zapada samo šteta kakvu najavljuje Kristofer Hil. Što će reći da je u toj neobičnoj matematici, koju nalaže taj njihov viši interes, rezultat bolno jasan. I shodno tome, valjda, sasvim neprivlačan: da pokvarimo odnose sa Rusijom kako bismo dobili štetu od onih u ime čijeg smo višeg interesa to učinili. O raspoloženju građana ove zemlje da i ne govorimo.

Pri čemu ni opravdanja, u vidu uzvratne ukrajinske podrške našem teritorijalnom integritetu, ne deluju isuviše uverljivo. Zato što će, u skladu s navedenom Hilovom računicom – svačija šteta u službi njihovog višeg interesa – Ukrajina od svoje podrške našem teritorijalnom integritetu, šta god mi uradili, odustati čim dobije takav nalog. Ako takav bude viši interes. I zašto onda da se brukamo tamo gde nam ionako nije mesto?

Sve ovo tim pre što više niko ne može da ne primeti kako tom poretku, zasnovanom na pravilu da svi trpe štetu u ime njihovog višeg interesa, alternativa i te kako postoji.

BRIKS je upravo postao BRIKS plus. I to kakav plus sa Saudijskom Arabijom, Emiratima, Iranom, Egiptom, Etiopijom i Argentinom uz sve ostale koji su zvanično stali u red za prijem koji više nije teoretska mogućnost nego stvarnost.

U najkraćem: sirovine, stanovništvo, tržište.

A na sve to i lajtmotiv samita: Uspostavljanje finansijskog mehanizma koji je nezavisan od Zapada i njegovih viših interesa. Zaobilaženje dolara u međusobnoj trgovini.

Treba li podsećati da je moć dolara preživela napuštanje njegove zlatne podloge samo zahvaljujući saudijskoj nafti i obavezi da bude prodavana isključivo u dolarima. Pa je zato čitav svet kome je potrebna nafta, a to znači čitav svet, morao da ima i američke dolare. Što je Americi zauzvrat otvorilo mogućnost da ih štampa nemilosrdno, i da se zadužuje još nemilosrdnije. Veoma profitabilan dil, naravno, u kome je papirićima zelene boje, inače bezvrednim, data konkretna vrednost te, na primer, nafte.

Taj dil, naše ništa za vaše nešto, sad prestaje da važi. A sa njim i moć američkog dolara, a sa njim i moć Amerike da svoj interes proglašava za viši od ostalih, pa utoliko gore po ostale koji to moraju da trpe. Jer moraju da imaju dolare zato što moraju da imaju sirovine. E, više neće morati, što podrazumeva da će i moć dolara, a time i Amerike, morati da bude svedena na razumnu meru. Pa će neumitno i njen interes prestati da bude viši. Koliko god se ambasador Kristofer Hil pravio da je tako nešto nemoguće.

Inače, početkom leta je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ocenio da bi eventualnim ulaskom Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata u BRIKS u svetu nastupile ”dramatične promene”. Naravno da to nije rekao slučajno, dobro zna zašto je tako. I, evo ih, i Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, sa Rusijom, Kinom i ostalima.

Pa je skroz u redu da u skladu s tom dramatičnom promenom i mi odreagujemo. Tim pre što nam u suprotnom, hvala Kristoferu Hilu na tom upozorenju, svejedno sledi samo šteta.