Čuvajte se Analene Berbok, ili: Da li će "Lidl" i "Koka-kola" da budu glavni urednici Srbije

Postoji dosta bezbolna metoda da se utvrdi šta može da nas snađe pre nego što postane dovoljno kasno, a počiva na pitanju koje deluje banalno samo zato što je odgovor na to pitanje savršeno jasan.

Naime, da li je posao Analene Berbok, ministarke spoljnih poslova Nemačke, da radi za dobro Srbije, ili za dobro Nemačke, to jest onih koji upravljaju Nemačkom? Pri čemu se podrazumeva da (valjda) znamo jako dobro koliko je zla svima nama učinjeno zarad dobra Nemačke; u proteklih vek i po verovatno da nema mnogo porodica u srpskom svetu koje nisu više ili manje stradale u to ime… Nismo mi tako birali, ali, šta sad možemo osim da se suočimo s takvom realnošću.

Ako je, dakle, odgovor na pomenuto pitanje – čemu služi Analena Berbok, nama ili njima – očigledan svima koji su razumni makar za toliko da nisu lišeni poslovne sposobnosti, onda i sve što ona u tom svojstvu saopšti mora da se razume na osnovu pomenutog zaključka da njihovo dobro nije i naše, već naprotiv.

E, sad, kad tako postavimo stvari – umesto onako naglavačke, kad nam objašnjavaju da smo svi neka porodica, kao da se ne sećamo da je još 2004. jedan briselski zvaničnik kroz smeh priznao magazinu ”Ekonomist”: ”Jednom kad neka zemlja aplicira da se priključi Evropskoj uniji, ona postaje naš rob.” – kad se dakle suočimo sa ovakvom realnošću da nas smatraju robljem te da shodno tome ono što je dobro za Analenu Berbok nije dobro i za nas, jer smo im još 1941. poručili da je bolje grob nego rob, izuzimajući kvislinge, stičemo i dragocenu priliku da shvatimo šta to ona u stvari hoće od nas. I čemu možemo da se nadamo zauzvrat.

Ukratko: ničemu. Pogotovo ničemu dobrom, a ovog utorka iz Slovenije Analena Berbok nam je izdiktirala i detalje toga ničeg dobrog; đavo se ionako krije u raznim detaljima.

U Evropi, poručila je kao nekakav autoritet, ”ne može biti sivih zona”. ”Jasno je da ne možete sedeti na dve stolice istovremeno”, napomenula je povodom odnosa Srbije i Rusije. I u svem tom kontekstu naglasila, kao da hoće da nas zastraši, a svakako je pokazala kako je sve povezano: ”Pažljivo pratimo izbore u Srbiji.” I još je dodala da je ”izuzetno zabrinuta zbog najnovijih dešavanja, posebno u Srbiji, u vezi sa tendencijama nacionalističke propagande”, a još je govorila ”i o pritiscima na birače i zloupotrebi javnih funkcija i resursa od strane Vlade Srbije”.

Što se propagande tiče – a posle ćemo i o svemu ostalom što je spomenuto – tako se udesilo da je praktično istovremeno s citiranim negodovanjem Analene Berbok objavljen i izveštaj dveju nevladinih organizacija o prekidu finansiranja ”dezinformacija na Balkanu”, uz podnaslov: ”Kako međunarodni brendovi podržavaju rusku agendu.”

Ukratko, kao što i samo ime kaže, ovo je nastojanje da se ekonomskom ucenom izvrši pritisak na medije u Srbiji da promene svoju uređivačku politiku – ideja je da se zapadne korporacije kao što su na primer ”Lidl” ili Koka-kola”, koje su i najveći oglašivači, znači, najvažniji izvor prihoda medija u Srbiji, nateraju da se ne oglašavaju u medijima koji nisu po volji autora izveštaja. Što je, naravno, u skladu s onim što je prethodno na istu temu imala da primeti i Analena Berbok oko nedopustivosti odnosa Srbije i Rusije.

Autori izveštaja su, da ih spomenemo, uobičajeni sumnjivci, ovog puta u vidu ”Crte” koju finansiraju američka Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), USAID, nemački GIZ i tako dalje, te Balkanska inicijativa za slobodne medije iz Brisela – eto, naime, koliko je zaista balkanska – koja svoje finansijere ne spominje onako transparentno kao Crta.

Kao naročita podvala se u ovom slučaju, međutim, ističe okolnost da je u Međunarodnom savetodavnom odboru ove briselske inicijative za Balkan i Piter Horoks za koga nas je kompanija ”Junajted medija” 2019. izvestila da se priključio uredničkom odboru televizije N1; ovaj izveštaj o ekonomskoj uceni medija u Srbiji, inače, osim što zahteva da se reklamama ne finansiraju mediji koji izveštavaju nepropisno, sadrži i preporuku da se reklamama finansiraju mediji koji izveštavaju propisno. Naravno, kao takvi su identifikovani upravo mediji koji pripadaju grupaciji ”Junajted medija” – nemojte njima, dajte nama – a možda je i suvišno napominjati da nigde u ovakvoj preporuci da se izvrši ekonomsko preuređivanje medijske scene u Srbiji po volji Analene Berbok i njoj sličnih nije spomenuto da se u svemu tome krije i izvestan sukob (poslovnih) interesa. Na reklame je u srpskim medijima, uzgred budi rečeno, prošle godine potrošeno preko milijardu evra.

Što se pak tiče nedovoljne transparentnosti koja zahvaljujući tome podseća na (predizbornu) podvalu, priličnu je pažnju izazvalo otkriće RT Balkan da postoji veza između ”Proglasa” niza poznatih ličnosti i nevladine organizacije Građanske inicijative koja prethodno nije bila obelodanjena. Što nije beznačajno, imajući u vidu predizborni karakter ”Proglasa” te listu donatora Građanskih inicijativa među kojima su, kao i u prethodnom slučaju Crte, nemački GIZ, američki NED, Soroševa Fondacija za otvoreno društvo i tome slični entiteti koji imaju jasnu (geo)političku agendu…

Što se kriju, ako nemaju šta da kriju? Odgovor je, naravno, očigledan koliko i odgovor na ono pitanje u čiju korist (naše štete) radi Analena Berbok.

A bilo bi zanimljivo utvrditi i da li su svi potpisnici ”Proglasa” obavešteni u čije su još ime to proglasili. I šta misle o tome nakon što su dobili priliku da to saznaju, tim pre što tamo ima i zaista uglednih pojedinaca čija su patriotska osećanja nesumnjiva. I, kao takva, nespojiva sa bilo kakvim, po pravilu, kad je naša država u pitanju, antidržavnim delovanjem američkog NED-a, nemačkog GIZ-a i ostalih Soroša…

Elem, sve ovo nastojanje da se ucenom i podvalom preuredi ovdašnja medijska i javna scena u interesu onih koji sve to i finansiraju svoju je i sasvim neposrednu manifestaciju dobila pre neki dan u susretu ovdašnje prozapadne opozicije i Zelenih Analene Berbok u nemačkom Bundestagu koji su im tom prilikom pružili javnu podršku.

Da utvrdimo to jednom zasvagda, u skladu s onim što smo već primetili u odnosu na Analenu Berbok: ne podržavaju ih oni da bi uradili nešto dobro za Srbiju, nego za njih. Pri čemu se naše i njihovo dobro, kao što je već spomenuto, međusobno isključuju.

Uostalom, imali smo već prilike da sve to iskusimo još sa DOS-om, koji je bio iskaz želje naroda da mu bude bolje a skončao je svoju istorijsku svrhu kao izraz zablude naroda da će mu biti mnogo bolje. Preciznije, kao sredstvo onih koji su ga i osnovali i finansirali – da bi im obavio sve ono zbog čega su ga i osnovali i finansirali.

U ovom konkretnom slučaju, nije Analeni Berbok stalo da reši, na primer, pitanje zloupotrebe vlasti u Srbiji, nego same vlasti u Srbiji i onoga što će uraditi povodom onih pitanja dveju stolica i sive zone u Evropi koje je spomenula; da Berbok i njene poslodavce brine bilo kakva zloupotreba, ne bi ni Milo u Crnoj Gori vladao onoliko decenija. A sve drugo što se spominje, ”obični” ljudi i njihovi životni problemi i sve drugo tome slično iz ustaljenog predizbornog vokabulara, spominje se samo zato što biračima dobro zvuči jer je takav bilans vlasti koja, osim sebi, nije donela ono što je obećavala pre izbora. Pa su neki birači, kao onomad u slučaju DOS-a, skloni da poveruju u bilo koja druga obećanja. Čak i Analene Berbok ili ovdašnjih zastupnika njenih interesa.

Čitava intriga, naravno, sastoji se u tome što verovatno čak ni ona sama ne veruje da je njenu volju moguće sprovesti neposredno, tako što će ono društvo koje je primljeno u Bundestagu radi demonstriranja podrške osvojiti većinu u Skupštini Srbije. Nego im je realnija, što ne znači i da je realna, računica da svoje favorite ojačaju taman u meri u kojoj će vlast biti oslabljena dovoljno da baš u njima mora da potraži podršku.

Pri čemu to može da se ostvari i na biralištima i van njih, nisu gadljivi na bilo koju varijantu, eno, ”Dojče vele”, koji nam shodno svom borbenom rasporedu želi isto što i Analena Berbok, uveliko objašnjava kako se u Srbiji ”izbori kradu pre izbora” pa ”neki već najavljuju ’odbranu izborne volje’ na ulici”…

S takvom perspektivom u vidu, i pod uslovom da ministarki spoljnih poslova Nemačke u opisu radnog mesta zaista nije da zastupa interese Srbije, elementarni nagon za samoodržanjem, a to znači za otpor njihovim interesima, nalaže da, kad budemo birali, biramo baš onako kako ona nikad ne bi. Što znači da pritisak sa strane raznih protivnika interesa Analene Berbok makar mora da bude jednak pritisku sa njene strane.

U suprotnom ćemo, zaista, dobiti neku inostranu korporaciju da nam sve medije uređuje po volji američkog NED-a i nemačkog GIZ-a, i Analenu Berbok kao ministarku unutrašnjih poslova Srbije. Da li je to Srbija koju možemo da podnesemo?