Milijarda dolara pomoći Amerike, ili: Još 25 godina NATO agresije

Desilo se tako da smo baš ovih dana, kad obeležavamo četvrt veka američke NATO agresije na našu zemlju, obavešteni da smo u tih proteklih četvrt veka dobili milijardu i 100 miliona pomoći od Amerike. Tako je kazala Marija Longi koja je u Stejt departmentu koordinator za američku pomoć Evropi, Evroaziji i Centralnoj Aziji, dok je ranije bila u Nacionalnom ratnom koledžu američkog Ministarstva odbrane, što je biografija koja nehotično ali zato vrlo precizno objašnjava pravi karakter američke pomoći koja je nastavak njihovog rata drugim sredstvima.

Te stoga naravno da nije slučajno što je baš sada, dakle, u vreme još jedne godišnjice njihove agresije na nas, Mariji Longi dato da se oglasi o njihovoj velikodušnoj pomoći nama. Puki krizni pi-ar, očigledno, koji treba da nam skrene pažnju s onoga što su nam radili na ono što nam rade.

Velika greška. Pokušaj da nas okrenu ka budućnosti umesto da gledamo u prošlost samo je razotkrio sadašnjost u svoj raskošnoj podlosti raznih njihovih postupaka koje nazivaju pomoć iz prostog razloga što zvuči lepše. A poneko bi mogao i da im poveruje da stvarno pomažu.

Ovu vrstu neprijatnog kontinuiteta – agresije i pomoći –uočavamo sasvim lako čim obratimo pažnju na izvor finansiranja i jednog i drugog. Naime, izvor je isti.

A to dalje može da znači jedno od sledeća dva: ili su njihove namere u odnosu na nas sve vreme dobre i plemenite kao i pomoć koju sad kažu da nam pružaju – te se i bombardovanje i ubijanje imaju smatrati izlivom ljubavi, što je ipak prilično komplikovano dokazati – ili su im pak namere jednako smrtonosne i kad nas bombarduju i kad nam pomažu iz istog američkog budžetskog izvora. A menjaju se samo metode sprovođenja njihovih namera – bombe i potonja pomoć koja ima jednako razoran, to jest maligan uticaj. Uostalom, kao osiromašeni uranijum kojim su nas zasipali.

Drugim rečima: njihov interes je ovde sve vreme isti. Te su i bombe bile pomoćno sredstvo za ostvarenje tih interesa baš kao što je to i pomenutih milijardu i sto miliona dolara. Sve to služi istom njihovom interesu koji je za nas uglavnom ubistven.

Ovo opažanje je izrazito važno kad se obrati pažnja i na strukturu onoga što beleže kao svoju pomoć nama u dotičnom iznosu od više od milijardu dolara za proteklih 25 godina.

Kaže nadležna Marija Longi iz Stejt departmenta i Ratnog koledža, a potvrđuje to i zvanična evidencija američke vlade, gro toga otišao je organizacijama civilnog društva – to je ono što pogrešno nazivamo nevladinim organizacijama jer ih ne plaća naša vlada – i nezavisnim medijima koje takođe pogrešno doživljavamo kao nezavisne a to ne mogu da budu čim su finansijski zavisni od američke, je l’, pomoći. Pa bi već i ovo lažno predstavljanje moralo da predstavlja signal za podozrenje.

Da uprostimo: bilo koja, na primer, Crta ili nezavisno društvance novinara, recimo, iz Vojvodine koje finansiraju Nacionalna zadužbina za demokratiju i slične organizacije finansijski uvezane sa Stejt departmentom, i onako organski povezane sa američkim Ratnim koledžom i Ministarstvom odbrane, imaju istu funkciju bombi koje su na nas počeli da bacaju ovih dana pre 25 godina – isti ljudi ih istim novcem ne plaćaju da bi proizvodili drugačiji efekat.

Agresija, koja je započela pre četvrt veka, traje i dalje.

Ne rade nam sad nešto što već nisu radili, nego to rade drugačije jer su takve okolnosti.

A ako je iko sposoban da pomisli da to nije tako nego su se predomislili nakon što su nas bombardovali, pa su u međuvremenu stvarno počeli da nam pomažu, možda bi trebalo da obrati pažnju na južnu pokrajinu Srbije. Eno, primera radi, američki ambasador u Prištini ponavlja kako će Amerika ”učiniti sve što može” da takozvano Kosovo postane punopravni član NATO-a. I mogli bi slobodno i to da nam ubeleže kao pomoć, na primer, da se oslobodimo tog tereta...

Makar jednom godišnje se u ovim danima intenzivnog sećanja na NATO agresiju postavlja i pitanje da li smo ovu njihovu pomoć mogli i da izbegnemo. Kratak, jednostavan i najtačniji odgovor je – ne, a pružio ga je još Henri Kisindžer kada je otkrio da je sporazum iz Rambujea bio samo ”provokacija i izgovor za početak bombardovanja”. Hteli su to da nam urade, i to je sva istina o njihovoj agresiji na našu zemlju.

A ni ’99. u tom smislu nije izuzetak nego pravilo: 1995, ’94, ’91. i ’92, 1941, ’914. i možemo tako da idemo sve do 1804. i Prvog srpskog ustanka kada su engleski oficiri komandovali turskom artiljerijom protiv srpskih ustanika. Nastupali su na ovim prostorima pod raznim zastavama, ali uvek protiv Srba.

Evo i zašto, kao što reče ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko: ”Pre nasilne dezintegracije Jugoslavije, čuo sam kako Amerikanci pričaju da je nemoguće zagospodariti Balkanom ukoliko se Srbija ne baci na kolena.” Uostalom, ništa novo pod kapom nebeskom, i američki general Kertis Skaparoti je u istom duhu pod zakletvom u njihovom Senatu priznao da im je problem čitav srpski narod na Balkanu.

Tragedija tog srpskog naroda, razumljivo, sastoji se u tome što i sam pripada istom civilizacijskom krugu pa nekako ne očekuje da mu je u okviru njega namenjena uloga mete. Iako jasno vidimo šta su sve radili raznim crncima koje su onako bezdušno kolonizovali i nemilice eksploatisali, nikako da sebi priznamo da smo im i mi isti takvi crnci i ostali Indijanci kojima je namenjeno to isto. Uostalom, kad su Indijancima davali ćebad zaraženu boginjama, i to su zvali pomoć…

Isto se odnosi i na aktuelno izmišljanje vojvođanske nacije koje samo predstavlja modalitet onog Pavelićevog konačnog rešenja srpskog pitanja u kome je trećinu trebalo pokrstiti tako da više ne budu pravoslavni Srbi. Te nije ni čudo da razni Amerikanci finansiraju Nezavisno društvo novinara Vojvodine koje se bavi takvim stvarima iako to, očigledno, nema nikakve veze s novinarstvom. Ali i te kako ima veze s pravom prirodom američke pomoći.

I baš je zato strahovito važno da baš u ovim danima na svaki način ispoljimo hrabrost da imamo i prijatelje koji nam na onakav način ne pomažu, makar se to cinično nazivalo malignim ruskim uticajem. U suprotnom, izgubimo li hrabrost da imamo prave prijatelje i sposobnost da prepoznamo šta je pomoć a šta se samo tako zove, i sami ćemo doživeti sudbinu pomenutih Indijanaca.

I nikakve milijarde dolara takozvane pomoći tu neće biti ni od kakve koristi. Tim pre što taj novac i nije investiran da bi nam doneo išta više dobra od one zaražene ćebadi ili bombi s osiromašenim uranijumom pre 25 godina koje nas ubijaju i dalje…