Šta nas je naučila mala Danka, ili: Zašto moramo da imamo državu

Istraga nestanka malene Danke Ilić, s onom cuclom po kojoj će je pamtiti svi koji je nikad neće upoznati, došla je do onog tragičnog ishoda kakav je mogao da se nasluti čim je pretraga terena oko Banjskog polja utvrdila da Danka nije sama odlutala. Saučešće porodici; valjda je ovo dete sad na nekom boljem mestu, posle besmislene smrti koja ne može a da nas ne natera da se zapitamo šta je život kad se ovako završi i pre nego što je započeo…

Ako je za bilo kakvu utehu, pokazalo se da, kao društvo, još nismo otupeli. Da smo i dalje sposobni za saosećanje i bol i kada boli nekog drugog. I naravno da to nije moglo da prođe bez adekvatne kazne: mediji su nanjušili krv, klikove i reklame pa su shodno tome i odreagovali manirom hijena. Zanimljivo, ne i neočekivano, u takvom su prisustvu plena ideološke razlike otišle u neki drugi plan. Profit ne sme da trpi. I uvek to treba imati u vidu kad jedni probaju da se predstave kao da su bolji od drugih; a pokazali su da su isti i razlika je samo u tome što služe nekom drugom, to jest tuđem interesu. I samo se po sebi razume da ni u onom svetu koji nam opisuju kao civilizovan nije ništa bolje, kažu da se to zove sloboda…

I još jedna pouka ovog tragičnog slučaja koji je zaokupio pažnju čitave Srbije a preti opasnost da je previdimo jer je isuviše očigledna. Policija je, naime, ovaj slučaj rešila.

Iznete su i neke brojke koje daju da se nasluti o koliko je opsežnom poslu reč – pretražene 333 kuće i stana, pregledano 360 vozila, bazne stanice mobilne telefonije na kojima je bilo registrovano više od 20 hiljada telefona i 46 hiljada logova…

Rečju, ogroman rad koji ne bi bio moguć da nije sistema koji je to omogućio, odnosno države.

Do istog zaključka o neophodnom imanju svoje države, jer nijedna druga o nama neće brinuti kao naša, došli smo i tokom pandemije; tad smo uzgred shvatili i da su za funkcionisanje društva neophodniji bilo koja medicinska sestra, vozač kamiona ili prodavačica u "Maksiju" od, na primer, svih onih što pred kamerom pričaju nešto o nečemu. Ništa ne bi mogli da pričaju bez sistema koji je i to omogućio, a nijedan sistem ne može da funkcioniše bez pomenutih korisnih ljudi na kojima počiva.

Ili kad su nas pogodile katastrofalne poplave 2014. godine, pa smo momentalno razumeli i da bi sve bilo kudikamo lakše da nam nismo ukinuli vojsku koja bi imala kapaciteta da se organizovano suprotstavi elementarnoj nepogodi i stihiji.

Ko ne hrani svoju vojsku osuđen je da hrani tuđu. A mirnodopsko desetkovanje naše vojske u okviru reformi na koje su nas osudili naši zapadni partneri predstavlja i značajan dokaz njihovih pravih namera prema našoj državi. Uz naše žalosno i više ili manje dobrovoljno (ili barem nesvesno, a svakako nesavesno) saučestvovanje u svemu tome.

Drugim rečima, ako je država jedini sistem koji može da obezbedi normalno funkcionisanje društva, uključujući i nenormalne situacije poput tragedije s malenom Dankom – a država je i nastala zato što može ono što ne mogu pojedinci – onda sve što vodi razdržavljivanju, iliti autsorsovanje naše države nekim paradržavnim i svakako ne-našim institucijama koje nazivamo nevladinim organizacijama, predstavlja antidržavno delovanje.

Kako je pak naša država ishod naše borbe za slobodu, ovo antidržavno delovanje, faktički, poprima i okupatorski karakter.

Najuočljiviji izraz ovakvih tendencija upravo je pomenuta golgota kroz koju je naša vojska prošla tako da je u miru izgubila neuporedivo više ljudstva i tehnike nego u čitavom ratu. Proces propadanja je u međuvremenu zaustavljen i donekle preokrenut, ali još ne i u dovoljnoj meri da bismo ponovo imali ono što više nemamo – redovno služenje vojnog roka – i da više ne bismo imali ono što trenutno imamo, NATO kancelariju u zgradi srpskog Ministarstva odbrane.

Ali tu je i manje vidljivo, premda ne i manje destruktivno delovanje svega onoga što, u suštini, i služi da se upravljanje našom državom oduzme od naše države tako što će NVO sektoru biti prepušteno pisanje zakona i sprovođenje politika za koje su zaduženi a da ih nismo mi za to zadužili.

Osim što je tu suštinski reč o antidemokratskom i totalitarnom delovanju – jer pripadnike takozvanih nevladinih organizacija da se išta pitaju o bilo čemu u ovoj zemlji niko nije birao, niti može da ih smeni – istovremeno ovo predstavlja i pomenutu formu tihe okupacije utoliko što se nevladine organizacije lažno predstavljaju. Jer ne mogu da budu nevladine ako ih stotinama hiljada i miliona dolara plaćaju neke tuđe vlade da dejstvuju u našoj zemlji.

Ovu podvalu s imenom, koja raskrinkava i pravu svrhu njihovog delovanja, oni pak sami priznaju kroz svoje protivljenje zakonima o stranim agentima, od Republike Srpske do Gruzije, kroz koje bi bili primorani da transparentno obelodane svoje izvore finansiranja, pa da shodno tome budu i označeni. Šta kriju ako nemaju šta da kriju? I zašto li se tako plaše da ih ne prepoznamo…

To je, uostalom, i sve što je potrebno da znamo o tome što nam rade i čemu služe. I da ne služe u korist one države koju moramo da imamo, eto, i da bi odgonetnula tragedije poput ove koja je zadesila Danku i njenu porodicu. Ne može to njima da donese bog-zna-kakvu utehu, to je sigurno, ali neka čitav ovaj žalostan slučaj ne ostane lišen baš svakog smisla makar utoliko što će nas podsetiti zašto moramo da imamo to što hoće da nemamo. Svoju državu. Koju ćemo po svojoj meri moći da uredimo tek kada je odbranimo od svih koji su plaćeni da nam je oduzmu.