Srećna nova 2024. godina, ili: Kako će Srbija iskoristiti poklon iz Rusije

Sve dok ne budu – ako ikad budu, a da mogu već bi bili – predstavljeni dokazi da je na izborima u Beogradu bilo ”bar 30 odsto fantomskih birača”, kao što je javljeno da tvrdi ono što se zove Pravni tim koalicije Srbija protiv nasilja da bi sve to zvučalo značajnije nego što jeste, te se tvrdnje moraju smatrati nedokazanima. To jest klevetama, iz čega proističu i pojedini važni zaključci.

Uostalom, evo malo primenjene matematike, ilustracije radi, da bi se videlo koliko je ona kleveta apsurdna.

”Bar 30 odsto” od, na primer, 1.613.369 upisanih u birački spisak u Beogradu iznosi preko 484.000 fantoma. Za koga su oni glasali, kad je na izbore u Beogradu ukupno izašlo nešto manje od 900.000 upisanih birača? Ili se brojka od ”bar 30 odsto” odnosi na broj glasalih? Što je, opet, oko 270.000 dotičnih fantoma, odnosno, skoro sve što je u Beogradu dobila Srbija protiv nasilja; a ako su svi oni glasali, na primer, za SNS, to bi značilo da je najmanje tri četvrtine glasova koje je u Beogradu dobila vladajuća stranka bilo lažno, što je podjednako besmislena računica.

Ili se famoznih 30 odsto odnosi samo na ukupan broj tih fantomskih birača? Ali, koliko je takvih, i da li ih ima dovoljno da naprave ikakvu razliku u odnosu na onih 1.613.369 upisanih birača? To, naravno, nije saopšteno, zato što bi pokvarilo željeni efekat.

A može i ovako: gde su toliki fantomi bili prošle godine na izborima kad ovakvih primedbi nije bilo? Odakle su se u međuvremenu pojavili, kad birački spisak u tom međuvremenu nije uvećan ni za jedan odsto. Kako ih tada nije bilo, a sada ih ima, a broj birača nije povećan za dovoljan broj bilo kakvih fantoma da naprave neku razliku?

Što će reći da je daleko izvesnija druga vrsta logičke računice: ako nema dokaza da ima fantoma, izvesnije je da fantoma i nema. Dok se ne dokaže suprotno, sve to o fantomskim biračima i ostalim vanzemaljcima među nama ostaje samo teorija zavere. O ravnoj ploči Zemlje na oklopima kornjača da i ne govorimo. S tim što, naravno, nisu svi ti teoretičari zavere podjednako (bez)opasni.

Uostalom, u to smo svi mogli da se uverimo uživo u prenosu na televiziji prošle nedelje, kad nisu ravnozemljaši, nego oni što sa podjednakom količinom dokaza veruju u fantome, jurišali na vrata i prozore Skupštine grada u ime Srbije protiv nasilja, ironija je očigledna.

S tim što, naravno, ovo verovanje u fantome u većini slučajeva nije znak mentalne neuravnoteženosti nego zgodan način postizborne krađe izborne volje građana Srbije, uključujući Beograd, o čemu je na ovom mestu već bilo reči prošle nedelje.

Kolikoj je količini manipulacije ovdašnja javnost zapravo izložena jako dobro može da se nasluti iz slučaja one nevladine organizacije koju, igrom slučaja, finansira vlada Amerike. Ne samo što Građanske inicijative stoje u vezi s inicijativom Proglas, a to su krili dok RT Balkan to nije otkrio, da RT Balkan to nije otkrio verovatno se za to ne bi ni znalo, nego se sad ispostavlja da je i vlasnik reklamne agencije Nikola Ristić, koji u ovoj operaciji ima ulogu mladog i aktiviste, predvodnika protesta mladih aktivista, u poslovnom odnosu sa istim Građanskim inicijativama. Što, razume se, ni u ovom slučaju nije prijavljeno javnosti, eto, makar transparentnosti radi. Pa se postavlja i pitanje čemu zapravo služe Građanske inicijative kad su u sve ovako umešane, i to prikriveno, a isto pitanje naravno da se odnosi i na ostale njihove kolege iz nevladinog sektora koji plaća američka vlada pa to naziva demokratijom i civilnim društvom.

Ali sve to ne znači i da im operacija nije provaljena, pre svega, u obaveštajnom smislu te reči.

Najpre je premijerka Ana Brnabić otkrila da su nadležne ruske službe dojavile svojim srpskim kolegama šta se sprema – ukratko, Majdan – da bi potom potvrde ove informacije stigle i iz Rusije. Tako da je američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil optužio Rusiju da unosi razdor između Srbije i njenih evroatlantskih partnera, što čak i može da bude tačno. Ali ne zato što Rusija nešto radi u Srbiji nego zato što otkriva šta u Srbiji rade njeni evroatlantski partneri, pa Srbija drugačije i ne može da odreaguje nego da se brani od njihove agresije.

Pritom, jedan važan detalj: zahvaljujući Mariniki Tepić i njenim kolegama, nesporno je da je pomenutog upozorenja na postizborni haos zaista bilo. Sami su, naime, na dan izbora objavili snimak svog razgovora s predstavnicima MUP-a koji su ih upozorili da, zahvaljujući dojavi iz jedne strane službe, znaju da spremaju upad u institucije. Što se i dogodilo u meri u kojoj im je uspelo da ostvare svoju nameru, a u međuvremenu je na pomenuti način precizirano o čijoj je službi reč.

Ova su otkrića, elem, značajna u barem dva nivoa.

Pod jedan: zahvaljujući dojavi iz Rusije srpski su državni organi bili spremni i zato su sprečili nasilni upad u Skupštinu grada. Šta bi se dogodilo da nisu bili spremni? Da provalnike nisu dočekali, takoreći, u zasedi sakriveni iza zatvorenih vrata, i da je ostvarena njihova namera da okupiraju Skupštinu grada pa bi morali da budu izbačeni, i to na silu jer drugačije ne bi moglo, i kakve bi to zauzvrat reakcije izazvalo, sad možemo samo da nagađamo jer se srećom nije dogodilo.

Što ne znači i da je opasnost od izazivanja nereda definitivno minula; da ne slutimo zlo, i u Kijevu je na Majdanu krv pala kad su protesti počeli da se osipaju, da ih raspali. I ovde su počeli da se osipaju, ali još nije stigla Viktorija Nuland da deli kolačiće. A i svi smo valjda pametniji posle onog iskustva, pa valjda postoje i metode da se spreči njegova repriza.

I drugo. Nakon što su razmenili informacije i postupili po njima, i Beograd i Moskva mogli su da odluče da ćute o tome. Ali su odlučili da progovore i da obaveste domaću i svetsku javnost o svojoj obaveštajnoj saradnji.

To je, s jedne strane, po svoj prilici imalo važan sedativni efekat, utoliko što je Srbima pruženo dragoceno obaveštenje o tome ko stoji iza pokušaja obojene revolucije u Srbiji. Uz pojašnjenje da njena meta nije Aleksandar Vučić nego Srbija, naime, kad bi Aleksandar Vučić uradio sve ono što se od njega traži sa Zapada, on više ne bi bio meta ali bi meta i dalje bila Srbija. A Srbi, kao što je poznato, kroz čitavu svoju istoriju ubedljivom većinom nisu bili spremni na kolaboraciju sa svojim okupatorima, nego na otpor tim okupatorima. Pa otuda i prezir kao preovlađujući osećaj, sad, kad je postalo jasno da ovo nije borba protiv aktuelne vlasti nego protiv Srbije, iza koje i stoje oni koji su izvršili agresiju na Srbiju.

Istovremeno, tim javnim priznanjem rusko-srpske obaveštajne saradnje, i to u odbranu Srbije od pokušaja Zapada da Srbima oduzme demokratski iskazanu volju i okrene ih protiv Rusije, u izvesnom smislu, i svakako odlučnije nego ikad pre, Zapadu je u kontekstu njegovih odnosa sa Rusijom – naime, u ratu su, makar i posredničkom – bačena rukavica u lice. Optužba Aleksandra Vučića na račun onog islandskog diplomate iz OEBS-a s poverljivim bezbednosnim vezama u Americi, da je znao šta se sprema ali je ćutao, što je ravno optužbi da je u svemu tome saučesnik, samo dodatno doprinosi tom utisku.

I još nešto. Ovim pokušajem obojene revolucije u Srbiji, koliko god da se (ne)uspešnim on na kraju pokaže, Zapad je Vučiću jasno stavio do znanja da je vreme njihove dosadašnje saradnje, u vidu delikatnog balansiranja između izvesne popustljivosti Zapada po cenu izvesnih ustupaka Srbije, okončano. Sad je, u meri u kojoj se Zapad pita, došao trenutak da nestane Vučića ili da nestane Srbije, to jest sa njegovom pomoći u tom pogledu ili bez nje.

Što će reći da priznanje RKS tablica samoproglašenog Kosova od 1. januara, kao i prethodni sporazumi o snabdevanju strujom na severu naše južne pokrajine, predstavljaju žrtve od kojih zauzvrat nećemo dobiti nikakav popust na kakav smo navikli, pa su povrh svega lišeni i takvog opravdanja. Jer je, ovim pokušajem obojene revolucije, to vreme njihovog popuštanja u zamenu za naše ustupke definitivno okončano.

Jednostavnije rečeno – rečima ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova – Srbiji su sad ponudili izbor kao svojevremeno Ukrajini: Evropska unija ili Rusija. Poznato je koji od ta dva puta vodi pravo u propast.

Tako da Srbija sad samo treba da se opredeli između ucene sa Zapada i onog poklona iz Rusije u vidu dojave da nam spremaju pljačku glasova, volje naroda i države. Izbor je jednostavan. Boljem poklonu za novu 2024. godinu verovatno da nismo smeli ni da se nadamo.